Balkan-Handball.com

„SVI U NAPAD, JEDAN JE KIRE!“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Kire, čestitke na remiju u Zlinu. Selektore, da li je ovo u nedelju poslednjih 60 minuta?

„Hvala. Najverovatnije DA, mislim da DA…ma pusti Žika, neću da razmišljam o tome…da prođemo mi prvo…“

Ćutim. Razumem. Ali novinar sam. Moram da ovekovečim.

„Nemoj da čitaš Balkan-Handball do ponedeljka“.

Gotovo 25 godina od debija u seniorskoj reprezentaciji! Dvadeset pet godina! 25! Twenty-five! Funfundzwanzig! Od tog prijateljskog meča sa SR Jugoslavijom u Budvi… sunce ti… ne jedna era, više njih, cela istorija jednog sporta u jednoj zemlji! Čovek – istorija. Još malo pa pun radni staž. Šta ste radili u životu? Pa znaš, prodavao sam kancelarijski materijal od devet do pet da prehranim porodicu. Točio sam benzin na pumpi, vozio kamion, pekao hleb. Nisam nužno uživao, ali posao je posao. Pošteno sam radio i zaradio. Ali nisam baš kao klinac sanjao da ću mesiti bavarske kifle…

A ti?

„Ja sam igrao za svoju državu.“ Dobijao, gubio, plakao, smejao se, bio voljen, bio napadan. Igrati jedan dan za nacionalni tim je ostvarenje svih dečijih snova. Jedan jedini dan je jedan film za sebe. Kako si uhvatio prvi put loptu, pa se zaljubio u nju, pa prvi put došao kući krvavih kolena sa betonskog igrališta, pa prvi put trenirao po kiši, pa zagrevao ruke na peći kako bi mogao da uhvatiš loptu… šta znaju današnja deca šta je bila borba. Ne vredi im ni objašnjavati. Druga je to planeta. Onda si odlučio šta želiš biti kad porasteš, osvojio prvi turnir ili sa suzama u očima dočekao prvi poraz u poslednjoj sekundi, sve to si morao da prođeš ti, kao i svako ko je na kraju uspeo…

I koliko još uspona i padova do tog prvog puta, kada si stao ispred zastave, u tom dresu i sačekao himna da počne. A tamo na tribinama, majka, otac, brat, prijatelji, ljubav, suze radosnice, ponos do neba. A tebi se film vrti unazad, traka sve bleđa i bleđa, i sve dragocenija i dragocenija. U njega na kraju ulaze i sporedni likovi, deda, prvi trener, nestašluci iz detinjstva, teme i dileme pubertetskog doba. Pogledaš na gore i čini ti se da dvorana nema krov, da rukama hvataš nebo…ali sudija svira za početak i moraš da budeš tu, prisutan, najbolji! I tako jedna godina, druga, treća, peta….dvadesetpeta!

I dolazi 17. april, 2022. godine.

I sada u priču ulazi jedan dečak i jedna pesma, koja je napisana u Sarajevu, odsvirana od genijalaca Seje i Neleta, ali je naša, vanvremenska i univerzalna, jer u svakoj generaciji postoji to dete kome je baš u nedelju PRVI DAN života koga je izabrao i poželeo da ga živi sanjajući! Baš tog dana će mu oči zasijati, baš tog dana će nešto kliknuti u detetu koje ne zna šta ga čeka na putu, ali zna šta mu je cilj. To dete je suština. To dete je nekada bio Kire, bio Žuti. To dete smo nekada bili svi mi. To dete će danas biti u Kragujevcu, a sutra na tribinama u Skoplju. Nekada su igrali za nas, danas igramo za neke nove klince.

Ona ide ovako…

Bio sam tad jos sasma mali
i nisam znao zasto neki placu
rekoh sebi, provucu se dzaba
sjesti negdje i navijat cu

Prodjoh pored jednog redara
on samo svoju cigaru pali
kaze, prodji sad i ne boj se nista
danas te niko nece dirati, mali

Sjedoh negdje u guzvu, u raju
i cuh samo brujanje mase
danas nam odlazi Asim Ferhatovic
danas nam odlazi nas Hase

I dok je utakmica ova trajala
stariji ljudi su uzimali rijec
sine, Hase je tuk’o
Engleze, Svabe i Ruse
i ovo sad mu je posljednji mec

Nedelja kad je otisao Hase
okrenu se Hase poslednji put
nedelja kad je otisao Hase
uzdignutih pesnica i ozarena lica
nedelja kad je otisao Hase
kao da veli, mene vise nema
al’ imate jos mnogo vaznih utakmica

Moram da prekinem. Upalo mi je nešto u oko. Ako je i vama, onda smo se razumeli…

Izlazili smo svi iz stadiona cutke
culo se samo brujanje mase
poneki usklik i poneka zastava
svi u napad, jedan je Hase

P.S Odlomak iz autobiografije “UVEK NA POBEDU” koju smo Kire i moja malenkost zajedno uradili.

Makedonija je u momku iz Svetog Nikole imala vođu koji joj nije donosio odličja, ali s kojim je pobeđivala jače od sebe. U toj spoznaji da nijedna bitka nije unapred izgubljena, godinama su se rađali ljubav i poštovanje prema Kirilu Lazarovu. Prema najvećem nacionalnom sportskom heroju koji nije poklonio medalju svojoj zemlji. Dao joj je sebe.

Žika Bogdanović, urednik Balkan-Handball.com

Da nije bilo navijača tokom svih ovih godina, ova knjiga bila bi samo nešto bledog teksta na papiru. Oni su ispisali najlepše stranice. Lepo mi je da me nazivaju herojem. Bilo je mnogo teških trenutaka. Kroz dosta dobrog i lošeg prošao sam noseći crveni dres. Igram zato što imam odgovornost prema ljubavi svih tih ljudi. Zato igram. Meni je lepo. To je droga. To je obaveza.

Kada znaš da je dvorana uvek puna, kada je dva miliona uz tebe i znaš koliko im to znači, onda ti je reprezentacija uvek u mislima. Podsvesno se, i u klubu, spremaš za ono što te čeka. Očekivanja su uvek velika. To je moja duševna hrana i nikada mi nije bilo svejedno. Na te emocije nikada nisam ostao imun.

Kiril Lazarov

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *