Dve dimenzije

PIŠE: SHOUP

Na francuske parkete, stigla sam sa 22 godine u džepu. Naslušala sam se priča – „moras jače, bolje, uvek ispred njih, jer ti si STRANAC“. Nakon samo nekoliko meseci, shvatila sam da su ovde, svi bre stranci! Počevši od crnkinja kojima su se roditelji doselili iz Konga, Senegala ili Alžira, preko Portugalke srećno udate za Francuza do trenera kome je otac Poljak, a majka Venecuelanka…
Trening prvi, drugi, hiljadu petsto prvi… I dalje mi se smeju kao i prvog dana, kada ostanem posle treninga, da se igram sa loptom ili šutnem koju za svoju dušu. Kao da opet imam 16 godina. Sećanja ne blede…jer kada se konačno dobije taj 1h u velikoj hali „Banjice“ (uz obavezno zagrevanje u čuvenom hodniku) onda se ostane i šutira nakon treninga dok nas ne izbace. I sve to posle nedelja treniranja u minijaturnim salama gde se flasterom oblepi šesterac i deveterac po širini kako bismo imali utisak da smo na pravom terenu. Improvizacija. Da ne pominjem beton lige Beograda, Niša, Novog Sada kroz koje smo se svi kalili. Derali kolena i laktove. Jurili za loptama koje odlaze u komšijska dvorišta, vukli ogromne sundjere kojima se upija voda sa terena nakon kiše, da bismo mogli da odigramo utakmicu. Onda večito skupljanje para za pakovanje lepka. I naravno, obavezne diskusije sa roditeljima koje se ponavljaju svake godine – hoću li ići na more ili platiti avgustovske pripreme sa ekipom.

Onda jednog dana budemo „transportovani“ u jednu novu dimenziju. Dimenziju u kojoj su deca odrastala, i odrastaju drugačije od nas. Francuskinje već hukću u 20.28h – kada će kraj treninga? Kupe prnje uz minimalno istezanje i idu kući. Ponekad ih mrzi da trče. I gledaju nas kao neku decu ako ostanemo da odigramo “penale na ispadanje”. Ne veruju kada čuju da postoji zemlja gde mladje kategorije igraju na betonu. Žale se ako je uprava kupila zeleni, a ne beli lepak. Ako za užinu pred utakmicu nema suvih kajsija. Ne razumeju zašto su trčanje ili trening u teretani ujutru, uopšte toliko važni?!

Pričam skoro na skype-u sa drugarom iz moje generacije koji igra u Švajcarskoj. Baš na ovu temu – „Čoveče…kao klinac sam plakao kad se otkaže trening, a ovdašnji jedva čekaju da ga nema. Samo moraš da im ugadjaš. Ali dobro. Bar će naši klinci koji će hteti, imati gde da odu. Kao što smo ti i ja otišli. Uvek će biti mesta za nas.“ Shvatam da su stvari takve kakve su, ne možemo ih menjati. Ali možemo pokušati da ih preokrenemo u svoju korist.

Par minuta više nakon završetka treninga, uvek se isplate… 😉