Kako god srpske juniorke završile Evropsko prvenstvo, dočekivali ih u nedelju na Aerodromu ili setne propitivali o propuštenoj šansi da se osvoji medalja, one su pobedile. Ko god je večeras propustio da odgleda drugo poluvreme meča sa Hrvaticama na skromnom lajv-strimu bez vremena i rezultata, propustio je 30 minuta iz udžbenika rukometne igre, koje sve manje listamo. Na sreću, ima još trenera u Srbiji, koji to rade. I ko god kaže da je verovao u ovu generaciju srpskih rukometašica, posle traljavog EP kadetkinja od pre dve godine i sitnih uloga po klubovima na ivici ponora prethodnih godina, laže. Mi, večeras, nećemo da lažemo. Bile su prežaljene i pre nego što su krenule na put. Uspesi srpskog rukometa prethodnih godina, postali su toliko retki, da je svaka pobeda nad „jačima“, kako god ko shvatio taj termin, događaj. Zato i ovaj trenutak treba da ostane zabeležen. Posle Nemačke, koja je rukometnoj javnosti poslužila da utvrdi defetizam, koji se, činilo se, uvukao u sve ženske reprezentativne selekcije, pale su Francuska, Švedska i Hrvatska. Da ponovimo, Francuska, Švedska i Hrvatska. Isto zvuči i kod seniora, seniorki, kadeta, pionira, juniora, itd. Dobro zvuči.
Paralele, zašto – zato, ostale novinarske doskočice i jake reči, koje svakom sportskom uspehu daju novu dimenziju, ostavljamo iza nedelje. Ništa nije gotovo dok se ne završi. Medalja se kuje dok je vruća, a prilike za popravni, nema. Gladni grizu najviše, a pobednici ne staju na usputnim stanicama. To će, verujemo, svi imati u glavama do nedelje popodne. Do tada, srećno, i do pobede…
Žika Bogdanović
PHOTO: ekhandbal.nl
