Retko kome se zadesi takva debitantska sezona u inostranstvu. Mladi levi bek srpske reprezentacije, Momir Rnić (22), posle sezone provedene u redovima slovenačkog Gorenja u rodni Zrenjanin, doneo je medalju namenjenu šampionima Slovenije, iskustvo jednog finala evropskog kupa i devet meseci u kojima je počeo da gradi svoje ime u evropskim okvirima. Ovakvu sezonu, najbolju u istoriji "Osa" je teško ponoviti, ali ono što njoj sledi, to su Mediteranske Igre, na kojima je Rnić jedan od 16 "Orlova".
– Srbiji je mesto na pobedničkom postolju. Navikli smo na zlata sa ovakvih takmičenja u prošlosti. Mediteranska ekipa se ozbiljno pripremala za ovo takmičenje. Trenirali smo sa "A" selekcijom, dobili šansu da odigramo dve utakmice protiv Farana u Zaječaru i Italije u Trstu. Ovo je pozitivan trenutak za nas i naše karijere. U Peskaru idemo sa jasnim ciljem, a on je prvo mesto, zlatna medalja. Tako svi momci razmišljaju. Imamo malu težu grupu, ali i superpozitivnu, talentovanu generaciju i želimo zlato.
Imao si odličnu debitantsku sezonu u Sloveniji. Ni manje, ni više…
– Prva polusezona mi je bila najteža u životu. Posle četiri godine igranja u Proleteru, otišao sam u Sloveniju. Tri, četiri meseca sam se tražio u toj sredini i nije bilo ni malo lako. Odvojen od porodice, od drugova, drugačiji mentalitet ljudi i navike. Nekako sam preživeo i uklopio se, dok je drugi deo sezone stvarno bila bomba. Eksplodirao sam, bio drugi strelac ekipe posle Ivana Čupića i šesti, sedmi strelac Lige. Imali smo sjajnu sezonu u kojoj smo prvi put u istoriji osvojili titulu prvaka. U Kupu Slovenije smo ispali u polufinalu od Celja, a igrali smo i finale Kupa EHF sa Gumersbahom. Bila je ovo sjajna sezona i za klub, i za mene.
Da li možeš da porediš iskustvo igranja iz srpske Superlige, koju si prerastao sa 21 godinom i slovenačkog šampionata?
– U Sloveniji pored nas, Kopera i Celja, mnogi misle da je sve ostalo slabo. Daleko od toga. Kada sam zaigrao za Gorenje, uverio sam se u suprotno. Stvarno svake nedelje moraš dobro da analiziraš narednog protivnika. Od ponedeljka do petka se spremaš da pobediš neku ekipu koja se bori za opstanak, koja je deveta, deseta, jer ne može drugačije. Liga je duga. Plej of, razigravanje od prvog do šestog mesta takođe iscrpi čoveka, tako da na kraju, samo najjači osvajaju trofeje.
Plasirali ste se u Ligu šampiona. Novi sistem takmičenja sa 24 ekipe i četiri grupe po šest, daje neke nove ambicije. Gde je mesto Gorenju?
– Gorenje je već dva puta igralo Ligu šampiona, još iz vremena Momira Ilića i Vedrana Zrnića. Dosta igrača iz te generacije igra i sada u timu. Oni su se navikli da igraju Ligu šampiona, iskusni su. Videćemo kako će biti sa finansijama i kakve će ambicije biti. Iz kontakata sa klupskim drugovima i čelnicima kluba, čujem da će se praviti još jači tim. Nećemo sa belom zastavom u Ligu šampiona. Daćemo sve od sebe da napravimo dobar rezultat, a to je realno za nas, TOP 16.
Dugo godina ste lomili kompleks manje sredine i kluba u odnosu na Celje. Kako su ljudi, navijači u Velenju reagovali, kada ste ih konačno skinuli sa trona?
– Celje je stvarno gigant, institucija u Sloveniji. Kada smo osvojili titulu, kada smo dobili Koper u Koperu, nismo bili svesni veličine uspeha. Tek posle dva, tri dana, kada sabereš utiske, postaneš svestan, šta si uradio. Slavlje je bilo fenomenalno. Mislim da je to pozitivna stvar za slovenački rukomet. Celje je 15, 16 godina vladalo slovenačkim rukometom, a od sada se nadam da će svake godine biti ovako zanimljivo.
Koji je ovo stepenik u tvojoj karijeri? Vidimo da Ivana Čupića traže TOP klubovi sa Zapada. Reklo bi se, i na Zapadu, postoji neki Zapad? U ovom slučaju, Bundesliga…
– Imam još tri godine ugovora. Menadžer me je preporučio Velenju i iskreno, sve prepuštam njemu i njegovim rukama. Uopšte se ne opterećujem time. Sada me zanima samo reprezentacija, a sve oko klupskih obaveza, dogovora, prepuštam menadžeru.
Mlad si, verovatno imaš neke želje, snove…
– Uvek mi je želja bila nemačka liga. Pratim Bundesligu. To je najača liga na svetu, gde se igra fantastičan rukomet. Želja mi je da igram tamo.
Mogla bi se napraviti paralela između tebe i Momira Ilića Obojica ste u Gorenje stigli iz vojvođanskih klubova, ostavili ili u tvom slučaju, na dobrom si putu da ostaviš zapažen trag u Sloveniji…
– To se već sada često spominje. Ne volim o tome da govorim. Tek mi je prva sezona u inostranstvu. Još imam tri godine. Neka sve ide svojim tokom. Na meni je da radim, da se 24 sata posvetim rukometu, a sve ostalo će doći.
Kakve savete dobijaš od oca, Momira, nekadašnjeg jugoslovenskog reprezentativca, sada, kada ti više nije trener?
– Dok sam bio u Zrenjaninu, bilo je dosta savetovanja. Sada svega ima manje. Čujemo se preko interneta, uglavnom, tako da ima i manje priče o rukometu, nego kada sam bio u Proleteru.
Šta ima novo u Proleteru?
– Čujem se sa bivšim saigračima. Nije baš laka situacija, ali Proleter je veliki klub, slavne istorije, koji je igrao finale Lige šampiona protiv Barselone i verujem da će se naći rešenje za probleme.
