Balkan-Handball.com

Kolumna Žike Bogdanovića: Magični koferi Ljube Vranješa

„Pa gde ćeš sada da se baviš Ljubinom autobiografijom? Vidiš da je puk’o u Vespremu“, reče mi jedan čo’ek krajem 2018. godine.

„Pa nećemo valjda da štampamo i spaljujemo knjige od sezone do sezone, kako neko pogodi stativu ili mu srednji bek dobije proliv na dan finala?“, kažem, a znam, problem je love i vremena. Nemam ga dovoljno ni za Balkan-Handball. A prevodom se treba baviti, pa štampom, prodajom, sklopiti finansijsku konstrukciju. I sve to da zadovoljiš ove moralne gromade ispred tastatura koji se rukometom bave tri sata u tri dana, a koji bi posle svega rekli „Ma, boli me uvo da tebi stavljam pare u džep“.

Neke vrednosti su univerzalne, jebiga. To da si dete imigranata, proste radne snage, koje je rođeno u Geteborgu bez neke velike perspektive. Da odrastaš u okruženju koje te gura na jednu stranu, pa neke stvari moraš da rešavaš i tako što žrtvu navučeš do stepenica, a ti sa drugog stepenika je opališ po sred nosa, jer si nizak i neke bitke jedino tako moraš da rešiš. A, onda ti se otvori rukomet u koji uđeš kao maskota sa 166cm, ali snagom uma i karaktera napraviš sve ono što napraviš i postaneš atrakcija za ceo svet. Držiš dvometraše u klinču, koristiš sve ono što imaš, a što oni nisu ni slutili da postoji. Postaneš prototip uspeha malih u sportu velikih. Na čelu ti se utisne žig „handball for all“. Da se bave rukometom, ovi što vladaju, uposlili bi te kao ambasadora i vodali „kao mečku“ da pokažu da svako i svuda može do vrha.

A onda uđeš i u trenerski svet, osvojiš Ligu šampiona, kažu srećno, a kada se sapleteš na prvom koraku onda krene.

„Folirant.“

„Vidiš, samo marketing.“

„Nema pojma, samo tim bilding, ništa trening.“

Isprate te Mađari, srpskog Šveđanina sa „aufwiedersehen“. Koferi odoše za Švedsku. Mađari, po pravilu, zaljubljeni u sebe, izgubljeni u prevodu. Ko je Vespremu zadovoljio? Klub-tragedija. Samo je lova dobra. I četiri sata do Beograda.

I karijera krene, što bi se reklo, slobodnim padom. Ni u tom Kristijanštadu ne ide, loši rezultati. Muka živa. I onda eto, jedan Vujin gaf dočekan na volej. Nova šansa.

Franjo Bobinac pragmatičan, „hvala Vujo majstore“.

„Ivano, umuti dva nesa za mene i Ljubu“.

Ekipa ti legne, može da trči do besvesti u perfektnoj tehnici. Blagotinšek neće morati više da kida dve gume za zube po utakmici sa pogledom Bogdana Diklića u „Maratoncima“ dok davi Seku Sabljić i govori „svi su mi govorili da si kurva, a ja nisam verovao“, ne bi li zadovoljio Veselina.

Slovenija je baš ta za tebe. Nije „Đukanović Đurković style“, u kakvu je Vuja, ne znam zašto, vremenom pretvorio. Sloboda za Bombača, a Mačkovšek i Dolenec kao balerine. Portugalci sklone Francuze, Islanđani pošalju Dance kući, i nebo se ponovo otvori. 

Rokometna Zveza biva nagrađena za hrabrost. Ona dovodi najbolje što u tom trenutku ima na tržištu. Tu nema mesta za potkusurivanja.

Život je ponovo lep. Oni što su te pljuvali do juče, opet te smatraju za trenera. U Srbiji se otvara novo poglavlje drame „Plač za Ljubom“, nikada prežaljenim selektorom iz 2014. godine.

Koferi su ponovo raspakovani.

Tako je to u sportu.

A celo jutro čekam da me pozove onaj isti čo’ek i da me pita:

„Kada izlazi Ljubina autobiografija na srpskom?“

Kolumna Žike Bogdanovića: Metalurg od blata napravljen…

Kolumna Žike Bogdanovića: Budite dosadni kao Marin Šego, ništa lepše ne mogu da vam poželim…

KOLUMNA Žike Bogdanovića: Koliko vredi rukomet u Srbiji?

KOLUMNA Žike Bogdanovića: Tajna Bilalovog sakoa…

KOLUMNA: Vidererovo čedovište

 

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *