Balkan-Handball.com

Nenad Vučković o oproštaju: Rukomet je neizlečiva infekcija – Šta god odlučio Dinamo je poslednja stanica

Da li je kraj karijere na pomolu, još uvek se ne zna, ali je sigurno da će Dinamo iz Pančeva biti poslednja stanica. Dugogodišnji srpski reprezentativac, osvajač srebrne medalje na EURO 2012 i učesnik Olimpijskih Igara u Londonu, Nenad Vučković, u avgustu će proslaviti 40. rođendan, ali želju i dalje ima da boravi na rukometnih 40×20. Srednji-levi bek koji je karijeru afirmaciju stekao u Crvenoj zvezdi, a posle Šamberija kultni status stekao u dresu nemačkog Melsungena gde je proveo celu deceniju, vratio se u srpski rukomet 2017. godine prelaskom u novosadsku Vojvodinu, odakle je otišao u pančevački Dinamo.

Želje za igrom još uvek ima, ali je prerano završena sezona i sve što ona prati usled pandemije korona virusa, odložila i odluku o nastavku ili završetku karijere.

  • skreno da ti kažem, specifična je situacija. Po prvi put se moje telo susreće sa ovolikom pauzom. Koliko god pokušavao da održim telo u nekom treningu, ipak je drugačija teretana i trčanje u odnosu na rukometni trening. Neizvesna je situacija u globalnom smislu. Tako je i sa sportom. Videču kako će se razvijati situacija u narednim danima i nedeljima. Imao sam neke razgovore sa ljudima iz Pančeva, pravili smo neku interesantnu zajedničku priču. Ako se to ne bude ostvarilo sa Dinamom, sigurno je da je Dinamo poslednja stanica u mojoj igračkoj karijeri.

Jedan iz tvoje generacije, Aca Stojanovič, odlučio da je da odigra još godinu dana upravo uz formulaciju da je pauza dovela do toga da shvati koliko mu rukomet u stvari nedostaje…

  • Posle toliko godina igranja jednostavno se zaraziš. To je infekcija koja je neizlečiva. Svi mi u većem ili manjem broju, rukomet je nešto što najbolje znamo da radimo. Rekao sam sebi da ću sigurno ostati u rukometu i posle završetka karijere. U kojoj funkciji i kada, da li odmah posle ili posle par godina, apsolutno je nebitno. Hvala Bogu, nisam opterećen da moram da prihvatim ono što mi se nudi, biće to moja procena u kom ću pravcu ići.

Bliži si organizacionom nego trenerskom poslu…

  • To je moje razmišljanje. Da sam želeo da se bavim trenerskim poslom, ostao bih u Nemačkoj. Imao sam u Melsungenu otvorena vrata, uvek su otvorena, bio sam tamo 10 godina, bilo mi je nuđeno da uđem u priču pomoćnog trenera, da završavam sa licencama i da jednog dana ako se ukaže prilika budem prvi trener. Na tome sam se zahvalio, trenutno sebe ne vidim kao trenera bilo gde. Ne kažem da je nemoguće, dešavalo se kod ljudi da u početku nisu sebe viđali kao trenere, pa su ušli u taj posao za par godina. To su kompleksne stvari, bilo bi neozbiljno, ali ostajem u rukometu, to je sigurno. Rukomet je nešto što najbolje znam da radim.

Tvoja generacija ima trenerske ambicije, „tajm-aut“ kartone su zadužili Momir Ilić, Alem Toskić, Dalibor Čutura, Danijel Anđelković, i Ivan Nikčević ima takve ambicije…

  • Pa zamisli i mene još (smeh). Drago mi je, poznajemo se iz reprezentacije, to su momci koji imaju afiniteta za taj posao. Vidim da je Toska dobro krenuo u Mađarskoj, Moša kao Moša, fanatik kakav je bio kao igrač, još je veći kao trener. Za Nikca nemam šta da kažem, privatno se jako dobro družimo, ovo će mu značiti da odigra još, spreman je kao životinja, kao uvek, po meni je on kapacitet trenerski. Naravno, vreme će pokazati, tu ubrajam i Čuturu. Želim im sve najbolje. Ne kažem da je struka, sve, ali je bitan faktor ćime treba da se bavimo kada je u pitanju dizanje našeg rukometa. Deni je prvi ušao u trenerske vode. Radi sa Gardanom, koji voli naše igrače sa prostora, verujem da e uspeti kao trener.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *