Balkan-Handball.com

SP kolumna Aleksandra Brkovića: Furiozno prvenstvo

Španija je novi svetski prvak i to svi već znamo. Crvena furija je furiozno počela i još furioznije završila ovo takmičenje kao nikada niko u istoriji. Danska je prošla skoro kao Australija, po prikazanoj igri nedostojna ni eliminacionih borbi, a kamoli finala. Ona Danska koja je tako lagano pobeđivala tokom takmičenja, samouverena i nadahnuta, ovog puta je ličila na ekipu i bez glave i bez repa, bez ideje, bez vođenja, bez dobrih poteza, sa puno grešaka, u stvari totalno suprotno svemu onome što je pokazivala do tada. Španci, kao domaćini, što je pokazalo se u rukometu vrlo važno, su bili fenomenalni celo prvenstvo. Odbranom su svakog pobedili, taktički odlični pa čak i sa nekim unapred određenim rotacijama nakon određenog broja minuta, bili na fenomenalnom nivou celo prvenstvo. Rivera je pre par godina napravio selekciju većinom od igrača koji nisu bili najveće zvezde španskog rukometa, nametnuo im svoj autoritet, ideje i stil i odbranom na prvom mestu konačno dotakao same zvezde i u reprezentativnom rukometu. Španski napad sigurno nije bio najbolji na prvenstvu, problematične situacije su se svodile na „loptu Aginagaldeu“, ali eto recepta svima nama koji ne možemo tako lako da „namestimo“ napad, kako da dođemo do rezultata. Odbranom naravno, ne Aginagaldeom. Jedino što mi je jedan zarez kod Španaca je Šterbik, jer su osvojili zlato ipak kao selekcija koja nije „etnički“ španska, a „Vojvodin“ udeo je veoma, veoma veliki.

Danci, spomenuh ih već, do ove utakmice na odličnom nivou, lagano su pobeđivali, počeli novi ciklus sa nekoliko novih igrača vrlo dobro, ali sa bolnim finalnim otrežnjenjem ipak vrlo nezasluženo, međutim dešava se i najboljima. Da je kojim slučajem Srbija izgubila tako u finalu svi u reprezentaciji bi bili razapeti, napadani na sve načine i od javnosti izopšteni na sve načine. Džaba izgleda i medalja.

Hrvati su godišnji ciklus tri takmičenja obeležili het-trikom bronzanih medalja. Od ’94.godine do 2012.imali su nekoliko izgubljenih borbi za bronzu, a sada tako gube polu-finala. Pobeda nad Španijom ih je odvela na drugu stranu žreba, žreba koji mnogo zahteva i mnogo troši pa nisu uspeli da se oporave pred polu-finale. Na tom putu su ih omele i povrede i oni već nekoliko takmičenja unazad igraju dobar rukomet mada im nešto fali za završni udarac.

Slovenci su najveće iznenađenje i može se reći hit ovog prvenstva. Selekcija u kojoj takođe ne igraju najveća imena slovenskog rukometa već oni koji se uklapaju u trenerov sistem igre i koji su u isto vreme i sadašnjost i budućnost Slovenije. Nakon vrlo dobrog izdanja u Srbiji, nastavili su sa napretkom i biće zanimljivo kakvi će biti na narednim takmičenjima kada će ih i oči protivnika i njihove javnosti drugačije gledati pa ćemo videti da li su kratkotrajno iznenađenje ili reprezentacija koja počinje nešto da znači svetskom rukometu. Denić je svakako trener sa vizijom, omiljen kod igrača i nametnuo im je svoju filozofiju pa ćemo videti i kako će se on ponašati na narednim takmičenjima posebno što je jedan od najmlađih selektora na sceni sada.

Za nas verujte nije kasno. Uzmimo primer Slovenaca. 2011. nisu uspeli da se plasiraju na svetsko, podmladili su reprezentaciju i vrlo brzo se vratili u sam vrh. Sada su polufinalisti. I mi možemo tako. I bolje. Ja verujem u to.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *