Teško novinarima ako Makedonija pobedi Španiju večeras budući da su svi epiteti za „el komandantea“ ispucani. Šta ćemo pisati, život će reći, adrenalin pokreće unutrašnje glasove. Nisam od onih „jel sam ti rekao“ novinara. Bavim se dešifrovanjem svih procesa na terenu i van terena, a kada bih spoznao „večnu istinu“ – verovatno bi sve kladionice bile zatvorene. Nadam se da su ljudi svesni da bi plasman Makedonije u polufinale bio najveća senzacija u istoriji Evropskih prvenstava. I dalje je to miljama daleko…
Ako smo ovako zamišljali Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj 2018. godine, dobro smo ga osmislili. Sve je otvoreno, kraj se ne nazire, retko se šta može predvideti kroz ovu zagrebačku maglu koja nas budi, pa nestane svakog jutra.
S
vako EP ima svoje zakonitosti i zakone. Zakon je francuski. Ne bih da ne moram koristio reč brutalno. Takva je francuska odbrana. Nema nepotrebnih gestikulacija, mahanja rukama, nekog stepovanja koje bi trebalo da zaplaši protivnike. Jednostavno, šest „robokapova“ stoji mirno nabreklih mišića čisteći sve pred sobom složno – kao da su navođeni bubicama u ušima. Svako zna svoje mesto, svako zna kada i zašto, a kada dodate Vinsenta Žerara, koji nije slučajnost, jer im je već doneo svetsku titulu u Bersiju prošle zime – shvatite, da je rukomet u drugoj dimenziji kod Francuza nego kod ostalih.
Nije bitno što Karabatić daje prvi gol u 52. minutu, što su ostali bez krštenog šutera osim Remilija, pa iz pozicionog napada gola bekova gotovo i da nema. Žestok sam protivnik toga da najveći destruktivac u istoriji rukometa, njegovo ruglo – Didije Dinar, bude čovek koji će ga voditi napred i davati mu novu perspektivu, ali sam sinoć uživao. Sveli su Šveđane na 17 golova. Takvu odbranu Francuzi su igrali na istom mestu u isto doba pre devet godina, kada su samleli Hrvatsku u finalu primivši 19. U polufinalu su im Danci zabili 22, Šveđani u grupi 21, a poslednji meč – nebitan za plasman u borbu za medalje, izgubili su od Hrvatske 19:22. Opet će sa Hrvatskom zatvarati grupu, a zaključak izvucite sami.
Pri tom sa TV-a prvenstvo gledaju Omeje, Narsis, En Gesan, Akambre, Grebil, Fabregas, a najbolji defanzivac Luka Karabatić praktično još nije ni počeo da igra, s obzirom na crveni karton juče posle samo par minuta u svom debiju. Brutalno.
Hrvatski put do slave krivudav je kao bore na čelu Line Červara. Pritisak od koga puca u ušima. Ne bih mu bio u koži ni za kakve novce. Pretnja da se sav ovaj hepening sruši kao kula od karata – da se žigoše za sva vremena nečim što nije zaslužio. Bez golmana ne može, to smo videli, bez odbrane isto tako, zato će i Norvežani ispaštati još neko vreme dok ne shvate da nije dovoljno imati samo neverovatan ofanzivni potencijal. Pad ispod polufinala definitivno bi skinuo Hrvatsku sa liste TOP klase za neko vreme, s obzirom da bi to bilo treće veliko takmičenje bez medalje. Sjahati sa oblaka i suočiti se sa problemima nikada nije lako. Hrvatska igra na inspiraciju Luke Cindrića, a teška rabota je spojiti njegovu percepciju igre sa onom Stepančića i Kopljara. Osim toga, ništa novo nije ponudila po sistemu „samo da preživimo ovih 20 dana“. Svaka defanzivno jaka reprezentacija – biće ogroman problem za „Kauboje“.
No, mrtvi i ranjeni se broje na kraju….
