KOLUMNA O LEGENDI: „JEDAN JE MIŠA…“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Kao novinar ili ako hoćete predstavnik „sedme sile“, kojom u šali ljudi nazivaju zanat sa „sedam kora“ kakav je ovaj, sve manje cenjen i plaćen globalno, upoznao sam, ovako ili onako, za ovih sedam godina (i mnogo godina ranije kao igrač) većinu igrača, trenera i rukometnih ljudi sa ovih prostora, ali i mnogo njih sa raznih meridijana. Imao sam tu sreću da puno putujem rukometnim povodima, saznam još više, a godinama i da naučim da filtriram informacije, njihove izvore, a na osnovu svega toga analiziram i izgradim svoj stav o svemu i svačemu rukometnom. Kada pišete, ono što se na kraju nađe pred ljudima je često samo mali deo onoga što imate u glavi, sažimanje i uprošćavanje misli i stavova, koji su vam u glavi 0-24 svakog dana. Rukomet ne ostavlja nikada na miru, takav je medij Balkan-Handball. Non-stop živite sa igračima, trenerima, klubovima, njihovim golovima, povredama, izjavama, dobrim utakmicama, lošim danima. Ponekad sam besan zbog toga što ne mogu da „pobegnem“ od svega toga, što nemam „radno vreme“, ali i ta „kriza“ brzo dođe i prođe.

Tako i misli, kao i emocije prema nekim događajima i ljudima ne blede, ma koliko se po njima već hvatala paučina jer vreme ide. Sve moje kolege, pa tako i ja, na svom profesionalnom putu su se susretale sa najrazličitijim nerazumevanjima, problemima i sukobljavanjima sa neistomišljenicima. Od otvorenih pretnji, psovki, anonimnih poruka i dojava, do argumentovanih kritika, pohvala, tapšanja po ramenu, pa i ulizivanja, sve to mi prebacujemo preko leđa, a sve to može da vas zadesi u jednom danu. Zato je ovaj posao kao droga.

Kada okrenete krug, međutim, uvek isplivaju neke lepe stvari. Na primer, ime Dimitrija Miše Pejanovića. Prvi golman srpske reprezentacije u najtežem periodu u istoriji srpskog, pa recimo i jugo-rukometa u od 2006. do 2011. godine, nije dočekao da sa „Orlovima“ osvoji medalju na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Voljom tadašnjeg selektora Veselina Vukovića ili pak sticajem okolnosti, nije dočekao da u reprezentativnom dresu, poput još nekih momaka,  dobije satisfakciju i javnu zahvalnicu cele nacije januara 2012. godine, za sve one godine „rukometnog mraka“, kada se sa ostatkom momaka u koje je malo ko verovao, vozao po Luksemburgu, Farskim Ostrvima i Izraelu.

Tražili su tih godina golmane za reprezentaciju svećama Jovica Cvetković i Zoran Ivić. Neke „legende“ su im bežale po dvoranama, neki se naprosto nisu javljali, neki su sebi završavali tuđe pasoše. Bilo je većih golmana. Neka im je prosto. Zato je Miša Pejanović pored Darka Stanića prava srpska golmanska legenda u XXI. veku. Neka se to zna, jer vreme brzo leti, a ljudi zaboravljaju. Srebro iz „Arene“ nije dobio, ali poštovanje svih dobronamernih ljudi – dobro upućenih u dešavanja u i oko reprezentacije, imaće zauvek. Ovakav tekst, uostalom, ne mogu zavredeti ni neki mnogo poznatiji – umišljeni u ulogama zvezda kao da zemljom ne hodaju i sutra ne postoji.

Zauvek će se pamtiti antologijska – antologijska utakmica sa Česima u „Čairu“ juna 2008. godine, kada je sa 30 odbrana (nikada nismo izbrojali koliko) odveo Srbiju na prvo Svetsko prvenstvo u Hrvatsku posle raspada sa Crnom Gorom, posle trogodišnje pauze. Miša koji u narandžastom dresu, još uvek pod adrenalinom“, daje izjavu i skače u lepezu u isto vreme. Miša kao igrač utakmice u prvoj pobedi na SP 2009 protiv Egipta. Miša kao pravi reprezentativac, često i meta zezanja reprezentativne mlađarije, kojoj skoro otac može da bude…

– Poziv za reprezentaciju je za mene bio čast. Čast je braniti boje Srbije. Veoma sam zadovoljan i srećan što smo na prvenstvu. Bez obzira šta uradimo ili šta možemo da uradimo, mislim da je ovo veliki korak za naš rukomet. Prvi put na jednom takmičenju predstavljamo našu državu. Želim da nastavimo ovako, da pokoljenja cene to i igraju za reprezentaciju, kao što mi dajemo sve od sebe. Kada mnogi nisu hteli, ovi momci su u tim teškim trenucima smogli snage i želje da dođu i krenu iz početka. Mislm da smo uspeli i drago mi je da sam deo toga – pričao je Pejanović za Balkan-Handball.com, sada već daleke 2009. godine.

– Nisam očekivao poziv selektora, jer sam smatrao da je moje vreme prošlo. Mislio sam da ni jedan selektor neće računati na mene. Eto, selektor me je pozvao, ja sam se odazvao. Nisam se dvoumio ni jednog momenta. i da sam bio stariji, ne bih odbio. Pogotovo zbog situacije u kojoj je selekcija bila, zbog nedostatka vere i puno otkaza – kazao je tom prilkom.

Govorilo se „oflajn“, da je njegov odlazak sa Svetskog prvenstva u Švedskoj, klasičan „sindrom kraja karijere“. Dve i po godine kasnije, Miša Pejanović je najbolji golman prvog kola EHF Lige šampiona, junak svog Dinama iz Minska, zašao u četrdesetu godinu. Toliko o tome, da li je i koliko još trebalo da bude deo reprezentacije. Preživeo je španski finansijski brodolom, uputio se u Belorusiju, oporavio se od povrede Ahilove tetive, i evo ga ponovo, kao mladić, a vino dobro – staro.

Jedan je Dimitrije Miša Pejanović.