Slovenački vicešampion RD Slovan iza sebe ima još jedan pripremni turnir u Doboju, a sportski direktor ljubljanskog kluba, legendarni reprezentativac Jure Dolenec u razgovoru za Balkan-Handball.com zadovoljan je onim što je video u duelima sa reprezentacijom Katara, Sportingom i Al Ahlijem. Slovan je tokom leta dodatno ojačao sastav, a ambicije su jasne – povratak titule u Ljubljanu koju su izgubili u finalu plej-ofa od Celja Pivovarne Laško i iskorak u EHF Evropskoj ligi.
Slovan je završio turnir u Doboju sa dve pobede i porazom od Sportinga. Imali ste nekoliko dobrih utakmica i priliku da testirate novu ekipu i nove igrače. Koliko si zadovoljan?
Zadovoljan sam, sigurno. Posebno utakmicom protiv Sportinga. Nedostajalo nam je dosta igrača. Trojica nisu ni doputovala sa nama, a onda su se još trojica povredila pre druge utakmice, pa sada imamo još dvojicu van stroja.
To nam je malo smetalo jer smo želeli da imamo više igrača u rotaciji i da probamo različite stvari. Sa druge strane, neki igrači su zbog toga dobili veću šansu. Neki su je iskoristili bolje, neki slabije.
Utakmica protiv ekipe kakva je Sporting ipak pokazuje da imamo potencijal.
Koliko igrača trenutno imate u sastavu?
Imamo 19 igrača, računajući Begića i još jednog juniora.
Kada uporediš ovaj tim sa prošlosezonskim, da li je Slovan jači?
Jači smo, sigurno. Na kraju prošle sezone nismo bili zadovoljni. Sa druge strane, moramo da znamo da smo, ako gledamo samo ligaški deo, osvojili pet bodova više od Celja. Dakle, u kontinuitetu nismo bili toliko loši, ali smo bili loši onda kada je bilo najvažnije.
Mislim da smo na pojedinim pozicijama dosta ojačali ekipu. Sigurno će nam nedostajati neki igrači koji su otišli, pre svega Leon Ljevar, koji je imao odličnu sezonu i prešao u Vardar.
Pronašli smo druga rešenja. Mislim da smo sada nešto brži. Imamo dosta nižih srednjih bekova koji igraju pametno i mogu da igraju zajedno, što smo pokazali i na ovom turniru. Imamo i bekove koji mogu mnogo da urade jedan na jedan.
Mislim da sada imamo različita rešenja. Teško je reći u procentima koliko smo bolji, ali nadam se da će sezona biti dosta uspešnija – i u prvenstvu i u Evropi.
celebrate after winning during 2nd Leg handball match between RK Gorenje Velenje and RD LL Grosist Slovan in Final of Slovenian NLB League 2024/25, on June 4, 2025 in Red Arena, Velenje, Slovenia. Photo by Vid Ponikvar / Sportida
Šta nije bilo dobro prošle sezone?
Normalno je da smo bili razočarani. Prvi cilj je prvenstvo jer ono donosi plasman u Ligu šampiona, tako da rezultat na kraju nije bio ono što smo želeli.
Od kada sam se vratio u slovenački rukomet pričam da nama ne treba ovakav sistem takmičenja. Takav sistem možda ima smisla u Poljskoj ili Mađarskoj, gde imate dve ekipe koje praktično igraju finale, a obe idu u Ligu šampiona. Onda jedna jedne godine pobedi, druga sledeće, ali to ne utiče toliko na narednu sezonu.
I dalje to mislim. Naravno, kako mi povećavamo budžet i postajemo bolji, taj sistem nama možda više odgovara nego da se titula osvaja kroz čitavu sezonu, i to razumem.
Ali Celje je u finalu bilo bolje. Makuc i Anžič su u nekim segmentima bili dominantni. To su dva odlična igrača koja su odigrala odlično finale, zajedno sa ostatkom ekipe.
Imali smo svoje šanse, vodili smo, mogli smo da preokrenemo drugu utakmicu, ali jednostavno nismo uspeli.
Mnogo se pričalo i o pritisku, odnosno o tome da Slovan „mora“ sve da osvoji.
Sigurno smo mi bili pod većim pritiskom od njih. To je istina.
Ali na kraju, ako se baviš vrhunskim sportom – šta je uopšte pritisak? Zbog toga igramo. Ako nema pritiska, onda znači da igramo ni za šta.
Tokom sezone otvorila se i priča o suđenju i navodnom favorizovanju Slovana. Kako gledaš na to?
Mi smo praktično celu sezonu ćutali. Možda nismo bili u pravu, možda je trebalo i mi nešto da kažemo.
Kada analiziram neke utakmice, mislim da smo i mi bili među klubovima koji su bili oštećeni. Ali svaka čast drugim klubovima – napravili su tu famu da se sudi za Slovan, što sigurno nije istina.
Izgleda da je ta priča, posebno kod nekih sudija nižeg ranga, možda i imala efekta.
Nismo želeli previše da ulazimo u sve to. Možda sam previše vremena proveo u zapadnim zemljama pa moram ponovo da se naviknem da se kod nas očigledno i takvim stvarima treba baviti.
Ako bude potrebno, napravićemo korak napred i u tom segmentu.
Siguran sam da smo možda jedini klub koji tokom cele godine nije ni kontaktirao sudijsku organizaciju. Zato smatram da su priče o tome da je Slovan bio favorizovan – glupost.
during testing of RD LL Grosist Slovan before new season 2025/26, on July 24, 2025 in Arena Kodeljevo, Ljubljana, Slovenia. Photo by Vid Ponikvar / Sportida
Kako bi sada rangirao favorite za narednu sezonu? Ko je uz Slovan u vrhu?
Celje je i dalje odlična ekipa. Izgubili su Makuca, ali doveli druge igrače. Imaju mladu i brzu ekipu.
Trimo je ostao otprilike na istom nivou. Otišao je Soršak, ali je došao Šiško.
Mislim da smo Celje, Trimo i mi trenutno najjači, ali ne smemo da zaboravimo Slovenj Gradec, Velenje, Škofju Loku i Krku. Protiv tih ekipa uvek možeš da izgubiš, posebno u gostima.
Mislim da ćemo imati veoma zanimljivu ligu i to je još jedan razlog zbog kojeg insistiram da možemo da imamo normalno ligaško takmičenje i da nam na kraju nije potreban plej-of.
Slovenija je ovog leta napravila odlične rezultate u mlađim kategorijama. Kako gledaš na generacije 2006. i 2008?
To je sjajno za slovenački rukomet. Mislim da je to velika motivacija za te mlade momke da nastave da napreduju i vide da mogu nešto da naprave u rukometu.
Sa druge strane, najvažnije pitanje je koliko će tih igrača kasnije igrati seniorski rukomet.
Sve te medalje su odlične, ali pravi rukomet počinje u seniorskoj konkurenciji. Vidim tu mnogo potencijala. Neke od tih igrača smo već potpisali, neki su odranije naši i mislim da mogu veoma daleko.
Ali to je tek početak. Sada počinje ozbiljan rad i profesionalizam – dva treninga dnevno i sve ono što ide uz to.
Pozitivno je što su stigle prve medalje posle dužeg vremena. Mislim da je poslednja bila generacija 1998. Nekada je bilo gotovo normalno da Slovenija osvaja medalje u mlađim kategorijama, a onda se to malo izgubilo. Nadam se da se sada vraća.
Na kraju je ipak sve na njima. Mi ćemo momcima koje smo doveli maksimalno pomoći i nadam se da ćemo za godinu dana dvojicu ili trojicu već imati u prvom timu.
Jedan od tih mladih igrača podseća na tebe – Jaka Podvršič?
Da, sličan je tip igrača.
Kod mene možda nije bio problem manjak kilograma, a njemu je u početku trebalo da malo dobije na masi. Međutim, od trenutka kada smo počeli razgovore i kada je potpisao za Slovan, dobio je četiri-pet kilograma mišića.
Nastavlja da radi, inteligentan je i na terenu i van njega i vidim veliki potencijal.
Ove sezone će igrati u Škofljici jer mislim da mu je u ovom trenutku najvažnija minutaža – da igra prvoligaški rukomet i dobije kontinuitet. Plan je da sledeće sezone bude sa nama.
U EHF Evropskoj ligi čeka vas grupa sa Tatabanyom, Valurom i Morsom. Šta očekuješ?
To je možda i najgora moguća grupa koju možeš da dobiješ u Evropskoj ligi.
Nemaš neko veliko ime poput Flensburga, protiv kojeg svi unapred znaju koliko je kvalitetan, ali imaš tri veoma ozbiljne ekipe.
Tatabanya je dobra ekipa, a za Dance ne treba ni pričati koliko su ozbiljni. Mi smo prošle godine izvukli Skanderborg. Izgubiš od njih četiri razlike kod kuće i ljudi se pitaju od koga si izgubio, a onda vidiš kakve rezultate oni naprave protiv najvećih.
To su ozbiljne ekipe.
Ali mislim da smo i mi mnogo jači nego prošle godine. Igrači koji su ostali imaju godinu više iskustva, a oni koji su došli imaju međunarodno iskustvo.
Mislim da je ovo grupa koja može da se prođe. Te ekipe su na našem nivou i možemo da se borimo sa njima. Sada to moramo da pokažemo na terenu.
Prošle sezone nam je posebno nedostajao kontinuitet. Odigramo vrhunsku utakmicu, pobedimo veoma kvalitetnog rivala u gostima, a onda izgubimo meč koji jednostavno moramo da dobijemo.
Ako uspemo da pronađemo taj kontinuitet, verujem da možemo da prođemo grupu.
Da li vam je domaći teren u Evropi zapravo hendikep? Klub radi dosta na promociji i brendiranju, ali publike nema koliko biste želeli.
Sigurno jeste problem.
Borimo se i radimo sve što možemo. Ljubljana je grad sa mnogo sportova i teško je izboriti svoje mesto. Publika je i prilično zahtevna, tako da će biti potrebno vreme.
Kada igramo finale protiv Celja, naša dvorana može da bude puna, ali ona prima oko 1.500 do 1.700 ljudi i u njoj ne možemo da igramo evropske utakmice.
Za Evropu nam ostaju Tivoli ili Stožice. Zbog velikog broja događaja nekada nam ostanu samo Stožice, a tamo je veoma teško napraviti atmosferu.
Nastavićemo da radimo na brendiranju i marketingu, ali na kraju su ipak najvažniji rezultati.
Ako momci osvoje prvenstvo i odigraju dobro u Evropi, postaćemo zanimljivi ne samo ljudima iz Ljubljane već i publici iz okoline. Nema mnogo klubova u Sloveniji koji igraju ozbiljan evropski rukomet i zato tu ima mnogo prostora za nas.
Potpisujete mlade igrače na duže staze, imate drugu ekipu, dovodite i talentovane igrače iz regiona. Očigledno postoji ideja da projekat traje?
Naravno. Nikada ne možeš da znaš koliko će nešto trajati, posebno na Balkanu, ali mi moramo da postavimo klub kao da će trajati 300 godina. Moramo da ga gradimo od temelja.
Ljubljana je atraktivna za mlade igrače, između ostalog zbog studiranja i kvaliteta života. Doveli smo nekoliko igrača iz različitih zemalja bivše Jugoslavije.
Sada smo se malo zaustavili jer nam se nudi sve više igrača, a želimo da Slovan ipak ostane slovenačka ekipa.
Igrači koje smo doveli veliki su talenti i mislim da svaki od njih može da napravi ozbiljnu karijeru. Ali oni su i dalje deca i najvažniji koraci tek dolaze.
Ko bude sposoban da napravi taj prelaz u seniorski rukomet, igraće prvo za Slovan, a možda kasnije i za još veće klubove.
Na nama je da im napravimo najbolje moguće uslove za razvoj.
Ovo ti je druga sezona u ulozi sportskog direktora. Kako si podneo završetak igračke karijere? Da li je bilo teško ostati bez treninga i tog svakodnevnog adrenalina?
Mislim da je meni bilo dosta lakše upravo zato što sam ostao u klubu. Pratim ekipu, idem na utakmice, i dalje sam deo svega toga.
Ne igraš, ali još uvek imaš taj adrenalin, samo što više ne možeš da ga izbaciš na treningu.
Uvek kažem svakome ko me pita da je najlepše i najlakše biti igrač.
Možda to, posebno pred kraj karijere, ne ceniš dovoljno. Imaš fizičke probleme, mentalno ti je možda svega dosta, a tek kada prestaneš da igraš shvatiš koliko je to zapravo bilo lepo.
Ja sam odluku doneo još kada sam iz Nexea prešao u Slovan. Znao sam da ću odigrati još pola godine i onda postati sportski direktor.
Bila je to dobra prilika jer dugo u Sloveniji nije postojao klub sa ovakvim projektom i ovakvim ambicijama. Da nije bilo te prilike, sigurno bih igrao još godinu ili dve.
Zbog toga mi nije bilo toliko teško – znao sam zašto završavam. Vratio sam se kući, porodica je ovde, deca idu u školu i uđeš u neki ritam normalnog života.
Nešto izgubiš, nešto dobiješ. Sve ima svoje prednosti i mane, ali za sada mi nije žao.
Kada pogledaš celu karijeru – Barselonu, Monpelje, reprezentaciju i sve što si prošao – kako bi je opisao?
Dobra. Zadovoljan sam.
Mi sportisti smo valjda takvi da uvek mislimo da je moglo još nešto.
U Barseloni smo, po mom mišljenju, najmanje tri godine bili najbolja ekipa, a osvojili smo samo jednu Ligu šampiona.
Nedostaje mi i olimpijska medalja, kojoj smo bili veoma blizu. Posle Olimpijskih igara sam se čak šalio da imam „drvene medalje“ sa svih takmičenja – Evropskog prvenstva, Svetskog prvenstva i Olimpijskih igara.
Kada si sportista, ono što si osvojio počneš da doživljavaš kao nešto normalno, a vidiš samo ono što si još mogao da postigneš.
Ali kada danas pogledam realno i objektivno, sigurno sam zadovoljan.
Da mi je neko kada sam imao 22 godine i igrao u Škofjoj Loki rekao gde ću biti šest godina kasnije i šta ću sve doživeti, verovatno mu ne bih verovao.
Posebno mi znači što sam imao priliku da igram za Barselonu, klub za koji sam odmalena navijao u fudbalu.
Kasnije mi se dogodio problem sa kolenom koji praktično nije mogao potpuno da se sanira, ali sam i sa tim uspeo da produžim karijeru još nekoliko godina.
Zato stvarno ne mogu da se žalim. Zadovoljan sam – zaključio je Dolenec.
