28.05.2007
Čeka nas baraž za EP u Norveškoj. Čini se nikada zanimljivija podela uloga za "balkanske reprezentacije". Crnogorci imaju priliku da postanu prva reprezentacija u istoriji države koja će igrati na nekom kontinentalnom takmičenju, Srbija sa novim selektorom i igračima pokušava da se vrati na evropsku scenu, Makedonija i Slovenija će igrati međusobno, dok će Rumuni imati za rivala Švedsku, ekipu koja ima nadarenu generaciju i "moranje" da bude u vrhu svetskog rukometa. Za kraj, našu javnost će interesovati i nastup Dragana Đukića na klupi Švajcarske, koju će preko Belorusije pokušati da odvede na "Euro 08". Pravo vreme i dobar razlog da popričamo sa čovekom koga je profesionalni put vodio preko Srbije (C.Zvezda, Sever, Kolubara, Napredak, Župa), Jordana (seniorska reprezentacija), Mađarske (PICK Szeged), Makedonije (Vardar i seniorska reprezentacija) i Portugala (Madeira), do zemlje satova, sireva i čokolade.
Gospodine Đukiću, imate veliki motiv da pobedite Beloruse. Koliko ste blizu tog cilja? Prednost je to što revanš igrate kod kuće.
– Tačno, to ponekad moze puno da znači, ali u baražu baš i ne mora. Mislim da su šanse 50-50 i da moj tim, koji je još u fazi formiranja, ima veliku sanšu da se uz igre kakve je pružao u januarskim kvalifikacijama plasira na EP, što bi zaista bio podvig, imajući u vidu sve ono što se sa ekipom događalo u prethodnoj godini (promena selektora, smena generacije, neuspešan nastup na EP kod "kuće",itd). U svakom slučaju i da ne uspemo, to nas ne bi skrenulo sa puta kojim se krećemo i projekta Švajcarskog Rukometnog Saveza, poznatijeg kao "Phenix 2012", koji ima za cilj da rukomet u Švajcarskoj vrati u vrh sportskih zbivanja. Mislim da postoji jedno zdravo, dobro jezgro talentovanih mladih igrača koji su u stanju da uz dobar rad i podršku svih struktura (saveza, klubova, javnosti) "izguraju" do kraja i istraju.
Belorusi nisu ni malo naivan protivnik?
– Belorusi su poslednjih godina puno uložili u rukomet. Njhove ekipe sve bolje igraju u Evropi (u Ligi šampiona poslednjih sezona stalno igra njihov prvak), imaju solidne uslove za rad i jednu novu generaciju predvođenu legendarnim Spartakom Mironovičem i Karsakievičem sa klupe, dvojcem koji je svetskom rukometu puno toga pružio u prošlosti, a spreman je da to učini i u budućnosti. Njihova juniorska reprezentacija je na poslednjem EP u Insbruku bila najprijatnije iznenađenje prvenstva i sve to govori da koračaju krupnim koracima ka mestu gde su bili pre desetak godina sa onom "drugom" generacijom (Jakimovič, Tučkin, Barbasinski, Klimovec, da pomenem samo najpoznatije). Imaju slične probleme koji "muče" i mnoge naše selekcije u Srbiji u raznim sportovima (stariji Rutenka je već duže reprezentativac Slovenije, mlađi se (kažu) sprema takođe, Harbok (po mnogima jedan od najboljih levih bekova Evrope u ovom trenutku) po kuloarskim pričama uskoro treba da zaigra za Rusiju, itd).
Kakve uslove za rad imate u Švajcarskoj? Sigurno nisu uporedivi sa ovdašnjim? Već ste sa reprezentacijom, što je privilegija, imajući u vidu da neki selektori još uvek nisu objavili ni spiskove reprezentativaca.
– Sigurno je iluzorno porediti trenutne uslove koje selekcija Švajcarske ima sa sličnim na prostorima Balkana, ali mislim da se mnogi varaju kada misle da je ovde baš sve "med i mleko". Kao i svuda, pa tako i u Švajcarskoj (da se malo i našalimo), vodi se računa o svakom dinaru i morate da posedujete dobar projekat i proizvod da bi se izborili za novac i sponzore. Ono sto smo u januaru uradili (pobedivši u svih šest kvalifikacionih utakmica, Italiju, Tursku i Litvaniju po dva puta), vratilo je interes za rukomet, privuklo publiku u dvorane i izbacilo nas na naslovne strane. Ali time se ne zavaravamo, radimo najnormalnije i planiramo dugoročnije, i mislim da je u tome najveća razlika, pošto su naši planovi već odavno gotovi, pa igrači znaju mnogo ranije o svim našim akcijama (turniri, pripreme, utakmice). Ipak nećemo biti kompletni (kao i sve druge reprezentacije) do završetka španske i nemačke lige, a to je samo šest dana pre prvog meča baraža (nema potrebe govoriti kako će se osećati igrači iz najvećih klubova nakon ovako duge, preduge sezone). To govori da se u samom sistemu kvalifikacija nacionalnih timova mora nešto menjati.
Sarađujete sa igračkom legendom Markom Baumgartnerom, koji Vam je asistent?
– Moja saradnja sa Markom Baumgartnerom traje na obostrano zadovoljstvo. Nije potrebno govoriti šta Mark svojim autoritetom znači mladim igračima, kao i da samim svojim imenom privlači pažnju sponzora i predstavlja veliki motiv da nam pomognu. Radi se o izuzetnoj ličnosti i dobrom čoveku. Privilegija je imati ga uz sebe.
Kakva su očekivanja u Savezu?
– Baš kao i čitava javnost, svi su optimisti, ali ja moram da dodam da je slična situacija i u Belorusiji! Moj zadatak je da zajedno sa igračima i mojim pomoćnicima učinim sve da baraž dočekamo spremni, a na kraju će ipak pobediti sport, bolji tim i rukomet, a ja se zaista tome radujem.
Srbija – Island? Čini se da rukometna javnost u Srbiji, nije previše optimistična. Sva dešavanja oko "orlova", mnogi otkazi, pozivanja u poslednjem trenutku (krpljenje reprezentacije) pa i rezultati sa "TV Cupa", ne idu u prilog plasmanu na EP. Kakvo je vaše misljenje? Island je moćna ekipa, veoma iskusna, što se ne bi moglo reći za srpsku.
– Odmah moram da kažem da ne delim toliki pesimizam i sumnjičavost sa ostalima. Srbija je zemlja nepresušnog izvora talenata, a najbolji odgovor će vam dati broj naših igrača u najjačim ligama u ovom trenutku (Asobal i Bundesliga). Naš je problem što od njih ne možemo, ne umemo ili ponekad, nećemo da napravimo onakav tim kakav može da se napravi. Island jeste dobra ekipa, ali daleko od nepobedive, pa pozivanja da nam oni ne leže i da su mnogo jaki, ne idu u prilog stvaranju dobre atmosfere pred baraž. Momke i njihove trenere trebamo podržati. Ne treba ih opteretiti bremenom moranja ili staviti u "now or never" situaciju koju tako često pravimo. Ja sam siguran da oni to mogu i verujem u njih, uvek i iznova, kao i mnogo puta ranije. Drugo je pitanje, da li smo mogli drugačije? Da li smo trebali da generaciju 1986. već imamo na terenu u glavnim "rolama", da li smo se nekim igračima prerano zahvalili, zašto nismo svi okupljeni oko nacionalnog tima (svi koji bi nešto mogli da pomognu), ali sada kada je reprezentacija već izabrana i kada se nalazi u zaista važnom trenutku (u slučaju neuspeha neće nas biti ni na EP, ni na OI), MORAMO svi stati iza nacionalnog tima i bezrezervno ih podržati.
Gde Srbi mogu da traže šansu?
– U savremenom rukometu je stvar PRESTIŽA, makar se i pojaviti na jednom velikom takmičenju (SP u Nemačkoj je to pokazalo na najbolji mogući način). Treba li većeg motiva za sve one koji igraju, bodre ili "samo" vole rukomet!?
Crna Gora – Portugal? Kažu, Crnogorci su prošli najbolje sa žrebom? Imaju i revanš kod kuće u Bijelom Polju. Čini se da "pucaju" od optimizma i vere u sebe. Imaju li razloga?
– Kao prvo, u baražu NEMA lakih protivnika. Selekcija koja izbaci vrlo solidnu Grčku mora se respektovati. Istina je da momci Matsa Olsona imaju dosta personalnih problema pred baraž i da neki od ključnih igrača neće biti u timu, ali je istina i da postoji jedna nova mlada generacija u portugalskom rukometu koja veruje u sebe i željna je da izađe na veliku scenu. Sa druge strane, izuzetno respektujem ekipu koju je sastavio i predvodi Pera Milošević. Radi se o igračima sa vrhunskim potencijalom, koji su (istini za volju u drugim majicama), prošli najveća svetska takmičenja (EP, SP, Lige šampiona, neki čak i OI!) tako da mislim da je Crna Gora ekipa koja ima šta da pokaže i na EP u Norveškoj i nikome u ovom trenutku ne bi bila lak zalogaj (imena Muratovića, Stojanovića, Đurkovića, Đukanovića, Lisičića, Mrvaljevića, itd) sama za sebe dovoljno govore.
Makedonija – Slovenija? Slovenci su u rezultatskoj i izgleda, "organizacionoj" krizi. Čini se da su "spušteni na zemlju" posle možda i nerealnog uspeha iz 2004. Koliko njima Rutenka znači u idealnoj postavi i koliko njegov eventualni izostanak može da utiče na njihove igre? Sa druge strane, Makedonci sa iskusnim selektorom i sve više igrača na "Zapadu". Da li su konačno sazreli za veliko takmičenje?
– Svakako jedan od najneizvesnijih duela u junskom baražu. Ne bih se složio da je uspeh iz 2004 bio "nerealan". Slovenija ima ekipu koja kada je kompletna u svakom trenutku može da konkuriše za medalju na svim velikim takmičenjima (po meni ima snagu jedne Danske). Drugo je pitanje (ili prvo!), zašto u junu neće biti kompletna (govori se da sigurno neće biti Rutenke, ali i Vugrineca i Pajoviča, a to je već previše za svaki tim na svetu, ali bez tih tipično "naših poslastica" verovatno ne bi ni pripadali Balkan-Handballu. Makedonija sa druge strane, već dugo čeka na priliku da se pokaže na jednom velikom takmičenju i sva je prilika da će svi stati iza reprezentacije, a ako tome pridodamo da revanš igraju kući u paklenoj atmoferi dvorane "Kale", onda verovatno imaju i pravo da misle da je "sve moguće". Obe ekipe su predvođene odličnim, vrhunskim trenerima sa puno iskustva i onaj tim koji bude bolje odigrao utakmicu u gostima (setimo se samo "Čaira" od pre nekoliko meseci, kada su Makedonci katastrofalno poraženi od Srbije), ima veće šanse da ode na EP. U svakom slučaju za ljude sa strane, poslastica!
Ovo bi bili mečevi koji će najviše interesovati čitaoce "Balkan-Handball-a". Koji biste susret baraža još izdvojili kao zanimljiv?
– Ja bih ovde još dodao da i Mađarsku računam delom "naše interesne zone" (ima puno igrača sa naših prostora, nekih i u selekciji naših suseda!) i da je ona izraziti favorit protiv Litvanije. Rumuni koji izuzetno puno ulažu u rukomet poslednjih godina, baš nikako nemaju sreće sa protivnicima u baražu (setimo se samo zadnjih godina: Srbija i Crna Gora, Norveška, sada Švedska) i mislim da imaju jako malo šansi sa reprezentacijom "tri krune", koja ima novu generaciju spremnu da se popne i na sam evropski vrh.
Šveđani se po vašem mišljenju, vraćaju u elitu?
– Očekujem da će Skandinavci učiniti sve da vrate titulu prvaka Evrope na sever.
Ima li nešto što smo propustili da spomenemo, a vezano je balkanski prostor?
– Za kraj, ne bih nikako da zaboravimo Hrvatsku, koja istina ne igra baraž, ali je nosilac kvaliteta i zamajac razvoja rukometa na našim prostorima. Ono što su činili i čine Lino Červar i njegovi momci (Balić, Džomba, Metličić, Lacković, Vori, itd) za svetski rukomet poslednjih godina, daje mu ukus humanosti, viteštva i što je najvažnije majstorstva.
Neka rukomet pobedi u junskim "ratovima". Gospodine Đukiću, hvala Vam na saradnji i puno sreće u nastojanju da Švajcarce odvedete u Norvešku!
Žika Bogdanović
