Srpski reprezentativac Vladimir Cupara je ovog leta otvorio potpuno novo poglavlje karijere. Posle Španije, Poljske, Mađarske i Rumunije, 32-šnji čuvar mreže je stigao u Nemačku i sa Balingenom zakoračio u Bundesligu – takmičenje koje mnogi nazivaju „rukometnim NBA“.
U razgovoru za Balkan-Handball.com Cupara govori o novom životu u Nemačkoj, promeni koja mu je vratila zadovoljstvo u rukometu, borbi Balingena za opstanak, kvalitetu Bundeslige, golmanima koji ga posebno impresioniraju, favoritima za titulu i planovima za budućnost.
Stigao si u Balingen i konačno u Bundesligu, u taj „rukometni NBA“ o kome svi pričamo. Kako ti izgleda život sada i koliko je ta promena uticala na tebe?
Lepo si to rekao – rukometni NBA, bukvalno. Mnogo sam srećan što sam došao i što mogu da budem deo svega toga. Liga je neverovatna. Nije prošla ni trećina sezone, a već sam doživeo mnogo lepih stvari.
Bundesliga priča sama za sebe. Iskreno, tokom karijere sam je na neki način izbegavao jer sam bio pomalo uplašen pričama da nema mnogo slobodnog vremena, da ima dosta teških putovanja i utakmica i da tokom sezone praktično nema mogućnosti da se čovek opusti.
To jeste istina, ali mi je sa druge strane sada žao što nisam ranije došao. Mislim da bi možda i moja karijera išla malo drugačije da sam pre dve, tri ili četiri godine prihvatio neke dobre ponude koje sam imao iz Bundeslige.
Sada sam, međutim, veoma srećan što sam u Balingenu.
Sve je zapravo počelo od ideje Nikole Marinovića. Još u januaru, kada smo na Evropskom prvenstvu igrali protiv Austrije, pričali smo nakon takmičenja. Njegova ideja je bila da, ako Balingen uđe iz Druge u Prvu Bundesligu, dođem i priključim se klubu.
Kada su izborili plasman, Nikola me je pozvao i rekao: „Klub sada želi da te dovede. Da li si za to? Hajde da poguramo.“
Tako smo se vrlo brzo dogovorili.
Kako izgleda život van terena?
Skoro tri meseca smo ovde. Tačnije, živimo u selu Rosswangenu, pet-šest minuta od Balingena. Ima oko 800 stanovnika. Imamo kuću, dvorište, prirodu, pašnjake, krave, ovce…
Živimo baš lepo. Komšiluk je nešto stariji, uglavnom ljudi od 75 i više godina, ali svi vode računa o nama i pomažu nam u svemu.
Ova promena mi je mnogo prijala. Supruga i ja smo to i planirali – da malo usporimo život. Pre toga smo živeli u Bukureštu, a kada smo u Srbiji tu smo oko Beograda i Pančeva, stalno je mnogo ljudi, gužve, buke…
Ovde tri meseca nisam čuo ni sirenu hitne pomoći ni policijski automobil.
Uspeli smo da se zaustavimo i izađemo iz te konstantne žurbe. Porodica i rukomet su u centru svega. Nas troje – supruga, sin i ja – zaista živimo mirnije i to se veoma lepo odrazilo na mene.
Srećan sam kada idem na svaki trening i svaku utakmicu. To je ono što sam želeo.
Rekao si da ti je ova promena vratila i poseban osećaj prema rukometu?
Potpuno sam se vratio rukometu i ljubavi prema rukometu. Počeo sam ponovo da osećam zadovoljstvo kada pomislim na rukomet.
Koliko ti je bilo teško da presečeš i odlučiš da napraviš potez koji se može posmatrati i kao korak unazad?
Trebalo mi je vremena, ali sam došao do momenta kada više nisam mogao drugačije.
Danas, kada bih dobio ponudu kluba iz neke lakše lige, morao bih veoma dobro da razmislim. Gotovo sam siguran da bih je odbio.
Mnogo mi je teško padalo poslednje dve sezone da igram utakmice za koje već kada krenem u halu znam da ćemo ih dobiti.
Nije važno da li ću imati pet, 15 ili 20 odbrana – ekipa će svakako pobediti. Mislim da je i mnogim igračima pristup takvoj utakmici mnogo teži nego utakmici u kojoj znaš da moraš da se boriš za pobedu, da se dokazuješ sebi i drugima.
Ova tri meseca i početak sezone u Balingenu vratili su mi onu pravu ljubav prema rukometu.
Uživam u lopti, uživam na treningu. Hvala Bogu, došao sam u sredinu u kojoj momci na svaki trening dolaze sa željom da nešto nauče, pobede, takmiče se jedni sa drugima i sami sa sobom.
Ipak, promenila se i perspektiva. Dolaziš iz klubova koji su navikli da gotovo stalno pobeđuju.
To mi je u početku bilo veoma zanimljivo.
Posle Ademar Leona igrao sam u Kielceu, Veszpremu i Bukureštu. To su ekipe koje su tokom sezone maksimalno gubile možda deset utakmica. U Veszpremu smo jedne godine imali samo četiri ili pet poraza.
A sada dolazim u situaciju u kojoj teoretski mogu da izgubim deset utakmica zaredom. To je realnost Bundeslige.
Ipak, sezonu smo otvorili odlično. U Kupu smo ostvarili dve pobede i približili se završnici takmičenja, a dobro smo krenuli i u Bundesligi.
Izgubili smo utakmice u kojima smo bili veoma blizu bodova. Protiv Magdeburga smo primili gol praktično u poslednjoj sekundi. Od Štutgarta smo izgubili jedan razlike i imali šut za nerešeno. Bilo je još mečeva u kojima smo dugo bili potpuno ravnopravni.
Ekipa igra na veoma visokom nivou, i kod kuće i na strani, protiv vrlo jakih rivala. Zbog toga se osećam odlično i mnogo sam srećan što sam deo ovog tima.
Za Bundesligu se često kaže da svako može svakoga da pobedi. Koliko je to zaista tačno?
I jeste i nije.
Zna se koje će ekipe biti pri vrhu, zna se otprilike i ko će se boriti dole, ali se zaista događaju različite stvari.
Svaka utakmica mora ozbiljno da se odigra. Nema mnogo prostora za opuštanje.
Poseban utisak ostavljaju i pune hale…
Već tokom priprema smo videli šta nas čeka. Odigrali smo desetak pripremnih utakmica i gotovo sve hale su bile pune.
To su ljudi koji dolaze da žive rukomet.
Meni je to veoma važno. Ovo mi je prva sezona u Bundesligi i mnogo mi je stalo da budem dobro prihvaćen u ekipi i da ostavim neki trag.
Ne treba da se lažemo – naš glavni ekipni cilj ove godine je opstanak u Bundesligi.
Meni lično možda nije bilo lako da prihvatim takav cilj, jer sam tokom prethodnih godina navikao na potpuno drugačije ambicije, ali sam ga prihvatio. To je sada i moj prvi cilj.
Kada obezbedimo opstanak, možemo da postavimo neke nove ciljeve. Verujem da, ako nastavimo ovako da igramo, možemo da dođemo do toga, ali Bundesliga je veoma zahtevna i pred nama je još mnogo teških utakmica.
Kao golman imaš posebno dobar pogled na kvalitet koji Bundesliga ima upravo na toj poziciji.
Svaka ekipa ima dobre golmane. Bukvalno svaka.
Pred nama je, recimo, Bergischer, a oni imaju Christophera Rudecka, golmana moje generacije koji je već godinama tamo. Za mene je on jedan od boljih golmana Bundeslige.
Protiv Hannovera smo takođe igrali protiv veoma kvalitetnog golmanskog tandema. Tu je i Magdeburg sa odličnim golmanima, Kiel, Andreas Wolff…
Svaki tim ima vrhunskog golmana.
I ja imam veoma dobrog kolegu, Danila Rebmannа, koji je iskusan bundesligaški golman.
Kada pogledate celu ligu, zaista je neverovatno koliko je kvalitetnih golmana na jednom mestu. To je još jedna stvar koja Bundesligu čini posebnom.
Ko je za tebe prvi favorit za titulu?
Držao bih se Magdeburga. Mislim da će oni biti veoma jaki i ove godine, bez obzira na poneki kiks koji im se dogodi.
Ali nikada ne bih otpisao Kiel i Berlin, pre svega Berlin. Mislim, doduše, da će im Dejan Milosavljev i Lasse Andersson mnogo nedostajati.
Ta tri tima su za mene u samom vrhu.
Voleo bih i da Flensburg napravi nešto više. Već tri ili četiri godine pred početak sezone gledam njihov sastav i svaki put pomislim da su se veoma lepo pojačali. Draga su mi ekipa i voleo bih da naprave iskorak, ali kao da im svake godine nešto malo nedostaje.
To je samo moje viđenje.
Gde vidiš sebe posle Balingena? Da li želiš da ostaneš u Bundesligi?
Sigurno.
Ako me budu želeli, daću sve od sebe da ostanem ovde što duže.
Ako se ne dogodi neko veliko iznenađenje, mislim da je najrealnije da i u budućnosti budem deo neke bundesligaške ekipe.
Zašto ne i Balingena?
Koliko sam čuo kada sam došao, klub ima planove da proširi halu i poveća budžet. Zadovoljan sam i saradnjom sa Nikolom Marinovićem, tako da zaista ne vidim razlog zašto ne bih ostao.
Kada možemo da očekujemo i prvu veliku izjavu na nemačkom?
Nadam se kada me budu pozvali!
Nemački učimo od prvog dana otkako smo stigli. U ekipi se sve vreme priča nemački. To je bio dogovor trenera i igrača od početka – svi pričaju na nemačkom, a ako nešto ne razumem, pitam.
Tako svakog dana slušam samo nemački.
Supruga i ja ga već ozbiljno učimo i imamo privatnu profesorku.
I to je za mene još jedan iskorak i izlazak iz zone komfora. Sa 32 godine učim novi jezik. Već sam učio španski i engleski, a sada ponovo krećem sa novim jezikom.
Ali srećan sam zbog toga. Prija mi i mislim da je dobro i za mene lično – da koristim mozak i da ga treniram -jasan je srpski as koji je za reprezentaciju debitovao na velikim takmičenjima na Evropskom prvenstvu 2018. godine u Hrvatskoj.
