KOLUMNA ŽIKE BOGDANOVIĆA: Ma, braavo

Šesto u nizu! Svaka čast hrvatskim rukometašima na svemu što rade kako bi Balkan i dalje držali na mapi svetskih velesila. Nisam od onih koji vole da komšiji crkne krava. Ovaj sajt, uostalom, ne bi ni postojao da je drugačije. Oduševljen sam, kao i mnogi, sportskim majstorstvom i ljudskom skromnošću „dečaka iz ulice“, Domagoja Duvnjaka. Hrvatska je imala velike rukometaše kroz istoriju, ali takvog viteza, a ta reč donosi mnogo toga – retko kada. Volim da vidim gladnog Igora Vorija, verovatno najizmučenije telo svetskog rukometa u poslednjih 10 godina (razapinjan kao Isus hiljadu puta), kako drži banku na tajm-autu klincima i traži „još, još, još“. Pa onda Venia Loserta, za koga se svako malo pitamo, „pa zar ovaj još brani?“ ili simplon zvani ČULEK (može da prođe i kao neki regionalni voz u Poljskoj, Čupić – Štrlek), koji kada se zahukta, to je pouzdan znak da protivnik te večeri nema sreće.

Tu je i ona stegnuta ruka u laktu i krupan kadar na Mirka Alilovića, pa spoj nespojivog, dvojac Kopljar – Buntić. Mirni Slavonac i pobusali Hercegovac, koji na novinare gleda preko nišana sa zero tolerancijom. Zatim uvek neko novi za koga se napravi „pista“ za lakše uzletanje, poput Mandalinića ili Sliškovića, kao i tehnička podrška u liku Draga Vukovića, koji je uvek tu kada zatreba. Ništa se ne završava, niti počinje,  bez širenja ruku Jakova Gojuna i tradicionalne psovke na usnama, dok se ona „klipeta“ do klupe.

Reče jedan hrvatski kolega u Orhusu, toliko je različitih likova prošlo kroz reprezentaciju, da bi sjajan dokumentarac mogao da se napravi. Dodao bih, toliko različitih KARAKTERA. To je ključna reč, kada se rukometno znanje i iskustvo nađe na jednom istom nivou, tada pobeđuju ličnosti i ono „ma sad ćemo da im ….“. Ko ima više tih što ne robuju granicama, ali su ipak navođeni u okviru sistema, taj pobeđuje.

Na kraju, tu je i Goluža Slavko. Iskreno, najmanje čovek može njemu da se raduje, jer se ispisao sa liste sportista u Londonu govoreći o „Oluji“ u sred Olimpijskih Igara. Po tome je postao poznat i izvan ovih naših 40×20, obeleživši ovaj naš sport po lošem. Obeležio je i sebe, svoju frustraciju i karakter za sva vremena, ali hrišćanski je praštati, zato je i dobio ovih par redova…

Kada bacim pogled unazad, vidim da će ova hrvatska rukometna bajka trajati još dugo. Ni jedan parametar ne govori da će Hrvatska izgubiti status rukometne velesile u godinama koje slede. Lica se menjaju, karakteri ostaju, mašina nastavlja da melje. Bravo!