„ORLOVI“ NA EURO 2014: Impresionirani, euforični, razočarani…

Posle svakog velikog takmičenja, Balkan-Handball.com se bavi izdanjem reprezentacije Srbije. Kao nikada do sada, pokušaj da se sa nekog aspekta 40×20 objasni sve ono što su “orlovi” uradili ili nisu u “NRGi” Areni u Orhusu, pada u vodu pred utiskom da je ekipa kapitulirala van terena.

REZULTAT – OPET NIJE REALNO!?

Trinaesto mesto reprezentacije Srbije na EURO 2014, jedino ne boli ako se uzme u obzir da je tako sačuvana nada za budućnost plasmanom u povlašćeni deo žreba za Katar 2015. Teško je da se može reći da ovo „nije realnost“, s obzirom da je najveći uspeh srpskog rukometa ( ako se izuzme srebro iz Beograda), bilo osmo mesto osvojeno na SP 2009 u Hrvatskoj. Frustracija dobija na težini ako na „kantar“ stavite individualne kvalitete srpskog tima, statuse igrača, njihova primanja i uporedite sa drugima. Nema više alibija ni po pitanju iskustva i broja nastupa. Srpska vaga preteže, a kako godine idu, to se sve više ispostavlja kao problem, a ne prednost…

Svima je jasno da je Srbija na ovom EURO 2014 imala tim za drugu fazu takmičenja. Zašto nije, pokušaćemo da odgonetnemo.

IMPRESIONIRAN, EUFORIČAN, RAZOČARAN…

Na prvom velikom takmičenju očekivalo se mnogo više od selektora Vladana Matića. Ako bi se tražilo tih par reči kojima bi se opisao njegov emocionalni put od sletanja u Kopenhagen do odlaska iz Orhusa, redosled bi išao ovako – impresioniran, euforičan, razočaran. Nije se snašao. Ponela ga je ta naša, dobro poznata „slavljenička atmosfera“, u kojoj rastemo kao kvasac, kada nam voda ulazi u uši i kako se približava veliko takmičenje, shvatamo u dva dana pred start da niko nije bolji od nas. Tome nije mogao da se odupre. Selektorsko neiskustvo Matića nije moglo da pokrije ni zavidno igračko iskustvo na vrhunskom nivou u jednoj vrhunskoj generaciji, koja je sve, samo nije mirno prolazila kroz svoja velika takmičenja s kraja prošlog i početka ovog veka.

Suviše je Matić verovao u ono što je video na treninzima i znao prethodno o igračima. Ponela ga je i solidna igra na prijateljskom turniru u Skoplju, često ju je pominjao kao neku vrstu mantre. No, nije ni prvi kome se to desilo. Gotovo identičan izraz lica i zagonetan osmeh, imao je i Sead Hasanefendić četiri godine ranije pred početak debakla na EURO 2010 u Austriji. Tako iskusan stručnjak, upao je u sličnu zamku. Svakome ko sedne na srpsku klupu je jasno da ima posla sa nadarenim igračima i „zvezdama“ koje samo treba ukomponovati. Ta kompozicija je očigledno preveliki zalogaj za mnoge. U maštanjima o medaljama, propusti se osnovno. Kada se mnogo nadate, razočaravate se brzo i nepovratno. Tako je i poraz od Rusije bio smak sveta. Kada gledate u nebo, saplete vas prvi stepenik…

KAPITULACIJA

Kada nema borbe, onda je o taktici besmisleno pričati. Matiću na dušu ide to što je dozvolio kapitulaciju u hotelu dan pre utakmice sa Francuskom. Ta vrsta defetizma, sa kojom ni jedan od 16-rice reprezentativaca ne bi preživeo ni mesec dana u svojim klubovima, za svaku je osudu. Gubile su se utakmice na ovom EURO 2014 i sa većom razlikom, ali retko kada je viđeno toliko odsustvo duha i želje za borbom. Nikada kada je pobeda značila praktično polufinale, a poraz eliminaciju. Kakav je general, takvi su i vojnici. Matić nije uspeo da se oporavi od poraza protiv Rusije. Njegova pribranost se za jedno popodne pretvorila u očajanje. Govor tela je pričao priču od hiljadu reči. Ako je pričao novinarima, onda je to igračima bilo mnogo jasnije.

Ako ne motivišete ekipu da izađe na teren sa krvavim očima, onda je džaba bilo koja taktička postavka. Sve se ruši posle dva vezana gola protivnika. Stručni štab je morao da ostane hladan do kraja, da igrači ne osete „slabost“. Kada su to osetili, lako im je bilo da skinu jedan balast odgovornosti i prebace ga na Matićeva pleća…

NAPAD – MUKA

Najveći problem srpskog rukometa ostaje pozicija srednjeg beka. Vladan Matić je pokušao da na toj poziciji instalira dečka u koga se “zaljubio” još pre par godina, Petra Nenadića, ali se pokazalo da je dvojci Ilić – Vujin potrebna druga vrsta igrača između. Petar je mnogo korisniji na levom beku, a tamo smo ga retko viđali. Ne znamo zašto je selektor odustao od varijante sa Rnićem na levom i Ilićem na srednjem beku, sa kojom je počeo poslednji prijateljski meč u Makedoniji. Na kraju je Rnić ukupno odigrao 20 rasparčanih minuta, manje i od onog jednog prijateljskog poluvremena sa Makedoncima.

Lutao je Matić, čekao da prorade „najplaćeniji“ i to nije dočekao. Dozvolio je sebi i jednu vrstu mazohizma nesvojstvenu za vrhunske sport. Kasnio je sa izmenama. Dokazujući poverenje igračima, sporo je donosio odluke, gubio važne minute. Uroš Mitrović je dočekao svojih kolokvijalnih desetak minuta, kao i prošle godine u Španiji. Čisto da pokaže da je jedini srednji bek u srpskoj reprezentaciji u ovom trenutku, ali nedovoljnog renomea da dobije značajniju priliku. Taj momak je svim selektorima, počev od Jovice Cvetkovića, predstavljao opciju, nikada iskorišćenu i istraženu…

ZABLUDE KOJE PRESTAJEMO DA BROJIMO…

Novom stručnom štabu Srbije je debakl na EURO 2014 poslužio i da razbije neke zablude. To da Marko Vujin može da igra odbranu u reprezentaciji, opovrgao je ruski pivotmen Evdokimov, koji je za prvih deset minuta napravio „dar-mar“ iza leđa neupotrebljivog (u odbrani) igrača Kila. Još jednom se pokazalo da u srpskom napadu nema ko da preuzme odgovornost kada je gusto. To je za trenutak uradio Draško Nenadić protiv Rusa. Nemamo tog igrača koji će da odigra poslednja tri napada na svoju odgovornost i reši utakmicu. Kada nema Nikole Manojlovića, srpska odbrana nema ni glavu ni rep.

U nedostatku ideje u napadu, lopta je najviše bila u posedu momka koji najmanje zna da “igra rukomet” – Marka Vujina. Klasičan šuter “davio” je loptu, ulazio u faulove, seckao ostale bekove, skoro svaki napad završavao na levom beku, a o asistencijama na “crtu” i dobroj lopti za Rajka Prodanovića na krilu, besmisleno je govoriti, jer ih nije bilo.

Ogroman problem Srbije je i to što najbolji napadači ne igraju odbranu. Može se dopustiti da postoji jedan Mikel Hansen, ali dvojica – trojica to je već pravi luksuz. Rnić, Vujin, Nenadić, uz to da ni jedno krilo ne može da odigra ni “drugog” u odbrani, a da godinama već tražimo pristojnu varijantu za prednjeg u 5-1 odbrani, kada je već 3-2-1 stavljena “ad-akta” zbog nedostatka vremena, predstavljaju velike probleme za koje bi Matić morao da nađe rešenje u narednom periodu.

Frustrira i to što posle toliko godina zajedničkog igranja Ilić, Vujin i ostali nisu u stanju da prevaziđu psihološke krize, da udele savet jedni drugima, da zaustave kola kada krenu nizbrdo. Dovoljno su iskusni da bi mogli da „ishendluju“ neke stvari i sami…

DOKLE VIŠE STRAH OD MLADIH?

Kada vam je u glavi to da “možete pobediti svakoga”, onda ni ugovor na duže staze ne može da spreči tu iskonsku želju da uzmete sve „sad i odmah“. Kao i njegov prethodnik Veselin Vuković, Matić se na ovom prvenstvu ponašao u sklopu one Rundekove „take money and run“, iako je od Upravnog odbora dobio jasne signale da je siguran produženjem ugovora do Rija 2016. godine – cilja svih ciljeva. Kako je Vukoviću Španija bila “poslednja šansa da generacija Ilića, Nikčevića, Stanića i drugih još nešto uradi”, tako je i Matić očigledno hteo sve i odmah, ne hajući pri tom za činjenicu da su neki procesi u reprezentaciji započeti i da ih ne treba usporavati. Tu pre svega mislimo na podmlađivanje, koje je traljavo započeto u Saragosi prošle godine, ali je nekakav proces ipak krenuo.

Teško je objasniti činjenicu da jedno od najtalentovanijih desnih krila na planeti, Bogdan Radivojević, nije upisao ni dva minuta na ovom prvenstvu. Ako je reprezentativna karijera Mijaila Marsenića započela prošle godine na SP, onda je teško objasniti zašto je prekinuta godinu dana kasnije posle dobre sezone u SEHA ligi. Jedan od junaka plasmana u Dansku bilo je levo krilo Metaloplastike FIlip Marjanović. Odigrao je sjajno dve poslednje utakmice u kvalifikacijama, ali je opet ostao “trećepozivac”, iako mu je već 25-ta..

Nastavlja se praksa da nam „mladost“ predstavljaju debitanti od 24 godine i da ih bojažljivo uvodimo u sistem, tek nakon što stariji ispucaju sve kredite. Tako smo i golove Draška Nenadića dočekali slaveći ih kao fudbalske, zaboravljajući da je pre samo mesec dana isti taj Draško Hamburgu strpao desetak, bez pardona. Nastavlja se ta srpska priča da nam igrači kasno ulaze u reprezentaciju, da selektori nemaju hrabrosti ili poverenja u njih, što nije slučaj sa drugim reprezentacijama.

ZNA SE KO „NOSI LOPTE“

Puno smo pričali o Hrvatima i Dancima. Pogledajte kako momci sa 20 godina dobijaju „ala kard“ u reprezentaciji, da bi dve tri godine kasnije bili glavni i obezbedili budućnost svom timu za narednu decenju. Kod „orlova“, nije tako, a ni jedan selektor. Kasnimo. Zakasnili smo za Rio, to je sada već jasno. Za dve godine nećemo naći nove nosioce igre – svežu krv, naročito, ovim tempom i stavom.

Sa druge strane, imamo igrače koji sa 30 godina služe za popunjavanje broja na klupi. Ovo je bilo drugo veliko takmičenje za 30-godišnjaka Uroša Mitrovića, koji je praktično presedeo sa peškirom oko vrata. Kome je to u interesu? Čovek od 30 godina ili igra ili ostaje ispred TV-a. Oni koji bi trebalo da nosi peškire su Mladenović, Brajović i drugi…

Pogledajte samo sistematiku čišćenja reprezentacije od starijih i isluženih igrača. Gledajte kako je napravljen prostor za Duvnjaka, Čupića, Štrleka, Kopljara, Laugea, Mensaha, Landina. Znate li kakva su imena dobili „zahvalnice“ zbog njih, ne bi li ovi na vreme i „kada treba“ ušli u nacionalni tim? Džomba, Šprem, Metličić, Boesen, Hvit, Boldsen, itd. Da li smo spremni za tako nešto? Na Matiću je da uz podršku organizacije ustroji tu vrstu hladnokrvnosti u srpski reprezentativni sistem. Od toga da li će je usvojiti ili robovati „radnom stažu“ zavisi i budućnost reprezentacije i njen uspeh. Za trinaesta mesta, može i ovako…

SEČA KNEZOVA

Skupo je plaćena „škola“ u Orhusu. Sada je vreme za analizu i prave poteze. Analize su se u prošlosti obično svodile na to da nam treba psiholog, da moramo da se „skupimo“ i sve tako, floskule koje ništa ne znače. Sada analiza mora da obuhvata i to, šta želimo u Poljskoj 2016. godine, šta u Riju, a šta posle njega? Ko da igra, ko da nosi igru, ko ima karakter, ko je odigrao svoje, gde je već zrelo za promenu, a gde se mora još sačekati. Na nekoliko pozicija u timu su promene bile zrele već u Orhusu, ali nije bilo hrabrosti za njih…

Lepo je biti reprezentativac, ali to sa sobom povlači ogromnu odgovornost. Od tih par golova, živi sport u jednoj zemlji. Konkretno u Srbiji, najmanje 10.000 ljudi je drhtalo i zavisilo od tih par golova u „NRGi areni“. Budućnost jednog sporta je u pitanju, a sećanje na lepo kratko traje. Zato je i nedopustivo da seneko ne bori, jer je i sam iz tog miljea iznikao. Iz miljea neuslova, borbe za termine po salama, statusa u gradovima, za decu po školama, prostor u medijima, sponzore, itd. Uspeh reprezentacije je velikom broju ljudi, trenerima, igračima, rukometnim radnicima, novinarima – egzistencija. To nije šala-zabava. Ko to nema na umu, da pored lične satisfakcije i igre za porodicu i svoje najmilije, predstavlja i čitavu jednu zajednicu, ko to za trenutak izgubi iz vida, treba da izgubi i reprezentativni status – tu najveću sportsku privilegiju.

NE PRIČATI SA NOVINARIMA? PA VI SE ŠALITE…

Setite se kako su novinari praktično hapsili Nikolu Karabatića pre samo godinu dana u Francuskoj. Prozivali su ga Srbinom i “slali kući”. To im Nikola sigurno nije zaboravio. Svejedno, svakome je sa osmehom odgovarao na pitanja u „Skandik Vest“ hotelu u Orhusu. Pravo da su novinari najgori na svetu, očigledno je ekskluzivno rezervisano samo za pojedince u srpskom timu. Dozvoliti sebi da „ne pričate“ sa celom novinarskom ekspedicijom iz Srbije je bezobrazluk. Svako može imati problem sa nekim od novinara i tu može da se nađe razumevanje, kao što sa druge strane, novinari imaju pravo da ne odgovore na bahatost i osionost pojedinaca, ali stavljati anatemu na čitavu jednu profesiju i ljude koji su prevalili 2000 km da bi pošteno radili svoj posao, za svaku je osudu. To je stvar i Saveza. Da vidimo kakva se poruka šalje javnosti. Kada se obuče trenerka sa državnim grbom, onda se predstavlja država. Ako neko nije sposoban da izvršava svoje obaveze, neka je skine…

SIT GLADNOM NE VERUJE

Vladan Matić bi trebalo da nastavi da radi svoj posao. Orhus mu je bila velika škola. Ako je na SP u Španiji propuštena šansa da se lakšim žrebom “orlovi” domognu polufinala, onda u Danskoj za “prosutim mlekom” ne vredi žaliti. Iluzorno je bilo očekivati sličan epilog. Sanjati – da. Do kraja olimpijskog ciklusa su ostala još dva takmičenja. Rio nije ni daleko ni blizu. Uz podršku ljudi koji su ga izabrali, svest da mora da nađe “gladne” i ličnu hrabrost da raskrsti sa “sitima”, može se očekivati bolje i više u Kataru i Poljskoj. Ako ostanemo u nedoumicama, ostaćemo i u evropskom proseku. On nam ne gine…

U POSEBNOM TEKSTU ĆEMO SE BAVITI INDIVIDUALNIM UČINKOM IGRAČA…