PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Sedimo za stolom u Skoplju prošlog novembra, jutro posle promocije Kiretove autobiografije „Sekogaš na pobeda“ koju sam imao čast i zadovoljstvo da oblikujem. Stole, Žuti, Branče, Ace i Kire. Baca se svetlo unazad. U jednom trenutku kao tema se spomene medalja sa reprezentacijom. Neosvojena. Tih par infarkt završnica na EURO 2012 u Srbiji. Dođe se i do tog Gdanjska, olimpijskih kvalifikacija 2016. godine. Zaćuti se na trenutak. Svi nešto gledaju u daljinu. Tišina govori više od bilo kakvih reči. Svesni da su na kraju puta. Svesni da su dali sve što su imali i što nisu. Srce, dušu, kolena…
Baš isti onaj momenat sa sinoćne konferencije kada Stole na oproštaju kaže Kiretu „hvala na onome što smo uradili i onome što nismo.“
U vazduhu seta, tuga, vidljiva golim okom, dođe mi da od konobara zatražim nož da je isečem na komade.
Pokušavam rečima da prekinem sve to.
„Momci, možda niste osvojili medalju, ali ste zajedno sa svojim narodom proživeli emocija koliko nisu neki sa pet medalja oko vrata.“
Vraćam atmosferu za sto.
„Bože kakva je ludnica bila u Nišu i Beogradu na Evropskom…“.
Sad se već oči smeju.
Šta ćeš više od sporta, šta ćeš više od života?
Dule Vujošević je u dokumentarnom filmu o 30 godina od evropske titule KK Partizan govoreći o Željku Obradoviću izbacio jednu dobru poentu svog prijatelja – 98 godina mladog slikara mudraca Voje Stanića.
„Čovek bi trebalo da ima dva života. Jedan da nauči kako treba da živi, a drugi da živi onako kako treba“
Siguran sam da je Stole Stoilov zagrabio dosta sudbine iz ovog drugog života. Beskompromisan, prek, ljut, a simpatičan. Ne da da se voli, a vole ga ljudi. Veći nego što jeste. Uvek mnogo više od statistike. Otporan na emocije u onom „bejzik“ smislu. Partibrejker, anticeremonijalan tip i ako bih morao u osam slova da svedem priču o skopskoj ikoni – ORIGINAL.
A ko je diskretni heroj makedonskog rukometa? Ko je najbolji „ball control“ igrač na svetu? Ko je bio srce i duša rukometnog pokreta zvanog „Metalurg“ sredinom prošle decenije? Ko ne voli igrače koji ćute i biju, ćute i primaju udarce, ćute i padaju, ćute i ustaju? Filip Mirkulovski je jedinica mere za makedonski rukomet u budućnosti. Kada vas neki novi klinci podsete na njega, znajte da su na dobrom putu.
A onaj ko je u tom drugom životu zove se Kiril Lazarov. U prvom delu je pobedio Željka Obradovića, ali drugo poluvreme će biti mnogo teže. Uostalom, Željkova priča nije bez ožiljaka. Doživljavao je i dobro i loše od svog sopstvenog naroda, ali je ostao svoj, nepokoren, veliki. I Kire sve to dobro zna. I svestan je žrtve koju je prineo na oltar. Zna da ako želi da pobedi igrača u sebi, mora da izraste u trenerskog velikana kakvih nema puno u istoriji našeg sporta. Kire je to. Ne pristaje na manje. Sekogaš na pobeda. Već u kolekciji ima skalpove Jakobsena, Paskvala i Sabatea, a nije pošteno ni obukao trenerku.
A velikani se negde cene, negde brzo zaboravljaju. Da li se sećate kako su se oprostili Ivano Balić, Blaženko Lacković ili možda Momir Ilić. Ne sećate se? Pa i nemate čega da se sećate. Niste jedini. Nisu se oprostili. Nisu izašli pred 5-6.000 ljudi i dobili ono što je svako veliki zaslužio.
„Ovo su ljudi koji su nam doneli toliko lepih momenata. Molimo vas za jedan veliki aplauz“, niko nije izgovorio.
Makedonci drže čas i hvala im na tome.
U državi gde selektor zaplače posle utakmice pred novinarima, najuspešniji privrednik – prvi čovek Federacije skače lud od sreće zagrljen sa kapitenom, trećim levim krilom i fizioterapeutom, a predsednik Republike isto to na tribinama stisnutih pesnica podignutih uvis – nema zime za rukomet.
5 komentari
Svaka čast na kolumni, ukratko sve ste rekli i hvala vam na lijepim rečima.
Vazhno je da ste dali sve od sebe i da ste ostavljali srce na teren za nashu zemlju, medalje i nisu najbitnije.
Zuti i Stole, hvala vam za sve.