Prošlost i budućnost srpskog rukometa može se videti i na rang listama najstarijih i najmlađih igrača najjače lige na svetu, Bundes lige. Tamo su dva Đorđića. Najstariji Zoran (42), legendarni golman mnogih klubova, a nekako u najupečatljivijem sećanju iz uloge junaka penal serije istorijskog finala plej ofa između Partizana i Crvene zvezde 1993. godine, koja je crno-belima donela prvu titulu u istoriji, i mladi Petar (17.9.1990), treći na listi najmlađih igrača Bundes lige u sezoni 2008/09. Da svaka priča mora da ima pokriće, govore i Petrove igre, koji je prošle godine debitovao u Veclaru sa 17 i po godina, dok je ove godine njegov razvoj dobio potvrdu i kroz par dobrih partija u mečevima sa ekipama poput Kila ili Lemga. Za razliku od oca, mladi Đorđić igra na poziciji levog beka (196 cm)…
Zdravo, Petre. Šta ima novo u Veclaru?
– Evo, trenira se, ništa posebno. Mi živimo u jednom, tako reći selu zmeđu Gisena i Veclara na po pet kilometara od oba. Između dva grada smo. Nije ništa posebno veliko, ali nije loše.
Opiši nam malo o kakvom se klubu radi. Trenutno ste 14. na tabeli, reklo bi se, sigurno opstajete u ligi. Veclar je klub, koji je dugo u prvoj ligi, ali nikada sa ozbiljnijim rezultatima…
– Deset godina smo u Bundes ligi. Prošle, a i ove godine smo se borili za opstanak. To je bio jedini cilj. Sada imamo solidnu ekipu. Videćemo šta će biti u budućnosti. U našoj hali je stalno 4000, 4500 ljudi na tribinama. Naši navijači su odlični. Prijatno je igrati ovde.
Veclar je nekako neplanirano postao srpska kolonija? Posle Đorđića, u toku sezone su stigli Krasavac i Stanojević.
– Uvek je ovde bilo Srba, samo manje nego sada. Predsednik kluba nas izgleda voli. Ovde je Nebojša Golić igrao dosta godina, zatim Radončić, i oni su ostavili veoma dobar utisak. Sada smo tu Krasavac, Stanojević, tata i ja.
Treći si na listi najmlađih igrača Bundeslige, dok je tvoj otac drugi najstariji…
– Ne razmišljam o tome na treningu ili utakmici. Kada bih mislio na to, budući da se na svakoj utakmici sudaraš sa svetskim zvezdama, ne bi bilo dobro. Važno je da veruješ u sebe, da imaš respekta, ali da se ne opterećuješ imenima. Igram svoj rukomet i pokušavam da napravim nešto najbolje od toga. Uvek mi je bio san da igram prvu ligu i on se ostvario…
Tvoje igre hvale i nemački mediji.
– Šanse koje sam dobio, iskoristio sam. Odigrao sam dobrih par utakmica. Mlad sam, a ovde mediji prate sve. Imao sam dobre mečeve sa Lemgom (tri gola), Kilom (tri gola) i Gepingenom (četiri gola). Kada uđem u u igru, kada osetim igru i dam prvi gol, onda je sve mnogo lakše. Jako mi je bitno da trener veruje u mene, da mogu i sa 18 godina da ravnopravno igram sa ostalima.
Otac i sin u jednom timu je jedinstven slučaj u istoriji Bundeslige…
– Otac se oporavlja od povrede ligamenata kolena. Nema sreće sa povredama ove godine, ali se nadam da će se oporaviti i u budućnosti još braniti.
Ti si bio na spiskovima kadetske generacije 90“, ali te nije bilo na Evropskom prvenstvu za kadete prošlog leta. Koji su razlozi?
– Ja sam pričao sa trenerom Ivićem pred EP juniora. Oni su već tada hteli da ja igram za juniore na Evropskom prvenstvu. Pre toga sam bio na pripremama sa kadetima na Goču. Trebalo je da igram utakmice sa Nemcima tada, ali sam u dogovoru sa trenerom odlučio da odmorim, budući da sam imao godinu bez odmora u Nemačkoj. Kasnije, kada sam dobijao pozive, bio sam povređen ili sam imao obaveze prema Veclaru. Prošlog leta smo se dogovorili da idem na EP za juniore. Dan pre početka priprema, rečeno mi je da sam prekomandovan u kadetsku reprezentaciju. Iskreno rečeno, bio sam malo razočaran. Rečeno mi je to jedan dan pred pripreme. Nisam igrao za 90-to na EP-u kadeta, jer sam ovde u Veclaru rekao kada odlazim i kada se vraćam, i onda nisam mogao da promenim klupski plan, da se vratim tri nedelje kasnije. Kao mlad igrač, to ne bi ostavilo dobar utisak na moj klub i nisam mogao to sebi da dozvolim, da dođem pred sam početak prvenstva i ugrozim celu sezonu.
Kako razmišljaš o budućnosti? Čuli smo da Nemci žele da igraš za njih?
– Istina je. Nemci mnogo prate rukomet i posle nekoliko mojih dobrih igara u Bundes ligi, u svakom kontaktu sa medijima, dobijem pitanje, da li ću igrati za Nemačku? Dosta sam razmišljao o svemu tome, ali moram da kažem da u budućnosti ne planiram da igram za Nemačku, već za svoju zemlju. Sada je pitanje, kako oni tamo u Srbiji razmišljaju? Ja neću nikome da se nudim. To nikada neću raditi. Meni je uvek želja bila da igram za Srbiju. Tako se desilo, da do sada ni jednom nisam igrao. Ne znam šta će biti u budućnosti, videćemo.
I pored neuspeha na Evropskom prvenstvu, za tvoju generaciju „90“, priča se kao o perspektivnoj, koja predstavlja lepu budućnost srpskog rukometa?
– Pa, i jeste. Ja sam bio sa tim momcima na pripremama na Goču. Poznajem te momke, Draška Nenadića, Savu Mešter i ostale. Dobri su mi drugovi, kada sam dole u Srbiji, stalno se viđamo. Mislim da može ta generacija puno, iako je bila deseta na EP-u. Nadam se boljim rezultatima u budućnosti.
