Ovih nedelja se u malobrojnoj rukometnoj štampi povela polemika o budućnosti srpskog rukometa, koji je, kao što svi znamo i vidimo, doživeo najlošiju sezonu u svojoj istoriji. To da je sezona najlošija potvrđuju svi. Ipak, poimanje dužine istorije srpskog rukometa se dovodi u pitanje i predmet je rasprave rukometnog sveta. Akteri onih fantastičnih događaja iz sedamdesetih i osamdesetih, kao potku uspeha postavljaju nam te godine i upoređuju ih sa ove poslednje dve, kada nas nema nigde. Sa druge strane, aktuelni čelnici Saveza, ističu da se 2006. krenulo od nule i da od tada treba brojati pluseve i minuse, koji će u godinama koje slede doneti rezultate. Mišljenje nismo čuli od čoveka koji je svojom titulom najpozvaniji da komentariše trenutno stanje u kome se srpski rukomet nalazi. Zato smo za sagovornika pozvali kapetana broda, predsednik RSS-a, Velimira Marjanovića. Zbog obima razgovora i lakšeg čitanja, intervju smo morali da podelimo na dva dela.
Gospodine Marjanoviću, da počnemo sa nekim pozitivnim dešavanjima u srpskom rukometu. Bili ste na konferenciji EHF-a u Rimu, gde je prihvaćena naša kandidatura za organizaciju EP 2012. godine. Kakve su Vaše impresije sa tog skupa?
– Prihvaćene su kandidature Nemačke, Francuske i naša u muškoj, a Ukrajine, Holandije, Nemačke i Srbije u ženskoj konkurenciji. Ima razloga za zadovoljstvo, budući da se nekada odbijaju i te start kandidature. Vanredno, skupu se obradio Goran Kreclović, gradski ministar za sport, koji je izneo iskustva koja imamo i onu suštinsku prednost, da kod nas prvenstvo može da počne odmah. Naravno, to imaju i Nemci, ali su u startu hendikepirani činjenicom da su već organizovali veliko takmičenje. To je plus za nas. Mislim da je kandidatura pozitivno prihvaćena. Ona je plod niza aktivnosti. U martu smo imali komitet EHF u Beogradu, kada smo visoku delegaciju EHF-a proveli kroz “Arenu”, najbolje hotele i saobraćajne rute, koje su neophodne za takvo jedno takmičenje. U okviru kandidature mi smo predložili i gradove Vršac, Novi Sad i Niš. Imamo još neke gradove koji bi bili u konkurenciji za Svetsko prvenstvo. Zrenjanin, Kragujevac, Šabac i još neke, koji bi uz određene ispravke, mogli da ispune potrebne uslove i dobiju status gradova-domaćina. Prihvatili smo pravila ponašanja, ciljeve, imamo dobru komunikaciju sa ljudima iz EHF-a. Ja sam veliki optimista. Naš je program da u periodu 2011-2013. dobijemo dva velika takmičenja. Naša prednost je što nismo isključivi. I da izgubimo tu 2012-tu, raspoloženi smo da u tom periodu prihvatimo bilo koje takmičenje. Ta domaćinstva su velika šansa, budući da tada sazreva generacija 86’, koja je po mišljenju stručnjaka sposobna za veliki rezultat. Kod žena je drugačija situacija, budući da je procenjeno da su perspektivne generacije 88’ I 89’, pa bi odgovaralo malo kasnije.
Kako danas funkcioniše Savez? Koliko ljudi imate zaposlenih u administraciji? Da li ste zadovoljni njihovim obrazovnim profilima, kvalifikacijama, radnim navikama?
– Kada smo stupili na funkcije, zacrtali smo četiri glavna smera. Suštinska izmena Statuta, reforme u takmičenju (smanjiti ligu i raskrstiti sa ranijim navikama), marketinški i finansijski razvoj i reforma kancelarije. Živimo u bržem i komercijalnijem vremenu, u kome je potrebna veća efikasnost u radu. Zato smo krenuli da reformišemo kancelariju. UO je dao gen-seku, Đurkoviću, odrešene ruke u izboru kadrova i pravljenju predloga sistematizacije radnih mesta. Nismo zadovoljni brzinom, ali tu postoji objektivan razlog, jer se pazi na ljudske sudbine, budući da smo nasledili ljude iz RSSCG-a. Imamo 15-tak ljudi, što je optimalan broj koji nosi posao, u poređenju sa drugim jakim savezima. Najveći posao pada na pleća generalnog sekretara i još troje, četvoro ljudi, a sigurno da je neophodan rez i po obrazovnom profilu, godinama i načinu na koji neki ljudi vide svoj posao. Ranije su u kancelariji radili samo ljudi koji su bili bivši rukometaši, ali u novo vreme se to menja, što se vidi i po kancelariji EHF-a. To da li je neko bio rukometaš, rukometne ljude više ne zanima. Njih zanima da li taj neko može da završi papire, plaćanje, vizu, a ne da li je igrao rukomet. To su profesionalci u svom poslu. To mora tako da se organizuje. Saradnja sa Evropom, zahteva da to budu ljudi koji mogu da komuniciraju sa strancima i ka tome će se ići. Država nam daje para kao nikada do sada, ali ne može sve ići na plate i zapošljavanje. Trebalo bi brže da idu promene, ali ljudski faktor nas ograničava. Pronalazimo model, kako da primimo nove, mlađe ljude, koji bi popunili ostale segmente koje EHF razvija. Posle rukometa na pesku, ide mini rukomet na travi, kao novi projekat, a niko ne može biti majstor za sve. Moraju se ljudi profilisati. To je naš cilj.
Kakvi su još planovi nacionalnog Saveza?
– Ljudi iz Saveza nemaju adekvatne uslove za rad. Radimo na tome da dobijemo Dom rukometa! Kancelarijski, pripremni i halski prostor. U narednih godinu dana očekujemo da dobijemo papire za tako nešto, možda uđemo u vlasništvo nekih objekata. Mi smo zatekli Gospodar Jevremovu sa ogromnom predsedničkom kancelarijom sa višnjevim parketom. Ja u njoj nikada nisam sedeo. Nama ne treba to, nama treba prostor od 200 kvadrata, gde će ljudi da rade svoj posao i gde će ljudi iz rukometa da završe šta im treba. Šta nam znači centar grada, Obilićev venac, kada npr. čovek iz Bujanovca ne može da priđe tamo. Uz pomoć Grada I Vlade Srbije, radimo na tome da dobijemo novu lokaciju, idealnu za pripreme, treninge i kancelariju.
Iz ugla internet-medija, nas izuzetno zanima Vaš stav o trenutnoj prezentaciji RSS-a? Po našem mišljenju, ona je dosadna(internet bez slike?) i usmerena na rešavanje usko birokratskih pitanja. Šta jedan običan sportski zaljubljenik da radi, kada uđe na sajt RSS-a? Kada bi sada izašli na ulicu i nasumice sproveli anketu “Ko je Momir Ilić?”, od sto prolaznika, možda bi jedan znao odgovor na pitanje. A taj momak je danas svetska zvezda u našem sportu. Trenutnom prezentacijom ne popularišete rukomet. Zašto se RSS ozbiljnije ne pozabavi pitanjem PR-a?
– Kod nas je do juče bila stvar imati sajt. Pa je bila stvar promovisati ga. Gledanje na sajt iz ugla administracije nas ograničava. Treba neko da nam donese novo mišljenje. Moraćemo da pazimo više na fanove i to ćemo ispravljati. Kao sport smo zatečeni tom vrstom komunikacije. Nismo svesni da rukometne vesti na B92 i Balkan-Handball-u čita i komentariše više ljudi od sportske štampe. Povećavaće se broj ljudi koji koristi te medije, to je opšti trend i moramo da ga prihvatimo. Idemo sporo, jer se bavimo bazičnim pitanjima. Reformišemo čitav Savez, a ovakve stvari manje. Moguće je da će se neke buduće strukture Saveza baviti nijansiranijim pitanjima. Mi kada smo ušli, morali smo da se bavimo opstankom i pitanjima egzistencije. Sa jedne strane, nezadovoljni smo brzinom, dok nam iz Evrope daju pozitivne ocene. Svesni smo da može bolje. Zato smo sredili sajt u poslednje vreme, ali opet može mnogo bolje, pogotovo u segmentu promocije. I o Momiru, i o mnogim igračima, mi ne znamo puno. Onda i lažno mislimo da nemamo kvalitet, jer ne prezentiramo podatke. Možda i o Ligi imamo loše mišljenje, jer je ne promovišemo. Bilten zanima samo ljude iz struke. Treba gledati sajtove drugih klubova i Saveza. U Evropi se stvaraju fanovi sporta i fanovi reprezentacije. Kada budemo toga svesni, onda ćemo se više usresrediti na taj deo.
U štampi se u poslednjih mesec dana za srpski rukomet odomaćio izraz “Titanik”. Pa, da li se osećate kao kapetan “Titanika”? Nismo videli Vaš odgovor u medijima? Kako komentarišete kritike upućene organizaciji?
– Nigde u svetu, treneri ne govore o organizaciji i organizacija o trenerima. Druga je stvar što se u prošlosti ovde sve mešalo. A nažalost, meša se i dalje. Ja se ni u svom matičnom klubu, ni u Partizanu za ove dve i po godine, nisam mešao u rad trenera. A kamoli u reprezentaciji, gde postoji jedan javni, najviši interes. Za rad organizacije, treneri ne znaju dovoljno o materiji, da bi mogli da pričaju. Oni mogu da prepoznaju neke segmente, vezane za njihov rad, ali ne mogu da prepoznaju suštinu. Za konsultacije te vrste, značajnije je mišljenje sekretara, predsednika klubova, predsednika i sekretara drugih Saveza, bivših funkcionera Saveza, ljudi iz drugih sportova. Mislim da je to celokupno istupanje, promašena stvar, zato se nismo ni oglašavali. Kapitalni promašaj je da se Titanik, kao brod jugoslovenske mornarice, pripisuje nečemu što je staro godinu i po dana, što je potpuno srpsko. Savez postoji 48 godina, ali on realno postoji dan posle utakmice sa Češkom i dan posle prvenstva u Švedskoj. Ja sada treba da pripišem šest godina problema i nevolja Jugoslavije, i krenem sa tim negativnim balastom na leđima, kao početnim kapitalom Srbije, koji niko od nas nije pravio? Nikada pre nisam bio na funkciji u rukometu, a kamoli u Savezu, da bih osećao grižu savesti. Ljudi koji su učesnici svih događaja u poslednjih 10,15,20 godina, kritikuju nas, koji smo tu zadnjih godinu i po dana, za ono što se desilo u tih deset godina? Znam da mnogi od tih ljudi nemaju zlonameran stav. “Titanik” se i razbio jer je bio star i pušten niz vodu. Ne bih tu sintagmu vezivao za ovaj mali brodić koji imamo. Ništa pozitivno nismo nasledili sa tog broda. Zato mislim da nema logičke osnove da se ta priča tako postavlja.
Preko medija se pronosi vest da legenda našeg rukometa, Dragan Škrbić, želi da podnese kandidaturu za predsednika Saveza?
– Skeptik sam, da li su ti stavovi preneti doslovce i da li novinari to ne izvlače iz konteksta. Dragan Škrbić je veliki igrač i čovek. Nema toga ko ne bi poželeo takvog čoveka. Ipak, greška bi bila koristiti takvog čoveka u rešavanju ovakvih administrativnih problemima sa kojima smo danas suočeni.
Kažu da uz Škrbića ide Valero Rivera, kao selektor?
– Mislim da je licitiranje novim imenima neumesno, jer se ruši imidž selektora, i u javnosti i kod igrača. Rivera je bio u izboru za selektora. Po mišljenju komisije njegovo angažovanje nije bilo izvodljivo iz više razloga. Fizička odvojenost, jer bi dosta vremena provodio u Španiji, njegova menadžerska angažovanost i naravno, finansijski uslovi. Ipak mi nismo Savez koji može da plaća po 150, 200 hiljada eura godišnje.
Kako ste zadovoljni radom selektora? Neće nas biti u Norveškoj i Francuskoj, nije nas bilo u Ohridu?
– Javnost je uvek tražila dve stvari. Podmlađivanje i rad selektora u ciklusu. I meni je to bilo logično, I ja sam se uvek pitao, zašto se to ne događa? I bilo mi je čudno kao mladom čoveku, a sada možda najmlađem predsedniku RSS-a u istoriji, zašto se to ne sprovodi? I sada, u ovim okolnostima, u svetlu ove ankete u “Sportu”, kada podmladite reprezentaciju i date poverenje selektorima da izguraju olimpijski ciklus, vi dolazite na udar javnosti! Hajde da se odreknemo selektora i tih mladih reprezentativaca. ‘Ajde da napravimo jednu polureprezentaciju i dovedemo jednog poluselektora, koji će nam doneti peto mesto za par godina?
Pa jel’ ovo nije polureprezentacija? Kakav je to sistem i o kojoj se generaciji govori, ako u foajeu hotelu “M”, sede npr, Šuca Damjanović, Počuča, Dugi Bojinović, Petar Nenadić i Strahinja Milić zajedno? Razlika je 25 godina.
– Na spisku je 40 imena. Generacija 86’, njih 7-8 najperspektivnijih su miksovani sa igračima koji nemaju mane, Nikolićem, Ilićem i ostalima. Do 40 se popunjava nekim igračima. Golmani su problem, a selektor može da zove koga hoće. To što oni imaju 40 godina, pitanje je kakvim golmanskim kadrom raspolažemo? Cilj je da nosilac igre bude 86’ godište do 2012. godine. Oni su svi na spisku. I sada će na svetskom kupu igrati oni, bez obzira na poraze. Puno je povređenih seniora, ali selektor je ranije rekao da niko koga išta boli ne treba da rizikuje. Mi nećemo, kao nekada što se radilo, terati igrače da idu na put, da bi tamo bili prvi i da kažemo kako smo uspešni. Oni će biti sačuvani za kvalifikacije i kupljeni ljudskom pažnjom. Oni sami kažu da su terani da igraju povređeni, kako bi pravili neke polurezultate. Naša kriza rezultata je svesna.
Da li su igrači osigurani?
– Jesu, ali ne na onom nivou koji pokušavamo da rešimo. Nema više problema sa putovanjima, dnevnicama, opremom. Osigurani su za putovanje i povrede na aktivnostima. Nisam stručnjak za te polise. Nisu osigurani u tom smislu da će im se nadoknaditi ako izgube ugovor od 100000 evra. Ipak, načinili smo pomak, i za sve što dožive dobiće nadoknadu.
Mnogi su se ranije žalili na odnos ljudi iz Saveza prema reprezentativcima? Kako je to sada? Da li vi na primer, skupite momke u hotelu “M” i pozdravite ih na početku okupljanja? Da li se posećuju treninzi, itd?
– Od prvog januara 2007. kada su krenule srpske selekcije, nije učinjen ni jedan propust, a mnogo dobrih poteza je povučeno. Ovo ostalo su nijanse i iskustva. Da li neko iz Saveza treba da se pojavi na treningu reprezentacije? Jedan stav je, “šta se ovaj petlja”, a drugi je da će to igrači shvatiti pozitivno. Selektori odlučuju o tome u kojoj meri će se uključivati Savez. Oni vrše direktnu komunikaciju sa igračima. Nema zvanja iz Saveza. Oni vrše dnevnu, mesečnu, godišnju komunikaciju, po sopstvenoj proceni. Posle Islanda, dočekao sam ekipu na aerodromu, što se nije radilo u prošlosti ni kada su pobeđivali. Da ne pominjem da su sekretar i potpredsednik bili na Islandu. Žensku selekciju je dočekala potpredsednica za ženski rukomet. Nema potrebe da se tu muva i predsednik. Možda grešimo u tome, ali ne zato što ne vodimo računa, već imamo drugu polaznu tačku. Sada imamo otvorene moduse, one imaju odličan odnos sa Dinčićem i mogu da kažu “smeta nam, ne smeta nam”. U Kaću na pripremama na svakom treningu je bio neko iz Saveza. Ako nam se kaže, uvek će doći neko.
Ipak još uvek nisu svi zadovoljni?
– Greške od 96. do 2006. nikada neću moći ispraviti. Ako neko kaže – “Šta sam video u Švajcarskoj i ranije”. Nemojte nama to da knjižite, nepravedno je! To je bila SCG, sa drugim rukovodstvom i selektorom.
Da li ste pokušali da vratite te momke?
– Teško to ide. Razumem da postoji granica trpljenja. Ako su ljudi donele neku odluku, retko se desi da promene stav. Ja ih razumem. Voleo bih da se svi odazovu. Puni su nepoverenja. Pitanje je zbog čega da misle da smo mi bolji? Oni koji su sada u pogonima vide, pa će im reći. Treba vremena. U ponedeljak će biti izneto na UO šta je sve urađeno sa reprezentacijom za ovih godinu dana. Zgražavam se kakvih problema je bilo. Treba biti pošten i reći da je ondašnja država bila u sankcijama, nakaradna. Bilo je teško vreme, da ne grešim dušu. Ja ne znam te ljude koji su pre vodili Savez, nisam se sa njima družio, ali znamo u kakvom se vremenu živelo. Ispalo je loše, ne znam da li je moglo bolje, ali sada to funkcioniše mnogo zdravije, uz dosta minusa, naravno.
Evo jedan minus. Objavljen je širi spisak muške reprezentacije, na kome Doknić brani u Vardaru, a Dragićević i dalje igra u Konstanci? Jel’ to neobaveštenost stručnog štaba ili nečija greška?
– Nisam siguran ko stavlja te spiskove na sajt. Meni je bitnije da nije promašio igrača. Ne želim da se mešam čoveku u posao. Nisam siguran da li je greška njegova ili je neko pogrešio iz administracije. U svakom slučaju, takva greška ne treba da se dogodi. Ona je i veća time što je prošlo nekoliko meseci. Bilo je pitanja – zašto 40 imena? Nemci imaju 43, a neko je proglasio amaterizmom naš spisak. Kostur tima nije formiran. Zato se i luta, jer treba stvoriti kostur, u narednih godinu dana, 20 igrača na koje će se sve svesti. Često ljudi iz sporta nisu skloni administraciji. Zatekli smo direktorski sistem repke. Pokazao se loš, jer su se na kraju svi međusobno pljuvali. Mi još uvek lutamo, tražimo adekvatan sistem komunikacije između kancelarije, UO i selektora.
Selektor je izabran na konkursu. Ipak, i dalje se oko toga vode javne polemike?
– Mogao je da učestvuje ko god je hteo, konkurs je bio otvoren. Oba selektora su izabrana od strane komisije u kojima su bili zaduženi za muški i ženski rukomet, generalni sekretar i po još jedan član, iz struke ili član UO. Da me neko pitao u oba slučaja, možda bih imao sto razloga da budem protiv. Mi(Partizan) imamo sudski spor sa Dinčićem i vodimo ga dan danas, ali predsednik ne može da utiče na izbor. U muškom, možda je moj favorit bio Velja Petković, ali nema šanse da bude izabran zato što je moj favorit! Ja sam imao šalu sa novinarom “Sporta”, kada sam rekao da bih voleo za selektora Miroljuba Šešliju iz Banatskog Karlovca, koju je profesor Pokrajac pogrešno shvatio. Ne radi se o tome koga ja želim, već o tome ko zadovoljava kriterijume. Bitno je da je komisija izabrala onoga koga misli da treba. Imali smo kritiku kod muškaraca da nije bio uključen Stručni savet, koji u to vreme nije ni postojao. Nije moralno kritikovati nas, koji smo u najotvorenijoj proceduri do sada, izabrali selektora. Možda nije najbolji izbor, ali je procedura najpoštenija.
KRAJ PRVOG DELA INTERVJUA SA PREDSEDNIKOM RSS, VELIMIROM MARJANOVIĆEM…
