Kolumna Marka Marjanovića: Igramo Yugo za Nikolu - Balkan-Handball.com
Naslovna Analize Kolumna Marka Marjanovića: Igramo Yugo za Nikolu

Kolumna Marka Marjanovića: Igramo Yugo za Nikolu

Marko Marjanović
0 komentar

Kakvi god da su vam afiniteti ili kriterijumi, teško je Nikoli Karabatiću opovrgnuti status podjednako koliko je Novaku Đokoviću. Francuz srpsko-hrvtaskog porekla je predugo na vrhu, i to kao glavna figura, da bi se tako nešto osporilo.

Stariji je od pomenutog Beograđanina tri godine. Bavi se kolektivnim sportom, ali uspeha bez Nikole nema. Sve je o njemu davno rečeno, zaključeno, napisano, uskoro i snimljeno. Sa takvim podvizima, u tim godinama a u aktuelnom trenutku, neizbežna je istorijska konotacija na svakom koraku. Bilo bi čudo da ovo nije poslednje Evropsko prvenstvo rođenog Nišlije. Najavio je kraj u Parizu na leto, ali je u našem sportu pri sličnim situacijama rezerva veća nego u bilo kojem drugom (eno Heninga Frica (49) u Italiji).

Nijedno rukometno telo nije istrošeno kao Nikolino. U to se možete kladiti bez preispitavanja, bacite pogled dole desno na Vikipediji. Ako nekim čudom niste do sada, uverićete se u značaj njegovog stvaralaštva tokom narednih deset godina, kada prodorni urlik „Galskih petlova“ postane malko piskaviji.

Komparaciji sa Novakom Đokovićem, smelost nudi i način na koji je Nikola tretirao i produžio svoju karijeru. Njegova profesionalnost prevazilazi sport kojim se bavi – ozbiljniji je od rukometa.

Dvadeset godina u taj organizam nije zalutao nijedan ugljeni hidrat više ni manje od programiranog, svaki trening u minut, u sklek. Odnos gladijatorske naravi i ponašanja na 40×20 sa kulturom i umerenošću van sportskog borilišta, savršena je kombinacija Kristijana Ronalda i srpskog tenisera.

Od prvog koraka na velikoj sceni, arčio se kao da mu je poslednje. Prognozirali su mu slavan ali kratak rukometni život, penziju pre tridesete, ali evo dokle je stigao brutalnom disciplinom i blagovremenim premeštanjem kockica u mozaiku. Jedan od značajnih poteza bio je i odlazak iz Bundeslige u 25. godini.

Ne prkosi Nikola zakonima prirode. Recept za dugovečnost napisao je uz puno poštovanje starenju, u šta bi nas najbolje uverio neki slajd-šou sa slikama adaptacije njegove muskulature iz godine u godinu. I dalje skače na glavu, ali je uloga na terenu evoluirala  promenom stanja mišićne mase, sinhronizovano do perfekcije. Odavno je savladao ego i podredio se timu, a to je ono što najveće odvaja od velikih. 

Vezivno tkivo atletičara sa crnog kontinenta „zalutalih“ u naš svet, sa mangupima poput Fernandeza, Žilova, Remilija…bio je i jeste on.

O trofejima i medaljama, isto dole desno.

Prijemčivo je i poređenje „borbe“ za istorijski status u rukometu i tenisu. Ima mesta za obojicu, BOAT i GOAT. Mašina i revolucionar.  Nikola Karabatić je najbolji rukometaš svih vremena.  Ivano Balić je najveći svih vremena, promenio je ovaj sport kao niko pre ni kasnije. 

Jutro nakon što sam mu pokazao fotografiju novinskog članka o Ivanu koji je nedavno na vratima spavaće sobe proslavio punoletstvo, Žarko Balić mi poklanja privezak sa crveno belim dresom Atletiko Madrida i svojim prezimenom na leđima. Pritom govori:

Eh, da me je više slušao, da je bio malo pametniji…

Ne sećam se da li sam prećutao repliku. Ivano Balić je tamo gde pripada. Baš kao i Nikola – obojica su etablirali svoje mesto u istoriji, jedan do drugog.

Dolaze nam novi Hanseni, Gidseli, Dujšebaevi i Gotfridsoni, ali, u sve većoj racionalizaciji, pa i finansijskoj moći vrhunskog sporta, neće prići ovoj konotaciji. Takva vrsta ludila niče samo pod ovim nebom, pod kojim je i rukomet nikao. Možda nije verodostojna slika našeg mentaliteta, ali svaku rukometnu epohu obeležio je neki manijak na „ić“, operisan od zasićenosti, umora ili mentalne teskobe koja će ga sprečiti da se bori sa osmu, 16. ni 22. medalju, osmo, 16. ili 22. mesto.

Pod oreol Ivana Balića i Nikole Karabatića u daljoj budućnosti može stati samo neko naš. Neko koga još uvek ne vidimo.

Nije najsrećnije vreme balkanskog rukometa, ali će se i taj krug okrenuti, samo da glava ostane iznad vode…

Ako ste  pratili poslednje dve nedelje, shvatili ste da je Nikola Karabatić zaista najveća motivacija Francuske na EHF Euro 2024. Igraju za njegovo četvrto evropsko zlato, prvo posle deset godina, i idealan poklon filmadžijama koji će mu gurati kameru pod noge do kraja Olimpijskih igara.

Da se razumemo, teško da je romantičan finiš pretposlednjeg poglavlja Nikoline biografije bio u mislima Eloima Prandija kad je bacio ono čudo ka Palički, ali nekome (nečemu) odozgo, očigledno jeste. 

Prvo veliko takmičenje koje sam radio za Balkan-Handball bilo je Evropsko prvenstvo 2014. u Danskoj. Poslednje francusko zlato na kontinentalnim nadmetanjima osvojeno je partijom za katedre protiv domaćina u sred Herninga. Iako je dvanaest meseci ranije još žešće dobila po ušima od Španaca (finale SP), „Plejstejšn Danska“ izgrađena je na temelju ruševina koje su im ostavili „Eksperti“ u svom poslednjem plesu. 

Nikola je ostavio novi pelcer i njima i svojima. Deset godina kasnije, „Last dance“ pod svodovima rukometne Meke, pa sa barjakom ispred svih u prestonici svoje zemlje.

Možda vam se dopadne

Ostavi komentar

Korisni linkovi

Izbor urednika

Najnovije

Copyright © 2023 Balkan Handball

 

Korisni linkovi

Izbor urednika

Najnovije

Copyright © 2023 Balkan Handball