ANALIZA SP 2013: Srbija iskovala medalju

Srebrna medalja je na grudima srpskih rukometašica. Sve ono što se izdogađalo u prethodne tri nedelje je jedan san rukometne Srbije, a na javi sigurno “highlight” jedne rukometne epohe i karijera devojaka selektora Saše Boškovića. Uz najlepše želje i veliki optimizam za budućnost, teško će se u bližoj budućnosti postići ovakav medijski efekat za vreme i posle jednog velikog takmičenja. Kao i posle svakog velikog takmičenja, predstoji nam analiza urađenog na terenu.

EURO 2012 – POLA USPEHA

Opisno “suze iz poslednja dva dana” Evropskog prvenstva decembra 2012. godine posle gubitka polufinala sa Crnom Gorom i borbe za bronzu sa Mađarskom, trasirale su put ka uspehu na Svetskom prvenstvu 2013. Reprezentacija koja je imala 0-9 na Evropskim prvenstvima od 2006. do 2010. godine, bez učešća na planetarnim takmičenjima, dobila je neprocenjivo iskustvo igranjem pred domaćom publikom EURO 2012. Ta vrsta svesnosti “šta te čeka” i nošenja sa pritiskom, bili su presudni da se ne klone duhom u teškim situacijama, pre svega, u mečevima sa Južnom Korejom i Norveškom. Skalpovi Francuske, Švedske i Danske sa EURO 2012, pomogli su Srpkinjama da shvate da niko nije nepobediv. U tome se ogleda i značaj odluke Rukometnog saveza Srbije da preuzme odgovornost i napravi tako veliki turnir u šest meseci.

NORVEŠKA – ANTOLOGIJSKA POBEDA SRPSKOG SPORTA

Pobeda nad Norveškom u četvrtfinalu SP 2013 ući će (ušla je) u enciklopediju najvećih pobeda srpskog sporta. Najveća reprezentacija u XXI veku, rukometni Brazil, ostavila je posle evropske, i svetsku krunu u “Kombank Areni”. To je ujedno i najveća pobeda srpskog rukometa od njegovog osamostaljivanja. Pandan još ne može biti ni pobeda nad Hrvatskom u polufinalu muškog EURO 2012, pre svega, zbog nacionalnih i političkih konotacija koje su pratile meč, kao i bizarne povrede Žarka Šešuma od strane nekog ludaka sa tribina. Poslati kući zvaničnog svetskog i olimpijskog šampiona, i danas deluje neverovatno. Kada je poraz od Brazila trasirao put ka megdanu sa Norvežankama, malo ko je verovao da se može do borbe za medalje…

BOŠKOVIĆ

Srebrna medalja najbolji je odgovor na pitanje da li je Saša Bošković bio sposoban da iznese dva takmičenja u nizu i ostvari unapred zacrtane ciljeve – popne na pobedničko postolje. Ono što je svakako veliki plus za srpskog selektora je to što ambicije jasno i nedvosmisleno postavlja. Tri meseca pre šampionata, rekao je “idemo na zlato”, i od toga nije odstupio. To uliva samopouzdanje i igračicama, i okruženju reprezentacije, a medijima ostavlja jasnu sliku koja će selektora odvesti u zvezde ili pred streljački stroj. To je, pre svega, karakteristika hrabrih i “ludih” ljudi, a voleli bismo da je izraženija u srpskom rukometu i sportu. Tako nešto nije bio slučaj sa muškom reprezentacijom na EURO 2012, čiji je stručni štab koristio poštapalicu “iz meča u meč”, od koje vam više ništa nije jasno – da li ste najbolji ili najgori na svetu. Jasno postavljeni ciljevi u sportu su osnov za sve. Većina sportista živi u tim floskulama, plašeći se od reakcije javnosti, nesvesna da svako ludilo traje tri dana – bilo pozitivno ili negativno.

Jedno od glavnih oružja Boškovića je sujeta svedena na minimum minimuma. Stoički trpi kritiku, dozvoljava sugestiju i brzo savladava nervozu. Ostaje imun i na prozivke da su medalju iskovale same igračice, stalno poteže priču da je to ipak uspeh čitave rukometne organizacije. Možete mu prići na bliže od sto metara, što opet, nije bio slučaj sa nekim njegovim prethodnicima posle uspeha u državnoj trenerci. Jedina kritična situacija na ovom SP, bila je utakmica sa Brazilom u Nišu, kada je gotovo tvrdoglavo odlučio da žrtvuje utakmicu, ne bi li uspeo da pobedi bez dve glavne igračice – Sanje Damnjanović i Andree Lekić. To mu nije pošlo za rukom. Shvatio je to na vreme, uvideo svoje greške, pronašao postavu i stigao do završnice…

Ono o čemu je nepogrešiv od početka svog mandata je i izbor igračica. Bošković je, bez velikih eksperimenata, imao dovoljno vremena da obiđe celu Srbiju, pogleda, čuje i na najbolji mogući način uklopi. Energija i posvećenost idu uz njegovo ime. Sastavi i za EURO i za SP bili su gotovo u dlaku odraz kvaliteta i potencijala igračica pod srpskom zastavom. Lutanja nije bilo…

FINALE

Tokom turnira, a naročito od osmine finala, iskristalisala se prva bekovska trojka Srbije u sastavu Damnjanović – Lekić – Popović uz povremene ulaske Jelene Živković. Iako je pokušavao da razigra drugu trojku bekova (Stoiljković – Liščević – Filipović), to Boškoviću nije pošlo za rukom. Impulsa sa klupe nije bilo ni u finalu, kada je bio najpotrebniji zbog povrede Andree Lekić. Upravo zbog povrede najbolje srpske rukometašice, koja je pod injekcijama igrala finalni duel, čudi i zamena Jovane Stoiljković pred 60 minuta borbe za zlato (uz poštovanje želje da se nagrade za svoj dugogodišnji reprezentativni staž Dmitrović i Milošević). U situaciji kada se znalo da Lekićeva nije fit, došlo je do eliminisanja iz sastava prve izmene u rotaciji Damnjanović – Lekić!? Sa opcijom manje na levom beku, oslabljen je bio i srpski napad. Biljana Filipović nije bila na nivou igara sa EURO 2012, nije uspela da pronađe takmičarsku formu, pa ni da napravi razliku svojim ulaskom u finalu, kao jedina zamena za rovitu Andreu,  dok selektor nije ni pružio šansu Kristini Liščević, koja opet, nije bila u ritmu prepoznatljivom za svoje partije u francuskom Mecu. Od namere da igra sa pet bekova, Bošković se na kraju suočio sa situacijom da mora da igra sa dva, jednim povređenim…

BUDUĆNOST ODREĐUJU REZULTATI

Opredelenje Saveza za rad selektora na duže staze je jedini put. Zato i ne čudi to što je mandat Saše Boškovića oročen na Rio 2016. No, svi znamo da su za svaku ljubav potrebni rezultati. Ako oni izostanu u narednom periodu, onda je ugovor, kao i u slučaju muškog tima i Veselina Vukovića, samo papir koji ne vredi puno. Zaključak o selektorskom pečatu Saše Boškovića, najrealnije, bez euforije, biće donet posle Evropskog prvenstva u Mađarskoj i Hrvatskoj. Iskustva sa domaćim terenom i onim što on donosi, govore da to gotovo nikada nije odraz realnosti. Na selektoru i igračicama je da pokažu suprotno. Dva takmičenja pred svojim navijačima. Tu priliku nikada niko nije imao u rukometnoj istoriji, pa je teško izvući valjan zaključak.

Srbiju čeka težak nastavak kvalifikacija za EURO 2014. Slovenija i Švedska su protivnici za respekt. Bez nastavka kontinuiteta, sve ovo će izgledati mnogo bleđe, jer u sportu ne postoji juče.

PERSPEKTIVE IMA

Ženska reprezentacija Srbije ima veći potencijal od svojih muških kolega da napravi rezultat do kraja Olimpijskog ciklusa u Riju 2016. godine. Na par pozicija u timu, Srbija ima igračice TOP kvaliteta, koje su u najboljim godinama i još uvek idu ka zenitu (Tomašević, Lekić, Damnjanović i Cvijić), dok uz pravilan razvoj do tog nivoa može doći i Jelena Živković. To daje nadu da ova generacija, uz specifično iskustvo iz prethodne dve godine, može da nastavi da ostvaruje vrhunske rezultate u budućnosti. Glavni izazov će u narednom periodu biti doselekcija na poziciji levog krila (oproštaj Cece Ognjenović i poslednja faza karijere Jelene Nišavić), kao i integrisanje kvalitetnih – već bivših juniorki poput Marije Obradović, Sandre Filipović i drugih, koje na „vreme“ moraju da započnu svoje seniorske karijere u nacionalnom timu. Sve u svemu, gro reprezentacije će biti u pravom “trenutku” i za tri godine u Brazilu.

To samo može da raduje i uliva optimizam domaćoj rukometnoj javnosti. Svi se nadamo da ove devojke nisu rekle svoju poslednju reč. Obećanja o revanšu Brazilkama u Riju, ne moraju biti samo odraz euforije, ali vreme ispred nas će najbolje pokazati, šta je realnost, a šta ne…