Nakon Žarka Šešuma i Petra Nenadića, poslednji pravi „vunderkind“ srpskog rukometa, Strahinja Milić – Džambo (21), u Novom Sadu sa drugovima iz reprezentacije broji poslednje dane pred start, po svemu, istorijskog takmičenja – Evropskog prvenstva u Srbiji, koje počinje 15. januara. Čuvar mreže proporcija, koje nemaju druge reprezentacije, može biti adut selektora Vukovića u reprezentativnim okršajima, gde je, manje-više, sve poznato.Nakon nedeljnog treninga u „Slanoj Bari“, golman Partizana, istakao je dobar rad i atmosferu:
– Imali smo malo jači trening. Radili smo sa vijačama, posle polukontru i kontru. Za sada sve ide dobro. Čini se da je sve mnogo bolje nego na prethodnim okupljanjima. Radi se maksimalno, ali nađe vremena i za opuštanje, šalu…
Prvenstvo počinje za 20 dana. Šta je sada u glavama reprezentativaca?
– Svi smo shvatili šta nas čeka. Osećamo pritisak javnosti, a čuli smo i očekivanja ljudi, prethodnih meseci, koji traže medalju. Svako od nas zasebno, ali i kao kolektiv, osećamo tu odgovornost prema našem sportu. Svesni smo šta nas očekuje, ali smo u isto vreme i realni…
Šta podrazumevaš pod realnošću?
– Niko ne igra rukomet od juče. Naša generacija nije generacija iz 91-e. Nemamo toliko kvalitetnih igrača, kao generacija Neđe Jovanovića. Moramo da se uzdamo u kolektiv, u timski duh, koji je bolji nekoga nekada. Ako krenemo da igramo i razmišljamo individualno, nećemo postiči puno.
Protivnici Srbije imaju ozbiljnih problema. Danci su ostali bez Nodesboa i Spelerberga, Poljaci će u Beograd bez Šmala. Koliko je to olakšavajuća stvar i uopšte, koliko to treba da nas zanima?
– Moramo da se uzdamo samo u sebe. To što ne igraju Bo i Nedesbo za Dance, nije ništa. Oni imaju po dva ista igrača da ih pokriju. Problem Poljaka jeste Šmal, jer nemaju ni blizu kvalitetnu zamenu, međutim, ako budemo gledali sebe i šta bi trebalo da popravimo u našoj igri, mnogo će nam bolje biti…
Debitovao si za reprezentaciju sa nepunih 17 godina. Odlazak u Dansku, tri operacije kolena, povratak u Srbiju, dug oporavak. Da li si pre dve godine razmišljao o tome, da ćeš se naći u reprezentaciji pred EURO 2012 u svojoj zemlji?
– Uvek sam optimista. Te tri povrede me nisu omele, ni malo, niti promenile moj stav. Trebala mi je prošla godina da se vratim u formu, još uvek se vraćam, još uvek nije to, to. Nisam ni razmišljao o tome, da li ću se naći u reprezentaciju. Razmišljao sam o tome kako ću prvo da počnem da hodam uz stepenice i niz, pa da trčim, korak po korak. Nisam imao taj cilj u glavi, ali kako se sve približavalo, naravno da sam razmišljao. Veoma sam motivisan da budem tu, deo reprezentacije na takmičenju u Srbiji, u mom gradu.
Selektor na raspolaganju ima tri različita golmana…
– U pravu ste. Stanke (Stanić Darko) je u nekoj svojoj priči, Mare (Dragan Marjanac) u svojoj, ja u svojoj. To može da bude problem našim protivnicima, jer za svakoga od nas je potrebna neka drugačija priprema.
U podizanju forme, pomogla je i EHF Liga šampiona i status prvog golmana u Partizanu…
– Bilo je super da vidimo šta i koliko možemo. Ubeđen sam da možemo i više, i bolje. Utakmice Lige šampiona, bile su dobra uvertira za EURO 2012. Našu ligu sve potcenuju, jeste takva, kakva jeste, ali su ljudi sada videli da možemo da se nosimo sa velikim timovima…
Sa kojom kilažom Džambo Milić najbolje brani?
– Između 120 i 125 kg (smeh).
Koliko imaš sada?
– Mislim negde 128, 129. Sa 129 sam došao na pripreme, ali skidam.
Imaš vremena do 15. januara…
– Da, da – uz osmeh, završio je razgovor za Balkan-Handball, Strahinja Milić.
