Žene u srcu igre je nedeljna rubrika koja odbrojava do EHF Evropskog prvenstva za žene, a koja se fokusira na bivše rukometne zvezde koje su prešle na nove uloge nakon završetka karijere.
Tri nedelje do početka 15. izdanja EHF Evropskog prvenstva za žene, gde će 16 najboljih evropskih timova igrati srcem za najprestižniji trofej u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Sloveniji, vreme je da upoznamo novu ženu u srcu igre.
U petoj epizodi predstavljamo Tatjanu Medved, nekadašnju vrhunsku rukometašicu i kapitenku reprezentacije SR Jugoslavije sa bronzanom medaljom sa Svetskog prvenstva 2001. godine, dugogodišnju takmičarku EHF Lige šampiona i Evropskih prvenstava, finalistkinju Lige šampiona. i osvajačicu EHF Kupa kupova, bivšu direktorku ženskog Vardara, koja sada radi kao delegat EHF, preduzetnica i predsednica Rukometnog saveza Novog Sada.
Srpska rukometašica je bila deo EP na obe strane terena, bilo da je vodila Srbiju kao kapiten ili kao zvanični delegat takmičenja. Medved je sve doživela. Ona je jedna od osam žena koje su nominovane za delegata za predstojeće Evropsko prvenstvo. Pored uspešne EHF EURO priče, Medved je od završetka igračke karijere 2010. godine bila na raznim funkcijama.
Tatjana Medved dolazi iz Novog Sada, a pošto je i njen otac bio rukometni sudija, nije odrasla daleko od rukometa. Međutim, njen rukometni put je počeo u školi kada je imala samo sedam godina.
„Rukomet sam počela da igram u školi. Pored toga, igrala sam i košarku, odbojku, bacanje kugle i igrala sam graničara. Zaista sam volela sport. Pošto je svaka škola imala drugačiji sportski tim, nastavnici su radili sa lokalnim klubovima na identifikaciji mladih talenata i njihovih mogućnosti. Tako sam ušala u lokalni klub Željezničar Novi Sad. Vrlo brzo sam napredovala i već sa 13 godina ušla u prvi tim”, rekla je Medved o svojim počecima.
U to vreme učitelji su imali veliki uticaj na decu i usmerili ih u pravom smeru, kaže Medved. Zato je danas zahvalna što je prošla kroz taj sistem i sada pokušava da ista znanja prenese na mlađe igrače.
„Kada sam bila mala, Jugoslavija je imala sistem razvoja sporta među decom koji se zove fizičko vaspitanje. Bilo je važno da ste bili uključeni i da ste dali svoj maksimum, a mislim da je bilo mnogo teže nego danas i veoma važno. Glavna reč je bila edukacija, jer smo kroz sport učili kako da gradimo karakter, poštovanje nastavnika, ličnu higijenu, trud i zalaganje za postizanje višeg cilja, te osnovne principe sporta, fer-pleja i sportske etike.“
Tatjana Medved je imala 16 godina kada je prvi put napustila dom i preselila se u Beograd. Bio je to novi izazov u životu levog krila, ali nije bilo teško jer je uvek imala podršku porodice. Njeni roditelji, brat i sestra su uvek bili njeno uporište, sve do danas.
„Porodica mi je bila podrška tokom cele karijere, vetar u leđa. Zaista je nemoguće bilo šta postići bez njihove podrške. Prvi put sam otišla od kuće 1991. godine na Voždovcu u Beogradu. Tadašnji trener Dragan Nikšić imao je za cilj da okupi talentovane igrače iz Jugoslavije za jedan olimpijski ciklus, stvarajući generaciju za budućnost. Tamo sam provela četiri godine, igrajući na dvojnoj registraciji i za Jagodinu i te godine su me oblikovale i kao sportistu i kao čoveka. Bila sam tamo kada sam dobila prvi poziv u reprezentaciju“, kaže Medved.
Iako je Medvedova skoro celu karijeru provela u inostranstvu, desio se jedan trenutak kada je odlučila da se vrati kući na dve godine.
„Godine 1994. je bilo moje prvo putovanje u inostranstvo sa sestrom Ninom, koja je bila levoruki desni bek. Preselili smo se u Španiju u Arrate Eibar, kakav je to bio osećaj. Naučila sam nove lekcije i stekla više samopouzdanja. Ali u to vreme sam upoznala Gregora, svog muža, i bilo mi je veoma teško da ga napustim. Želela sam da pođe sa mnom, ali vizni režim je bio komplikovan i mi smo se za to žestoko borili. Nekoliko meseci nakon što smo odlučili da se vratimo u Srbiju, pridružila sam se Dunav osiguranju Somobor, ekipi koja je stigla do finala EHF Kupa pobednika kupova. Venčali smo se 1996. godine i od tog trenutka on je svuda išao sa mnom“, dodaje Medved.
Leva vanjska Medved, skoro celu karijeru je provela igrajući u inostranstvu pre nego što se penzionisala 2010. Učestvovala je u EHF Ligi šampiona ukupno 13 godina, bila je deo jednog od najboljih ženskih klubova Severne Makedonije Kometal Skoplje, u Španiji je sa Milar L’Elijanom Valensija, Sagunto i Ribaroha osvojila nekoliko šampionata, kupova i superkupova, osvojila je i prvenstvo Francuske sa Mecom, igrala u jakom SK Arhusu i na kraju Zaječaru.
„Gregor i ja smo proveli deset godina u Valensiji i to je naš drugi dom. Međutim, bili smo nostalgični i uvek smo znali da želimo da se vratimo u Novi Sad. Moja porodica je moja tvrđava, moj izvor snage i energije da prevaziđem sve probleme. Ovo je takođe jedna od mojih misli vodilja, prevazilaženje problema te čini jačim.“
Tatjana Medved je bila kapiten reprezentacije Srbije sa više od 120 nastupa za reprezentaciju. Igranje na EHF EURO 2000, 2002, 2006. i 2008., osvajanje bronzane medalje na IHF Svetskom prvenstvu za žene 2001. tera je da strastveno priča o svemu. Ali postoji jedna stvar koju nikada nije postigla.
„Za mene su Olimpijske igre san koji se nikada nije ostvario. Kada je počela moja generacija, još je bio rat i bili smo pod embargom. Nismo mogli da imamo normalan razvoj u sportu i reprezentaciji. Volela bih da se rat nikada nije dogodio. Mnogima je doneo zlo i loše stvari i mnogim generacijama oduzeo detinjstvo. Na primer, igrala sam za tri zemlje sa jednim pasošem: SR Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i Srbiju. Ispod jednog reprezentativnog dresa otpevala dve himne. Bilo je zaista teško jer kada nosite dres reprezentacije osećate ponos i privilegiju. Sve te stvari su mi bile emotivno teške“, kaže Medved.
Tokom cele karijere, Medved je znala da mora da razmišlja šta će uslediti. Školovanje je započela na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu gde je i diplomirala. Njen suprug Gregor i ona su bili rukometni agenti dok su živeli u Valensiji, razmišljali su o tome da postanu trener i imali su različite poglede na rukomet, ali jednu stvar je Medved najviše želela. Postati majka.
„Na kraju karijere razmišljala sam o tome da postanem trenerica. Verujem da imam znanja i kredibiliteta za tako nešto. Postojala je ideja da počnem da treniram u Zaječaru kada završim karijeru, ali se to nije desilo. Deca su bila moja meka tačka, a postati majka je bila moja najveća želja. Imala sam iskustvo sa rakom grlića materice, izgubljenim trudnoćama i malim šansama da ostanem trudna. To iskustvo je uticalo na moj život. U tom periodu počela sam da radim kao delegat u regionu Vojvodine“, kaže Medved o teškom periodu u svom životu.
Najveća želja Medved se ostvarila 11. novembra 2011. kada je postala Larina majka, a njena ćerka je deo njene EHF priče.
„Kada je Lara imala samo nekoliko meseci, moj otac je dobio poziv od EHF-a, da se menja izbore i sistem nominovanja i pokušao je da me ubedi da se prijavim. Bio je delegat dugi niz godina i morao je ponovo da se prijavi. Da budem iskrena, kao majka dvogodišnje devojčice sa iskustvom iz Srbije, nije me privukla ta ideja. Ne znam šta je bilo tog dana, bio je krajnji rok za prijavu i odlučila sam da se prijavim. Ubrzo su me pozvali iz EHF-a da dođem na testiranje u Beč i dali su mi dva termina“, priča Medved o tome kako je započela svoju ulogu delegata.
„Bila sam srećna, ali sam u isto vreme znala da ne mogu da ostavim svoju devojčicu, još uvek sam dojila i imali smo krštenje baš na jednom od datuma koje mi je dao EHF. Zvala sam ih da im se zahvalim, ali odbit ću. Bila sam šokiran kada su mi rekli da nije problem, da dođem sa ćerkom u Beč i uzmem jednu osobu koja će se brinuti o njoj dok radim testove. Tako smo u junu 2012. moja sestra Nina, moja ćerka Lara i ja otišle na put u Beč, tako je počeo moj EHF put delegata. Od tog trenutka sam veoma zahvalan svom ocu koji mi je dao ideju i svim ljudima u EHF-u. Prilika koju sam dobila ostavila me je blizu rukometnog terena, gde sam provela 28 godina.“
Bivši igrači se retko viđaju kao delegati, obično putem idu bivše sudije, a Tatjana Medved je tada bila jedna od retkih. Biti na obe strane terena donosi poseban doživljaj. Sada kada ulazi u svoju 10. godinu kao delegat, Medved kaže da ima više iskustva na EHF EURO nego kao igračica.
„Blizu terena izaziva u meni iste emocije koje sam imao kada sam bio igrač. A sa druge strane, omogućava mi da održavam bezbroj sportskih prijateljstava koja sam stekao tokom karijere. Svaki meč mi predstavlja zadovoljstvo. Izuzetno sam zahvalan jer mi je EHF dao šanse kako za velika takmičenja, tako i za mnoga finala, derbije, a posebno za učešće u muškim utakmicama, gde su žene izjednačene, a nama je dat veliki podsticaj za ravnopravnost“, dodaje Medved.
Kada Medved nije za pultom na evropskim utakmicama, niti sa suprugom u njihovom pabu/restoranu, može se videti širom Novog Sada kako daje sve od sebe u promociji rukometa i upoznavanju male dece sa sportom. To je ono što voli i što je bila ideja iza njene uloge predsednice Gradskog rukometnog saveza Novog Sada.
„Kada je Milena Delić postala predsednica Rukometnog saveza Srbije, stvari su se promenile i odlučila sam da se uključim u rad. Odlučila sam da preuzmem ulogu samo zbog ideje da radim sa decom. Verujem da mogu mnogo da doprinesem unapređenju rada sa decom u klubovima, uspostavljanju dobre i kvalitetne saradnje između klubova, unapređenju takmičenja mlađih uzrasnih kategorija. Uključila sam se i u rad Takmičarske komisije Rukometnog saveza Vojvodine, u čijoj je nadležnosti najveće rukometno takmičenje u Srbiji za mlađe uzrasne kategorije“, kaže Medved.
„Cilj mi je da doprinesem uspostavljanju sistematskog rada u svim uzrasnim kategorijama, da se prilagodi sistem takmičenja i da se prevaziđu problemi koji nastaju zbog nedoslednog rada sa decom uzrokovanih nedostatkom kvalitetnih trenera i finansijskih sredstava. Želela bih da napravimo dobar ambijent za naše mlade igrače da ne bi morali prerano da napuštaju Srbiju.“
Od njenog preuzimanja formirana je juniorska liga Novog Sada za sve minirukometne i omladinske klubove u gradu, organizovala je edukativne seminare i pokrenula međunarodni rukometni turnir za decu koji predstavlja kombinaciju utakmica bez rezultatskog značaja i igara bez granica dodeljujući medalje svakom detetu za učešće. Osnovna ideja je da se deci približi da je rukomet zabavan i zanimljiv sport, u kojem smo svi mi pobednici, i da naša prijateljstva traju ceo život.
„Već sam pomenula koliko je sport važan, ali svakako nikada nije dovoljno istaći koliko doprinosi razvoju svakog deteta. Stvaranje zdravih navika, sticanje samopoštovanja, jačanje ličnosti, stvaranje prijateljstava, razlikovanje dobrog od lošeg, bilo da odluče da nastave da se bave sportom profesionalno ili ne. Najveći problem danas su preambiciozni roditelji, koji svoja postignuća traže u svojoj deci i time im uskraćuju da budu srećni u onome što rade“, kaže Medved.
Koju poruku Medved ima za sve ljubitelje rukometa i sporta?
„Ono što bih rekala sebi mlađoj, svojoj ćerki ili mladim igračima je da od prvog dana, kada odlučite da je to vaš pravac, vaš životni put, dajte 100% u svakoj prilici. Trudite se da svim svojim trudom i radom postanete reprezentativac i da uvek igrate svim srcem na terenu, posebno kada obučete reprezentativni dres“, zaključuje Medved.
Žene u srcu igre je serijal EHF-a pred nastupajuće Evropsko prvenstvo 2022 u rukometu za žene.
Mandatory Credit © Uros Hocevar / kolektiff
