Balkan-Handball.com

Gen-sek Nišlija, Dušan Jocić: Ne vidim smisao svega ako ne predstavljamo grad u Evropi

Niški Železničar ulazi u narednu sezonu sa ambicijama da ostane u „gornjem domu“ srpskog rukometa. Klub velike tradicije na putu je stabilizacije posle decenije uspona i padova koji, međutim, nisu narušili status sportske institucije sa juga Srbije. O stanju u klubu, planovima, ali i trenutku u kome se nalazimo, za klupski sajt govorio je generalni sekretar kluba i naš dugogodišnji kolega iz „Narodnih novina“, Dušan Jocić, koji je pre godinu dana, novinarskoj dodao i društveno-sportsku funkciju.

Nišlije su prošlu sezonu u regularnom delu Super lige završile kao drugoplasirane iza pančevačkog Dinama…

  • Možete da uradite hiljadu važnih stvari za klub, recimo po pitanju finansija, unutrašnje organizacije, mlađih kategorija, ali će šira javnost sve gledati isključivo kroz rezultate prvog tima. A tu sve zavisi iz kog ugla posmatrate stvari. Ako znamo da je ovo rukovodstvo, pretposlednjeg dana jula prošle godine, preuzelo klub koji je dva meseca bio bukvalno zaključan, da je u tom momentu imao, i slovima, sedam igrača pod ugovorom, da je trener Đorđe Teodorović preuzeo ekipu 12. avgusta, mesec dana pred početak sezone, u momentu kad je naš protivnik u prvom kolu Superlige Proleter već bio na jakom turniru u Strugi, da smo u generalnoj probi za početak sezone, u Kragujevcu, od člana Super B lige u 18. minutu gubili sa 9:1, onda su ostvareni rezultati za ponos. Imali smo krizni momenat početkom sezone, nakon dva vezana poraza od Zvezde i Spartaka, ali sam više puta istakao da ono što nas tada nije ubilo-ojačalo nas je. Nakon toga smo imali period od 140 dana sa samo jednim porazom u 14 uzastopnih prvenstvenih utakmica, a gledaoce iz naše hale niti jednom nismo nezadovoljne poslali kući, sve do poslednje utakmice sa Dinamom, koja je odigrana bez prisustva publike i koja je svesno unapred žrtvovana, zbog započetih kondicionih priprema za plej-of, kada je prekinut istorijski niz od 24 uzastopna trijumfa u nacionalnom prvenstvu na domaćem terenu. Igrali smo atraktivno, sa preko 30 golova po meču bili ubedljivo najefikasnija ekipa u ligi. Za mene lično, ovo, dakle, govorim u svoje ime, ostala je velika mrlja ta eliminacija od Partizana u četvrtfinalu Kupa Srbije. Uprkos torturi koju smo pretrpeli sa tribina, uprkos tome što su nam dva nosioca igre bila povređena, pa i činjenici da mi tu utakmicu uopšte nismo ni izgubili, nego smo ispali na sedmerce, to je za mene veliki neuspeh, jer smo istog tog protivnika, u istoj hali, ubedljivo savladali nedelju dana ranije i bar za tih pet, šest golova smo i bili kvalitetniji. Da nije bilo te eliminacije, mi bismo imali šansu da se borimo za trofej krajem septembra i mislim da ćemo i te kako nedostajati na tom fajnal-foru prošlosezonskog kupa koji je u planu da se odigra – kaže prvi operativac kluba koji napominje da je „svim igračima, stručnom štabu i kancelariji cela prethodna sezona regulisana pre sredine juna, što se ne pamti u Železničaru„.

GORUĆE PITANJE – „PIVOTMEN“

Niški „Čair“ je ovog leta napustio pivotmen Vladimir Jevtić koji karijeru nastavlja u rumunskim Rešicama, na izlaznim vratima je i Nemanja Milovanović (Olimpijakos), dok je ostatak sastava iz prošle sezone očuvan uz dolazak mladih igrača Stefana Trkulje i Vladana Arizanovića:

  • Jevtić i Milovanović su izrazili izričitu želju da karijeru nastave u inostranstvu i došlo je do određenog zasićenja nakon tri sezone provedene u Nišu. Obojici je isticao ugovor sledećeg leta i ovo je bila poslednja šansa da klub prihoduje određena sredstva od njihovog obeštećenja. Postojala je želja stručnog štaba za određenom doselekcijom ekipe, ne u smislu igračkih kvaliteta rukometaša, ali kada su u pitanju njihove radne navike i neke druge karakteristike. S jedne strane, dakle, mi smo oslabljeni odlaskom dvojice standardnih prvotimaca, centralnih igrača u odbrani, premda Milovanovićev transfer u Olimpijakos još nije realizovan i formalno je on još igrač Železničara, ali, s druge strane, oslabljeni su gotovo svi superligaši, neki konkurenti za vrh, poput Dinama i Metaloplastike, mnogo drastičnije nego mi. Liga će, po svemu sudeći, nažalost, biti slabija nego ikada. Tvrdim da je, u ovom momentu, na tri pozicije u timu, Železničar ubedljivo najjači u ligi-na golu, na desnom beku i na levom krilu, u liku Kocića, Ace Stojanovića i Spasića. U Marku Milosavljeviću imamo igrača koji je potencijal za MVP-ja lige i seniorsku reprezentaciju, ali nikako da on to sam shvati i „prezubi“ u svojoj glavi. I lično sam sa njim razgovarao na tu temu, predstojeća sezona je prelomna u tom pogledu, to sa njim može da ode i u ovom i u onom smeru. Acko Pavlović je sad već iskusan organizator igre i ovo bi trebalo da bude sezona njegove pune zrelosti. Mladi Veljko Stanojević je imao nesvakidašnji napredak tokom prošle sezone i kada bi nastavio tim ritmom, on bi takođe postao jedan od velikih aduta. Generalno, a to je činjenica, gotovo svi igrači u našem prvom timu su reprezentativnog pedigrea. Bili su selektirani u mlađim kategorijama, učestvovali na velikim takmičenjima. Uz sve već pobrojane igrače, tu spadaju i golmani Matović i Stošić, Boris Radivojević, Lazar Anđelković, Stefan Trkulja, koji je došao ovog leta. Tačno je da ovaj prelazni rok za sada ne protiče po zacrtanim planovima, da postoji dramatična praznina na poziciji pivotmena i na centralnim odbrambenim pozicijama, koje moraju hitno da se reše. Ali, ova korona je sve poremetila, igrači se veoma čudno ponašaju. Precenjuju sebe u pregovorima i svi bi da idu u inostranstvo, pa makar kakvo, samo da pobegnu odavde glavom bez obzira, iako sam za mnoge sasvim siguran da greše. Lično sam tu napravio pogrešnu procenu, mislio sam da će finansijska kriza pogoditi evropski rukomet i da će se čak mnogi naši igrači vratiti iz inostranstva, ali ispalo je skroz obrnuto. Ima, doduše, i svetlih primera. To što je Aca Stojanović rešio da za još godinu dana produži maltene već okončanu karijeru i što je izabrao da ostane u Nišu, i pored, provereno, unosnijih ponuda nekih drugih domaćih klubova, ja doživljavam kao potvrdu ispravnog i poštenog rada i odnosa u klubu. Podsećam, reč je o igraču sa karijerom kakvu dugo nije imao neki rukometaš Železničara i čiji je dolazak preokrenuo našu prošlu sezonu u pozitivnom smeru.

Početak priprema zakazan je za ponedeljak, 17. avgust, a sezona bi trebalo da počne 3/4. oktobra…

  • Igrači su već mesec i po dana u pripremama. To je jedna od posledica radne etike koju je u klub doneo trener Teodorović, sa dvodecenijskim iskustvom života i rada u Norveškoj. Znam da možda ponekad i preteruje, znam da igračima ne pada lako, ali treba im čestitati na tome što oni svakodnevno izvršavaju plan i program rada i trebalo bi spremni da dođu na okupljanje. Nadamo se da ćemo se okupiti u ponedeljak. Mnogo je nepoznanica, ne znamo ni da li će, ni kako početi liga. Makedonci su nedavno dobili od svog Ministarstva zdravlja do detalja razrađen protokol kako se ponašati pre, za vreme, posle treninga, putovanja, utakmica. Kod nas neki takav dokument nije ni u najavi. Moraćemo mnogo da se oslonimo na sopstvenu svest i odgovornost. Šta će biti ako se pogorša opšta epidemiološka situcija? Šta će se desiti ako virus „uđe“ u neku ekipu? Redovna testiranja su, verovatno, najbolje rešenje, ali ima li u Srbiji finansijskih i logističkih mogućnosti za tako nešto? Zdrav razum govori da će biti jako komplikovano organizovati sezonu u dvoranskim sportovima, ali s druge strane, sve ovo već predugo traje, prilično je depresivno i neophodan nam je povratak redovnim aktivnostima, pa makar i u vanrednim okolnostima.

Železničar je daleko od „zelene grane“….

  • Sve ovo vreme, „Želja“ hoda po ivici. Zbog UPPR-a, zbog dugova, koje ćemo morati da „peglamo“ najmanje još godinu dana, a možda i duže… Korona je sada sport učinila još više zavisnim od budžeta lokalne samouprave, a posebno klubove koji još nisu na stabilnim nogama, poput Železničara. Mnogo je važno da se, koliko god je to moguće, odnos grada prema sportu u narednom periodu ne menja. „Želji“ bukvalno mogu da se dogode dve krajnosti, da se za godinu dana uruši pod teretom dugova, ali i da postane državni šampion. Nadam se da smo daleko od ovog prvog, a što se ovog drugog tiče, ne smatram da kao klub posedujemo sve elemente, pre svega u pogledu logistike, da se to desi tako brzo, ali to je svakako glavni motiv zbog kog sam uopšte ušao u ovu priču. Želja da budem deo tima koji će našem klubu prvi put u istoriji doneti titulu državnog prvaka moja je životna opsesija.

EVROPA U NIŠU I JAGODINI: Srbija sa tri kluba na evropskoj sceni

U niškom sastavu nema puno Nišlija…

  • Sa većinom igrača kojima je „Želja“ matični klub i koji su za njega nastupali u prethodne dve decenije sam prijatelj. I uvek sam imao ogromnu žal zbog toga što su morali prerano da odu u inostranstvo, jer je „Želja“ imao igrački potencijal da sa svojom decom igra Ligu šampiona. Jedan od glavnih motiva da uđem u klub bio mi je da pokušam da doprinesem da se ti igrači vrate u Niš, mada ih, nažalost, ima sve manje aktivnih. Prošlog leta sam lično pokrenuo priču oko povratka mog vršnjaka Nemanje Pribaka, bilo je veoma ozbiljnih i konretnih razgovora, ali, na kraju, ni klub ni grad nisu mogli da ispariraju ponudi Vojvodine. Zimus sam imao vrlo emotivan razgovor sa Davorom Basarićem, ali su mu Finci ponudili nešto što se ne odbija, ne u novčanom smislu. Ovog leta bili smo na korak do dogovora sa Mišom Kostadinovićem, ali su neki detalji, u najužem mogućem značenju te reči, presudili da ostane u Pančevu. Dakle, nije to baš tako kako se čini u teoriji. To što danas ima jako malo naše dece u prvom timu, posledica je dugogodišnjeg urušavanja klupske škole. Prošlog leta, dva ili tri dana po stupanju na dužnost generalnog sekretara, inicirao sam sastanak sa svim raspoloživim igračima, kojima je Železničar matični klub, a prethodnih godina su nastupali u nekim okolnim klubovima i obećao im da je sezona takva da će za nekoliko njih biti mesta u prvom timu, naravno za one koji se za to izbore. Od njih 12, 13 sa sastanka, na početak priprema došla su njih petorica, a sezonu završila samo dvojica. Većina njih, umesto napornog rada ovde, sa mogućnošću rukometnog napretka, izabrala je da u tim manjim sredinama, bez da bilo koga uvredim, trenira dva, tri puta nedeljno i posle utakmice pije pivo ispred zadruge sa drugarima. Imamo i slučaj malog Ačkovića, koji je ubedljivo najtalentovaniji rukometaš koji se pojavio ovde poslednjih godina. Trener Teodorović mu je sa 16 godina pružio ozbiljnu šansu prošle sezone, nagradio ga pozivom u kadetsku reprezentaciju za Mediteranske igre, ali se njegova porodica odlučila da prednost, u odnosu na rukomet, pruži školovanju, što donekle i mogu da razumem. Gotovo groteskno zvuči istinita anegdota, kada je Nebojša Bokić, čovek koji je spona između kancelarije i prvog tima i dao bi bubreg za ovaj klub koliko mu je odan, nedavno, kako bi nabavio neki broj telefona, zvao jednog momka koji je prošao „Željine“ mlađe kategorije i kome je Železničar pomogao da pređe u klub iz grada u koji je otišao zbog specijalizovane više škole. Nisam ga gledao, ali su mi rekli da je reč o prosečnom igraču. I Boća ga je, na kraju razgovora, onako polukurtoazno upitao da li planira da se sledeće godine, kada završi školovanje, vrati ovde, na šta mu je on ozbiljno odgovorio: „Pa, videćemo, zavisi od uslova i ponude“!

Železničar će iduće sezone biti jedini predstavnik srpskog muškog klupskog rukometa u Evropi…

  • Malo mi smeta konotacija koju je dobio taj podatak. Mi smo jedini, zato što su drugi odustali. A mi nismo odustali, ne zato što smo pali s Marsa ili nemamo televizor, pa ne znamo šta se dešava u svetu, već zato što nas niko nije pitao da li mislimo da će biti moguće da se igraju evropske utakmice, nego da li hoćemo da iskoristimo pravo koje smo stekli na terenu, da predstavljamo svoju državu i grad na međunarodnoj sceni. Znam da mnogi to posmatraju kao trošak, što u osnovi i jeste, ali ja ne vidim smisao svega ovoga što radimo, ako bismo odbili. Niš će u Evropi predstavljati i Naisa, i odbojkaši Niša, i to je jako važno za naš grad. A ako me pitate da li mislim da je sasvim izvesno da će utakmica EHF Evropskog kupa biti, mislim da nije. Žreb je zakazan za 1. septembar, prvi mečevi za sredinu oktobra, do tada će mnogo toga biti jasnije– zaključio je Jocić.

ŽELJA – PLEJ-OF ZAVRŠNICA

Sistem takmičenja za predstojeću sezonu je prilično neuobičajen. Prvi deo lige će se igrati u dve grupe od po osam ekipa, a po četiri najbolje će obezbediti plasman u novu ligu, i, od nule, krenuti u borbu za titulu, plasman u SEHA ligu i evro-kupove…

– Moramo biti zadovoljni sastavom grupe. Sve vojvođanske ekipe su u onoj drugoj grupi, njih čak šest, što je prilična pogodnost kada su putovanja u pitanju. Takmičarski, Metaloplastika je najveći rival. Ne smemo nikog da potcenimo, prošle sezone smo gubili u gostima od skoro svih ekipa iz donjeg dela tabele, baš kao što nijedan derbi nismo izgubili, ali, u svakom slučaju, pitanje našeg plasmana među prve četiri ekipe u grupi ne bi smelo da se postavi– ističe Jocić i posebno potencira jedan detalj:

  • Rukomet nam je u velikom problemu, ni ne shvatamo u kolikom. Kada treneri naše škole rukometa odu u neku osnovnu školu i pitaju učenike bilo kog odeljenja koliko njih je ikada odgledalo neku rukometnu utakmicu, ruku podigne samo par deteta. To je strašno. Oni gledaju kako odbojkaši, vaterpolisti i teniseri osvajaju medalje i odoše na te sportove. Mi smo celo proleće i leto potrošili na čitavu gungulu, u kojoj se „Želja“ držao po strani, da li će se liga proširiti za dva kluba ili neće, kao da nam od toga zavise životi. Ali, pazite ovo. Od sezone 2022/23, nakon dvokružnog sistema u ligi, igraće se eliminacioni plej-of, prvi protiv četvrtog i drugi protiv trećeg u polufinalu. To je, i u pisanoj, i u usmenoj formi, inicijalno bio lično moj predlog na sastancima naše ARKUS lige. Tako se igralo u ona „zlatna“ vremena srpsko-crnogorskog rukometa, devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. U svim loptaškim sportovima kod nas, košarci, odbojci, vaterpolu, futsalu, prvak se dobija na taj način. Mnogi mi kažu da se pazim one izreke „ne lipši magarče do zelene trave“, jer u našem rukometu često se ne ispoštuje ni dogovor za aktuelnu sezonu, a kamo li za tri unapred, ali ovo zaista doživljavam kao moju prvu malu pobedu u korist srpskog rukometa, od kako sam na ovoj funkciji –zaključuje Jocić.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *