Kubertenovski „Važno je učestvovati“ u mnogim zemljama više ne prolazi. Osim naravno kada se plasiraš na OI, onda te slave, zovu te nacionalnim herojem, miljenikom nacije, daju ti razne monarhijske titule i ministarske funkcije. Kada na Olimpijskim Igrama ne osvojiš medalju (barem bronzanu) onda si totalni gubitnik, razočarao si naciju, dotakao si dno, jad si i čemer i slično. Zašto je to tako uvek se pitam. Uhvatim nekad sebe dok gledam neki drugi sport da na trenutak pomislim „pogledaj ove šta rade“ pa se brzo „otreznim“, jer znam šta znači igrati meč, boriti se i uvek iznova i iznova imati priliku da nekoga pobediš ili ne daj Bože izgubiš. Ovo „ ne daj Bože“ sam napisao i mislio dvosmisleno. Iz mog ugla to NE DAJ BOŽE DA NAS NEKO POBEDI=DAJ BOŽE DA MI POBEDIMO, a iz ugla nekih „dobronamernika“ to je maksimalno ironično, jer ako izgubiš ide salva onih kritika koje su juče bile salva hvalospeva. I u jednom i u drugom smeru to apsolutno ide nerealno, kad te hvale, hvale te na sva usta, a kad te kritikuju onda je to i više. Ljudi ne shvataju da postoje i drugi ljudi na ovom svetu, osim tih za koje baš navijaju, koji treniraju, rade, uče i bore se da bi bili najbolji i da među takvih 12, 16, 24 ili ko zna koliko u nekim kvalifikacijama ne može se uvek biti prvi ili koji već, ne može se uvek igrati dobro, ne može se uvek ispuniti ambicija i nacionalna i lična itd.itd.
Obe utakmice za medalje su praktično već viđene na turniru. Oba rezultata su se već desila sa vrlo malom razlikom kod finalne utakmice, dok su Hrvati opet na +7 sa Mađarima. Ako neko sledeći put kaže kako je teško dva puta pobediti istog protivnika na jednom takmičenju neka se zamisli da li će reći sa pokrićem iako ima puno logike.
Hrvatska je bila ubedljiva u meču za bronzu. Sve vreme je suvereno vodila, ličila na sebe iz utakmica grupne faze, dok Mađarska bez Časara nije mogla više. Probuđeni bekovi Hrvatske predvođeni Lackovićem nisu nijednog momenta dozvolili Mađarima da im priđu na manje od tri gola i svi igrači od Alilovića i Loserta pa na dalje su apsolutno zalužili da odu kući sa sjajnom medaljom oko vrata. Mađarima to nije pošlo za rukom pa će domovini fiktivno sa medaljom bez sjaja oko vrata tzv.drvenom medaljom koja personifikuje četvrtog. Da je neko Mađarima pre turnira rekao da će igrati polufinale oni bi verovatno bili nesigurni u to kao što su i izgledali u nekim momentima dok je trajalo takmičenje. Međutim, jedan dobar rezultat, malo sportske sreće i svašta može da se desi. Samo treba verovati. I boriti se do kraja.
Finale je donelo tvrdu i neizvesnu utakmicu. Osim vođstva Šveđana u početnom delu utakmice, Francuska je sve vreme bila ta koja je vodila korak utakmice. Ne nešto ubedljivo, ne spektakularno, ali uglavnom sigurno. Odbranom i boljom koncentracijom, naravno i većim iskustvom praktično su rutinski pobedili ovo finale. Bolt je definitivno osvojio opet zlato mada Francuzi ipak ne tako ubedljivo kao on. Po prvi put u istoriji jedna muška reprezentacija je osvojila dva puta za redom Olimpijske Igre i prvi put u istoriji reprezentacije u obe konkurenciju su odbranile naslov Olimpijskog Pobednika.
Ove Olimpijske Igre nisu donele neku posebnu igru učesnika niti donele nešto novo u rukometni sport. Pobedila je ekipa koja se najbolje branila, a ne recimo koja je bila najefikasnija ili koja je najbolje trčala. Skoro sve reprezentacije su igrale u jednom proseku, osim Hrvatske koja je sve utakmice osim četvrt-finala i polufinala odigrala fantastično. Mnogim ekipama u raznim sportovima se u toj fazi dogodio pad, neki su uzeli medalje, a neki ne. Sada je pitanje za selektore koji se bave analizom takmičenja ili jednostavno ljudima koji se bave time, a mogu da analiziraju ko je kako i koliko radio pripremajući se za ovaj turnir. Kako tempirati formu za takmičenje, kada predvideti pad, svesno dovesti do njega ili jednostavno ne kalkulisati i maksimumom doći do nekog cilja, mada na svoj maksimum ne može samo voljom da se utiče pa može doći do nesvesnog pada. Treba pitati Onestu, treba pitati Norvežan(k)e, jer oni to jednostavno znaju i oni to jednostavno dobro rade čim osvajaju zlata.
Novi olimpijski ciklus je već počeo i pred selekcijama je sada potpuno novi zadatak i puno novog posla. Jedna grupa igrača, možda i trenera završiće sa svojim angažmanom u nacionalnim timovima, a neki možda u rukometu uopšte. Dosta Francuza je najavilo odlazak u penziju, neki Danci, navodno neki Hrvati… Biće interesantno videti ko će u kom sastavu na jesen krenuti kvalifikacije za EP 2014 odnosno ko će u kom sastavu nastupati na SP 2013 koje će se održati u januaru u Španiji. Sledećeg leta imaćemo i Mediteranske Igre na koje reprezentacije uglavnom dolaze sa kosturom tima za naredni ciklus pa to treba ispratiti.
Kad već pomenuh Onestu malopre ne mogu da se ne setim komentarisanja nekih trenera kako ON nema pojma. Zamislite dvostrukog Olimpijskog i Svetskog prvaka i osvajača zlatne medalje na Evropskomprvenstvu kako nema pojma. Kako bih ja voleo da tako „nemam pojma“ kao on…
Ovim se završava serijal kolumni posvećenih muškom Olimpijskom turniru u Londonu. Nadamo se da smo Vam iz ugla jednog mladog stručnjaka približili takmičenje na najvećoj svetskoj sportskoj smotri i da ste uživali. Do čitanja…
