Oproštaj generacije „92“ – Golužin petak, banjalučka fatamorgana, litvanska „sirena“ i SLO matematika…

Još jedna generacija svetskog rukometa, porasla je i otišla u svet sa poslednjim zviždukom iz sarajevske „Zetre“ gde je u nedelju završeno Svetsko prvenstvo za juniore – generaciju 1992. To je za 80% momaka koji su „pikali“ od Sarajeva do Ljubuškog, bila i poslednja prilika da obuku reprezentativni dres, jer za „A“ timove neće imati kvaliteta i sreće. Retko kada na turnirima vidimo toliku dominaciju jedne ekipe, pa se o moći Šveđana nema puno ni dodati, ni oduzeti. Ono što je svima nama bio fokus, nada i razočaranje, bile su Ex-Yu selekcije.

SLAVKOV PETAK

Hrvatski selektor Slavko Goluža, nije uradio ono zbog čega je i preuzeo generaciju 1992 pred SP u Bosni i Hercegovini – osvojio medalju. U nameri da vidi materijal koji ovi momci poseduju pred put u seniorske vode, bilo je i želje da se posrnula kola trenerske karijere, nakon debakla sa Zagrebom i „samo“ bronzi sa super-silom svetskog rukometa u poslednje tri i po godine,vrate na put uspeha. Rukometnim žargonom rečeno – imao je „zicer“ sa Kalebom i društvom, koji je ispucao u tribine. Paralelno sa tim, propustio je još jednu priiku da uđe u prvu ligu trenera i dokaže da je i u trenerskom smislu blizu onoga što je uradio u igračkoj karijeri – osvojivši dva olimpijska zlata.

Još jednom je petak bio koban za hrvatskog selektora. Posle Beograda, Londona, Barselone, sada i Sarajevo, ulazi u neverovatnu nisku polufinalnih poraza na velikim takmičenjima za 18 meseci. Srebrni Ivandijini momci, ostali su bez medaje, na koju su, po kvalitetu, računali. Odlična selekcija bez super-zvezda i igrača od kojih padate na teme, nije dobila impuls više od dva svoja „ekskluzivca“, Filipa Ivića i Stipeta Mandalinića. Momci, koji su sa Golužom prošli uzdizanje do statusa reprezentativaca na SP u Španiji, pa degradaciju pred njegov odlazak iz C.O Zagreba, očigledno nisu reagovali najbolje na novu saradnju sa starim znancem.

Sve na stranu, odlična selekcija, ne znači da će i puno ovih igrača napraviti velike karijere. Malo onog „ubilačkog instinkta“, kakvog viđamo kod svetskih igrača – viđeno je u redovima mladih „Kauboja“. Velika je pitalica, koliko će njih kačiti medalje oko vrata u „A“ selekciji. Nisu u pitanju više klinci, a reprezentacija koja svake godine izbacuje sjajne generacije, traži samo najbolje…

BANJALUČKA FATAMORGANA

Reprezentacija Srbije je osvajanjem desetog mesta napravila rezultatski uspeh imajući u vidu da je prošle godine bila 15. na EP u Turskoj, a da je u Bosnu i Hercegovinu stigla sasvim slučajno, umesto predstavnika Okeanije. Da žreb iz šestog šešira nije bio samo puka floskula Vladimira Dragićevića, bilo je jasno posle odigranih mečeva u Banja Luci, ali i stanja stvari u ostalim grupama. I dok jedni žale za propuštenom šansom da se jeftino dođe do četvrtfinala protiv Holanđana, čini se da više „bode oči“ činjenica da bi ovaj tim imao ogromnih problema da se uopšte kvalifikuje za osminu finala da nije igrao pred domaćim navijačima u Banja Luci. To se videlo „iz aviona“, a kakve bi muke bilo da su se „orlići“ zadesili u Ljubuškom, odnosno, Zenici.

Realan nedostatak kvaliteta za velika dela nije mogla da pokrije ni borbenost, tek samo banjalučka publika u par navrata. U fragmentima će se pamtiti dobre role golmana, među kojima je Mihailo Radovanović, viđena „jedinica“ ovog tima, praktično izgubio mesto među stativama pored Tomića i Arsenića. Vanja Ilić je na trenutke pokazivao lucidnost u odbrani 5-1, dok se njegov kolega sa levog krila, Viktor Matičić, istakao efikasnošću za ono vreme koje je proveo na terenu. Bogdan Radivojević imao svoje dobre i loše role, poprilično nervozan, kavgadžijski raspoložen u svakoj situaciji, što nije bila njegova odlika ranije.  Miloš Orbović je nadogradio odličnu sezonu u Vrbasu pokazavši da ima izvestan internacionalni potencijal, dok je „prva zvezda“ tima bio pivotmen, Živan Pešić, koji je inteligencijom i rutinom sa kojom igra, nagovestio da bi brzo mogao u prekomandu kod Ljube Vranješa. Treba spomenuti i „tempiranu bombu“, Stefana Ilića, koji je još jednom potvrdio rasan šuterski potencijal, ali do ozbiljne karijere bi morale mnoge kockice da se poklope.

To je manje-više sve. Đorđe Đekić je kao debitant bio sve bolji iz meča u meč, pokazavši napredak od početka do kraja turnira, iako je realno pozicija srednjeg beka, najveći problem, ne samo ove generacije, već i svih generacija srpskog rukometa deceniju unazad…

Za većinu, bio je ovo „highlight“ karijere, s obzirom na sve doživljeno u gradu na Vrbasu. Prva srpska generacija koja je učestvovala na sva četiri velika takmičenja, nije ostavila veći trag, kao ni prethodne, 1990 i 1988, a vreme će pokazati, ko će i na koliko zadužiti dres „A“ tima…

SLOVENAČKIH 7 – 1 = 9

Sedam pobeda i samo jedan poraz, bili su dovoljni da Slovenija osvoji deveto mesto na SP u Bosni i Hercegovini. Okrutni sistem takmičenja uslovio je da ekipa koja vredi više, ostane izvan svetskog vrha, a da Slavko Ivezić ne osvoji sedmu medalju u omladinskim kategorijama. Da ne grešimo dušu, taj poraz od odličnog Brazila u osmini finala, od koga će se svi plašiti u Riju 2016. godine, bio je čist kao suza.  Bronzana reprezentacija sa prošlog EP u Turskoj, već je izbacila u orbitu Boruta Mačkovšeka, a posle ovog prvenstva, jasno je da seniorski potencijal imaju još neki momci, poput vihornog desnog krila Maria Šoštarića, pa Aleksandra Špendea (levi bek) i Blaža Blagotinšeka (pivotmen).

Trijumf na EJOF-u pre desetak dana generacije 1996, ide u priog zaključku da će i naredne generacije slovenačkih rukometaša pucati visoko. Da li će 60 minuta biti dovoljno da se potre sve pre toga, uvek će biti zagonetka…

„SIRENA“ ZAUSTAVILA SVE – 14.mesto za kraj

Učestvovanje reprezentacije Bosne i Hercegovine na SP u Sarajevu, može se podeliti do poslednje sekunde meča sa Egiptom u osmini finala i spornog gola Dejana Malinovića u poslednjoj sekundi meča ili posle njegovog kraja, odnosno, od kraja produžetaka koji su značili eliminaciju. Tek što je rukometna renesansa zahvatila čitavu državu, a „Zetra“ bila sve punija i punija, litvanske sudije su zaustavile sve, poništile gol (opravdano ili neopravdano, to će ostati večna pitalica), a meč odvele u produžetke. Usledila je eliminacija, gubitak interesovanja javnosti, razočaranje i tihi kraj rukometnog spektakla. Iz svega, ostalo je i dosta toga dobrog. Pre svega, generacija 1992, koja se oformila i koja bi trebala da postane simbol promena u bosanskohercegovačkom rukometu. Pored zajedništva, videlo se i dosta kvaliteta, tako da i seniorski sastav može u budućnosti da računa na igrače poput Serdarevića, Perića, Malinovića, Gradana, itd…

Najveći utisak SP juniora u Bosni i Hercegovini jeste da je Evropa izgubia ekskluzivno pravo da rukomet smatra samo svojim sportom. To pravo im je oduzeto od strane Brazila i Egipta, dva tima sa dva različita kontinenta. Sa ovom generacijom, Brazil će biti ozbiljan sastav u Riju 2016. godine, u to više nema sumnje. Egipat je nastavio sa odličnim radom u mlađim kategorijama, a Tunis, pa i Angola, pokazali su da je Afrika plodno rukometno tlo. Da Katar nije razočarao eliminacijom u grupi, utisak o vanevropskom napretku rukometa, bio bi potpun.

Zahvaljujemo na saradnji našem specijalnom izveštaču iz Banja Luke i Sarajeva, Milanu Krasiću, kao i zvaničnom sajtu šampionata – handballbih2013.ba na foto podršci