SP 2023 KOLUMNA: Tamo gde rukomet večno sja

PIŠE: Žika Bogdanović

Nije ni pola sata prošlo kako je Vardar po drugi put osvojio evropsku titulu, a ja u miks zoni Lanxess Arene snimio Dejana Milosavljeva i Igora Karačića kako se zagrljeni kupaju u suzama, već sam sebi priznao da ću biti u problemu.

„Šta raditi posle ovoga? Kada će biti jače priče, emotivnije, veće? Ko će se naterati da ponovo piše gomilu istih tekstova, o sličnim golovima, novim facama sa istim izjavama…“

I ta kriza je trajala i trajala, pospešena i dolaskom korone u naše živote. Naterala me da promenim fokus, da o rukometu razmišljam iz jednog ugla koji podrazumeva ostavljanje traga za večnost ili barem dužeg od jednog skrola desnim palcem. Tako su nastali dokumentarac o finalu iz „Pionira“ 1993, pa zatim i autobiografija Kireta Lazarova, razne forme podcasta, stvari koje imaju svoje mesto i materijalnu vrednost u rukometnom svetu, u kome je premalo takvih projekata koji podsećaju, teraju na razmišljanje, motivišu, ne samo ovde, u regionu, već globalno.

Nema više tog Vardara, ostali smo bez najjače klupske priče svi zajedno u poslednje tri godine. Ni rezultati reprezentacija, do ove novembarske medalje Crnogorki, nisu baš podsticali na to da deca uzmu rukometnu loptu u ruke, a ni mene da zagrejem tastaturu onako kako sam znao nekada.

Ali, trenutni rezultati ne opredeljuju status rukometa kao sporta u određenim zemljama. To je Makedonija. Jedina zemlja u Ex-YU uz Bosnu i Hercegovinu koja nije imala reprezentativnu medalju, a gde se reprezentativci slave kao nacionalni heroji kao nigde drugde. Nije bilo oproštajne utakmice Ivana Balića, ni srebrne generacije Momira Ilića, ali je zato svako ko je i malo učestvovao u građenju kulta makedonske rukometne reprezentacije u ovom veku, preksinoć dobio standing ovations. Gotovo, pa moguće samo u Makedoniji. Sve se isprepletalo u satima provedenim u „Borisu Trajkovskom“. Zlatne ere Pelistera, Vardara, Metalurga, budućnost Alkaloida, pobede i porazi u nacionalnom dresu – sve je to Makedonija.

Da se niko ne naljuti, mnogo veće karijere i igrači nisu dobili ni delić omaža kakvog je uz pomoć RFM-a makedonski narod dao svojim sportskim herojima. I celokupan program, energija od slavljeničke do setne. Ruka ka nebu za legendarnog Doneta Boškovskog…

I poruka momcima koji nose dres sada. Država je uz  vas. Federacija je uz vas. Obični ljudi su uz vas. Svi ovi ljudi koji su uspostavljali kult državnog tima uz 10 godina izbivanja sa velike scene (1999-2009) su uz vas. Na terenu ste bili sa onima koji predstavljaju živ primer da će se svaki trud isplatiti i da radite nešto što ulazi u svaki dom, u svako dvorište, u oko nekih novih klinaca. To je kult.

Jači boost nisu mogli da dobiju…a ni novinari bolje da uđu u januarski ritam… tamo gde rakomet večno sja.