Nekadašnja reprezentativka Jugoslavije, Olivera Kecman živi i radi u Danskoj više od decenije. Svojevremeno je bila je jedna od prvih stranih igračica u danskoj ligi, a pre četiri godine je postala prva žena na mestu sportskog direktora u postojbini rukometa. Sønderjyske je klub koji joj je poverio svoje resurse i nije pogrešio.
Kako je došlo do prelaska sa terena u fotelju?
– Znala sam da neću moći da se isključim iz rukometa i dok sam još igrala, krenula sam u trenersku školu. Orjentisala sam se na psihološku pripremu, odnosno mentalni trening kako ga ovde zovu. Po završetku karijere ostala sam u drugom stanju, dobila dete i posle pet meseci mi se već radilo nešto. Poziv da radim kao pomoćni trener i da vodim školu rukometa u mom bivšem klubu sam lako prihvatila. Organizovala sam sve, selektirala decu iz čitavog ovog donjeg dela Danske i napravila jedan zanimljiv projekat. Ljudi iz kluba su prepoznali neke moje kvalitete i ponudili mi mesto sportskog direktora. Tako sam preuzela žensku ekipu Sønderjyske. Krećem se u muškom svetu, ali je moja različitost postala moja prednost. Naš mentalitet je odneo pobedu. Moja energija, motivacija i stalna borba da idem napred su deo našeg mentaliteta. Da uvek želim više i bolje. Danci nisu takvi. To mi je verovatno i omogućilo da opstanem u tom muškom svetu.
Zvuči kao veliki izazov.
-Ako ti je rukomet život i želiš da ostaneš tu, onda je to posao snova. Još uvek imam taj adrenalin svake srede i subote kada se igraju utakmice. Imam priliku da pratim mlade igračice svuda po svetu, da tražim talente. Pronašla sam nedavno jednu jako talentovanu igračicu, Holandjanku Estevanu Polman, igra sada u Brazilu. Dve godine sam je pratila i uspela sam da je dovedem u klub. To je zanimljiviji deo posla, dok je drugi deo vezan za sponzore, ugovore, pregovore i svu ostalu papirologiju. Taj deo posla je definitivno dosadniji, ali je u kombinaciji jako zanimljiv.
Zbir zaduženja je dug, a odgovornost nije mala?
-Sve smem da uradim, osim da potrošim novac koji nemam. Ne mogu da ulazim u dugove i minuse kao što drugi klubovi rade, a zato smo i ispali prošle godine. Sada imamo mladu i lepu ekipu, očekuje nas jako zanimljiv drugi deo polusezone pošto smo trenutno drugi na tabeli sa minusom od dva boda.
Sønderjyske nema samo rukometni klub?
– Imamo četiri sportske grane gde su nam hokejaši nekoliko godina prvaci Danske. Fudbaleri su kao i rukometaši u najvišem stepenu takmičenja. Ženska ekipa je ispala prošle godine, ali smo na najboljem putu da se vratimo. Mi smo po tome najveći klub u Danskoj.
Kakav je sada status rukometa u Danskoj, stičemo utisak da je malo opalo interesovanje?
-Rukomet je još uvek sport broj dva u Danskoj. Iza fudbala kog verovatno niko nigde u svetu ne može da skine sa prvog mesta. Do pre dve-tri godine ženski rukomet je bio odmah iza fudbala, najveće pare su se vrtele tu, na televiziji je bio samo ženski rukomet, ali sada se to promenilo. U korist muškog rukometa. Hale u muškoj ligi su sada pune na svim utakmicama, sada se tu vrti novac veći nego što se ikada vrteo u ženskom rukometu.
Kako se dolazi do tog statusa TOP sporta?
-Sve je povezano sa uspehom reprezentacije i tu nema tajni. A da bi jedan sport bio zaista popularan moraš da imaš neke profile koji će to da iznesu. Danska je imala jednu Anju Anderson, jednu Kamilu Anderson, koje su i kao igrači i kao ličnosti bile velike. Sada su malo tanki u tome, nekako su sve igračice postale iste, previše fine, tako da to nije puno zanimljivo i atraktivno. Kod muškaraca je drugačije, imaju tog Mikel Hensena i još par igrača koji su ti traženi profili. Popularnost im stalno raste, a ljudi i deca ih izuzetno vole.
Mediji ipak pokušavaju da neke mladje igračice predstave kao zvezde. Jesu Møller, Dalby, Grigel zaista zvezde?
-Møller je jedan izuzetan igrač, jedan od tih profila i na terenu i van. Nažalost, povredjena je i nije sada u Brazilu, ali je ovde izuzetno cenjena i praćena. Prave zvezdu od nje, ali ona je to i zaslužila. Kod Dalby je to po meni relativno. Ona ima prednost da je levoruka i to je uvek prednost. Ja to najbolje znam (osmeh). Recimo, Luise Burgaard je veliki talenat, mislim da će biti jedno svetsko ime. Ima 18 godina i potencijal da bude fantastičan igrač. U toj omladinskoj selekciji Danska ima još igračica koje će imati klasu kao neke ranije generacije. Mada, mediji rade svoj posao i možda od nekih "polovnih" igrača prave zvezde. I ako nekad taj igrač ne prikaže nešto, odmah se nadju opravdanja. Nema bacanja u blato i nema crno-bele slike kao kod nas. Ili smo zvezde i najbolje na svetu ili nemamo pojma i bolje da batalimo sve. Toga ovde nema.
Golmanka Sandra Toft?
-Isto izuzetan talenat, biće svetski golman. Tek sada je priključena seniorkama,a dansku ligu je počela da brani još sa 17 godina. U usponu je, ima kvalitet i verujem da će biti jedan od tih traženih profila u Danskoj.
Nemamo neki uvid u kvalitet danske ženske lige ove sezone, kakva je situacija?
-Liga je mnogo oslabila. Naravno, čim nemaš velika imena. Ostalo je tu par Skandinavki, nekih Nemica koje su tu već godinama i koje su pored rukometa, našle i neku drugu zabavu, ali i posao. Sve je manje i manje profesionalaca. Inače, nijedna Dankinja nije profesionalac.
Kako nisu profesionalci, šta rade osim što igraju rukomet?
-Sve one igraju rukomet, završavaju fakultete i rade. Recimo, Rike Skov je medicinska sestra i radi 4 sata u bolnici. Josephine Touray je završila marketing i zaposli
la se u jednoj od vodećih firmi u Danskoj u toj oblasti. Koriste kontakte dok su u rukometu za posao jer niko nije zaradio niti će zaraditi tolike pare od rukometa da ne mora ništa da radi kada završi karijeru. A studiranje je ovde prilagodjeno sportistima. Recimo, ako fakultet traje 4 godine, možeš da studiraš 8 godina. Prilagodiš karijeri svoje studije. To je velika olakšica. Čim imaš stranca u ekipi koji igra samo rukomet, to je jako skupo tako da klubovi teže da imaju igrače koji im ne opterećuju budžet previše.
Dosta vrhunskih igračica je otišlo iz Danske. Taj veliki odliv poklopio se sa globalnom krizom u svetskoj ekonomiji?
-Norveška je imala prva takvu situaciju. Devedesetih je Norveška imala najjaču ligu i najveće pare su se tamo vrtele. Onda su oni pukli i sve se prebacilo u Dansku. Kada sam došla u Dansku '97, bila sam treći stranac u ligi. Tri godine kasnije već nas je bilo 115, a 2005. kada sam završila karijeru, bilo je više od 300 stranaca. Tako da je bilo očigledno i znalo se da to niko ne može da izdrži. I da nije bilo krize. Ali desila se i kriza, pa su stranci morali da se rasprodaju. E tada je došao do izražaja rad sa mladima koji se tek onda video u punom svetlu. A i shvatilo se da ne može večito da se kupuje gotovo.
Kriza je verovatno promenila i neka razmišljanja.
-Posle krize, dosta igrača je shvatilo da ne može da ide samo tamo gde se zaradjuju pare. Jako puno igrača je dolazilo u Dansku samo da uzme novac, a bilo je igrača koji nisu bili vredni tih para. Sada vidim da više gledaju celinu. Kakav je klub, ekipa, kako se trenira ili da li se može dobiti posao. I naravno, finansijska sigurnost jer puno klubova ima problema sa plaćanjem. Naši igrači su često nerealni u proporciji kvaliteta i očekivanja. Da, čuli su se neke cifre, ali treba doći do tog nivoa da budeš toliko plaćen. Recimo, plate kakve ima ekipa Zaječara, nema niko u Danskoj. Ali to je jedan klub. Gde su ostali naši klubovi? Retki su takvi primeri.
Gde se igra najbolji ženski rukomet u Evropi?
-Jako je to teško odrediti. Nema jedne najbolje lige. Svaka liga ima 3-4 odlične ekipe. Ovde je nekad bilo 12 dobrih ekipa, sada ih ima 6. Danska je i dalje medju najboljima. Tu su i Francuska, Madjarska, Norveška, pa i Nemačka. U Nemačkoj je možda najstabilnija liga sa najizjednačenijim ekipama jer imaju ekonomski problem da ne mogu da plate vrhunske igračice.
Ko će osvojiti danski šampionat?
-Viborg. Mislim da će biti finale Viborg-FCM. Viborg ima neverovatan pobednički mentalitet i želi direktan plasman u Ligu šampiona. Čini mi se da Randers nema taj kvalitet da im pokvari planove.
FCM je prošao u TOP 8 Lige šampiona, može li do polufinala?
-Ikast (FCM) je malo čudan. Uvek su imali odličnu ekipu, ali nikada nisu prešli ceo put da osvoje sve što se može osvojiti. Puno zavisi kako će Danska proći u Brazilu. Zbog samopouzdanja jer je dosta njihovih igračica tamo. Zbog danskog rukometa bi bilo dobro da udju u polufinale, ali igraju jako nestabilno.
Pisali smo o situaciji kada Dankinje nisu htele da igraju za reprezentaciju, kako to komentariš?
-To su razmažena deca koja žive u zemlji gde imaju sve i nisu svesne toga. Znamo da sve reprezentacije imaju dnevnice i premije, ali u reprezentaciji Danske je drugačije. Oni nemaju dnevnice, već ugovore sa Savezom. Mesečnu platu i premije u odnosu na takmičenja. Problem je izmedju ostalog bio i što je Savez više platio muškarce nego žene. Bila je ta velika polemika, a puno nas koji smo igrali džabe za reprezentaciju i sami plaćali avionske karte za igramo iz ljubavi i ponosa, nije to moglo da shvati.
Očigledno da je stepen zaštite interesa igrača tamo veći nego bilo gde.
-Igrači su jako zastićeni. Više nego klubovi. Ugovori se poštuju do svih detalja. Ovde postoji sindikat igrača gde si kao igrač automatski njihov član. Svi ugovori prolaze kroz sindikate i igrači su u klubovima zaposleni kao u bilo kojoj drugoj firmi. Ako klub ne isplati igrače, taj sindikat može da zatvori klub. Dok sam ja igrala, u ugovoru je pisalo – ne sme da ostane u drugom stanju. Sada je to nedopustivo. Kada je igrač povredjen, i dalje dobija platu, koju klubu refundira opština, država. Kao na bolovanju u bilo kojoj firmi. To daje sigurnost i lakoću na koju naši igrači nisu navikli. Teško je kada igraš rukomet jer nemaš šta drugo da radiš, pod pritiskom si da li ćeš sledećeg meseca imati platu ili nećeš. Kada to tako traje godinama i to stvara veliki problem u glavama naših igrača.
Problemi u glavi postoje, ali ima drugih loših navika, još iz mladjih kategorija…
-Mislim da se u Srbiji nažalost, jako slabo radi sa mladjim kategorijama. Ovde čim nešto malo možeš bolje od ostalih, odmah te guraju u prvu ekipu da osetiš odredjeni pritisak i sazrevaš. U Danskoj se već sa 14-15 godina počinje sa fizičkim treningom, kod nas se čeka do 17-18 godine. To je već kasno, kasnimo u startu. Fali nam i tehnika, hvatanje, dodavanje, finte. Postali smo jednostrani. Puno je nas po inostranstvu koji možemo i želimo da budemo uključeni u neki stručni rad. Neke stvari trema menjati, ali i zadržati šta je dobro. Gledamo sa strane, znamo da tako ne treba, ali nas niko ne pita ništa. Sigurno postoji način da se organizujemo i promenimo neke stvari na bolje. Ne kažem da je ovde sve najbolje i da sve valja, ali zašto ne pokupiti ono najbolje. Svi mi bi pomogli našem rukometu da se vrati gde je bio. Bez vizije, rada i znoja ne može nigde da se dodje.
Tvoje ćerke se bave sportom?
-Starija ćerka je igrala malo rukomet, ali mama joj je bila trener pa joj to nije bilo preterano zanimljivo. Krenula je sada i na badminton. Mladja ćerka ima samo tri godine i još je mala. Bitno je da se bave sportom zbog socijalnog aspekta, a koliko će biti uspešne i da li će krenuti mojim stopama, to je manje važno. Deca znaju da mama radi po 50-60 sati nedeljno i prate me koliko mogu. I ja sam imala podršku moje porodice. Jako je važno što imam posao koji me ispunjena i što se srećna vraćam kući sa posla.
Velike i lepe hale u Brazilu na Svetskom prvenstvu nisu ispunjene, zvrje prazne.
-Nadam se da je ovo poslednji put da se eksperimentiše sa privlačnim turističkim destinacijama na štetu popularizacije rukometa. Mislim da tako nešto ipak treba držati u Evropi. U principu daleko je i nema ko da predje toliki put zbog rukometa. Norvežana još i ima, i biće nekih drugih, ali realno ko još u Brazilu gleda rukomet? Te ogromne hale jesu lepe, ali prazne. I ovde bi se jako teško napunile, gde ima neuporedivo više interesovanja.
Koliko može Danska?
– Ova reprezentacija Danske ima skromno internacionalno iskustvo, nije ni bilo vremena za neko uigravanje, tako da su u Brazil otišle da udju u osam najboljih. To su uradile, obezbedile olimpijske kvalifikacije, a protiv Angole im se otvorila odlična šansa da premaše sva očekivanja i napravile su fantastičan uspeh. Niko nije očekivao ovakve igre i već sada u Danskoj ponovo raste interesovanje za ženski rukomet. Ženski rukomet je i dalje popularan, samo nije ekonomski jak kao što je bio.
A kak
o iz danske perspektive izgleda ono što radi Balkan-Handball.com?
-Pratim redovno i to je u principu prva stranica koju pročitam. Pišete raznovrsno, čitamo šta se dešava na celom Balkanu. Pravite dobre priče i pravite zvezde. Svi smo mi negde zavisni od vas. Izuzetno smo ponosni i zadovoljni što imamo jedan od najboljih rukometnih sajtova u Evropi.
