Balkan-Handball.com

IVAN NINČEVIĆ ZA BH: Na terenu ne praštam nikome

Zovu ga i „prvom prznicom“ svetskog rukometa, ali mu isto tako, niko ne osporava ni vrhunski kvalitet. Jedno od levih krila sa ovih prostora sa najboljom karijerom iza sebe, Ivan Ninčević (34), broji poslednje igračke godine u dresu nove snage evropskog rukometa – turskog Bešiktaša. Pre Turske, put je otresitog Zadranina preko Zagreba vodio do Nemačke (Stralsunder), gde je najbolje dane imao u Fukse Berlinu, sa kojim je 2011. godine igrao i na F4 EHF Lige šampiona u Kelnu. Sa reprezentacijom Hrvatske je od SP 2009 osvojio nekoliko medalja, uključujući i bronzu iz Londona. O svemu po malo, za Balkan-Handball.com, govorio je u pauzi između mečeva u Strugi, gde je turski šampion startovao pobedom…

Sve zanima, koliko Bešiktaš može, kakav je to projekat i šta se valja iza brda?

– Ovo je najveći klub u kome sam bio. Bešiktaš je stvarno institucija u Turskoj, ima milionsku armiju navijača i odličnu organizaciju. Rukomet je priča za sebe, ali pripada velikom klubu. Njihove ambicije su dovođenje po jednog-dva dobra igrača svake godine, i postepeno pravljenje tima i kluba za respekt u evropskom rukometu. Ovog leta dobili smo Pribaka, Đukića i Kocića. Iz godine u godinu tim je sve kvalitetniji. Koliko će to zaživeti, teško je reći. Za sada ide sve normalno, plaćaju, ponekad kasne malo, ali isplate sve po dogovoru – kaže Ivan i dodaje:

– Prošle godine smo imali tešku grupu, ali smo ove godine dobili još goru. Ovo je klub koji se razvija i za animaciju navijača bi bilo bolje da smo u grupi gde možemo da vežemo dve-tri pobede u nizu.

ŠANSA KUĆI PROTIV CELJA, ZAGREBA…

Kako izbeći poslednje mesto u grupi?

– Iskren da budem, biće izuzetno teško. Igraš sa Vespremom, Kilom, Flensburgom. Našu šansu ćemo tražiti kod kuće protiv Zagreba, Celja i Visle.  Uz jedan dobar dan, možda bi mogli da izvučemo bod ili pobedu. Dobro smo se pojačali.

Kakav je domaći teren Bešiktaša, ima li fudbalskih navijača?

– Dođu, prošle godine smo Ligu šampiona igrali u nekoj hali kapaciteta 15 hiljada. Na prvoj utakmici je bilo šest hiljada i atmosfera je bila bolja od one Vardarove ili Metalurgove. Urnebes, 60 minuta pevanja. Sada smo od kluba tražili da nam nađu neko dvoranu od četiri-pet hiljada mesta, koja bi mogla biti stalno puna i gde bi se mogla napraviti paklena atmosfera. U takvoj situaciji, publika bi nas mogla dignuti i doneti mnogo. Čekamo odluku. Što se tiče turskog prvenstva, navijači dolaze na plej-of.

Da li si mogao i na naslutiš da ćeš nakon Bundesa jednog dana završiti u Turskoj?

– Iskreno, nisam. Hteo sam ostati u Bundesligi, međutim, Minsk je u to vreme stvarao vrhunsku ekipu. Bila je vrhunska ponuda. U tom trenutku  to se nije moglo odbiti. Kada je to puklo posle šest meseci, otišao sam kući u Zadar. Ne volim da idem nigde po šest meseci ili godinu dana. Gde god sam bio, to je minimum bilo tri godine. Igrao sam kući drugu ligu i čekao. Bila je opcija da odem ponovo u Belorusiju, ali posle gorkog iskustva u Minsku, to je bilo isključeno. Kontaktirao me Bešiktaš, bilo mi je čudno. Čuo sam se sa Buljubašićem, dobio informacije da je klub korektan. Tu sam, igram za novce, i veruj mi, nisam zažalio.

Klub je veliki u svakom smislu…

I sa finansijske, i sa ljudske strane, gde oni paze na svaki detalj, jer sam tu bez dece koja su doma, zadovoljan sam. Liga je lagana, što mi odgovara jer imam 34 godine.

Dosta si prošao za levo krilo, s obzirom da znamo da vas smatraju „najbeskorisnijom“ pozicijom u rukometu. Imao si zanimljiv put kroz karijeru, Zagreb, pa odlazak u drugu Bundes ligu, nakon čega je stigao poziv Fuksea…

– Proveo sam u Berlinu četiri godine. Igrali smo F4 Lige šampiona, bili dve godine treći u Bundesligi. To je najbolje iskustvo koje sam imao.

Da li je Berlin „pao“ zbog para?

– Nama je tako rečeno. Imali smo super ekipu, dogovor je bio da ostanemo na okupu. Sećam se, nikada neću zaboraviti, 30. decembar i poziv Boba Haninga. Ugovor je bio dogovoren, samo ga je trebalo potpisati. Bob mi je tada rekao „slušaj Ivane, imamo problema, moraćemo sedam igrača pustiti, uvesti mlađe“. Rekli su nam da će imati 30% manji budžet i da to ne mogu pokriti. Otišao sam u Minsk za puno bolje uslove. Hteo sam ostati u Nemačkoj zbog dece, jer su se tamo rodila, ali to je tako. To je život rukometaša. Ideš dalje.

besiktas_nincevicSVE SAM NAPRAVIO ZAHVALJUJUČI EMOCIJAMA

Igrao si sva velika takmičenja sa Hrvatskom, u jednom od najboljih timova Bundeslige, ali vrhunac popularnosti si doživeo na bizaran način, posle udarca glavom Torstena Jansena u meču HSV-a i Berlina, koji je mogao da bude i fatalan po tebe…

– Bila je ružna situacija. Znam ja kakav sam igrač na terenu…

Priča se da te mnogi nisu žalili ni posle takvog divljačkog udarca Tota…

– Toga sam svestan. Znam kakav sam igrač. Igram sa srcem i emocijama. To se nekome sviđa, nekome ne. Na osnovu toga sam i uspeo u karijeri. Ima mnogo levih krila koja su nestala.  Napravio sam vrhunsku karijeru, ali sve zahvaljujući upornosti i tim emocijama. Na terenu sam takav. Van terena sam totalno druga osoba. Na terenu ne praštam nikome. Ako me neko udari, vratiću mu, bez obzira na sve. Znam da to tera ljude na priču „Ninčević ovakav, Ninčević onakav“, ali meni nije žao.

UVEK SREĆAN U REPREZENTACIJI

Krenuo je pad rezultata u reprezentaciji Hrvatske. Može li se zaustaviti?

– Istina je. Pre si imao neverovatno vanjsku liniju. Ovi mladi što nadolaze su dobri, ali nisu još uvek takvog kalibra kao što su bili Lacković ili Pero Metličić. Sve su to vrhunski igrači, ali nisu dovoljno stasali. Pad je evidentan. Treba vremena. Krenulo se sa podmlađivanjem, tako da kroz par godina i dobar rad, bićemo ponovo na vrhu. Nema brige za to. Treba biti strpljiv i dati priliku mladima.

Da li vidiš sebe u reprezentaciji i dalje. Očekuješ li poziv i od novog selektora?

– Što se toga tiče, ne znam, dvoumim se i ja. Sam sam u Turskoj, sve to vreme bih voleo da provedem sa ženom i decom u Zadru. Nikada nisam rekao ne, niti ću reći reprezentaciji ne. Uvek sam srećan kada sam u njoj. Nikada se nisam bunio, koliko god da igram, srećan sam što sam tamo, u ekipi, među momcima. Ako me zovu, zovu me, ako ne, hvala lepo.

BEŠIKTAŠ – POSLEDNJA STANICA

Dokle planiraš da igraš?

– Imam još dve godine u Bešiktašu. Idem u penziju posle toga, 100%, nema šanse da se predomislim.

Život posle rukometa…

– U Zadru mi je porodica, biće i nekog biznisa. Za budućnost ne brinem, hoću malo uživati, riba, vatra i to – sa osmehom na licu završava priču za Balkan-Handball.com, Ivan Ninčević.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *