Ženska rukometna reprezentacija Srbije je na Evropskom prvenstvu u Danskoj I Norveškoj osvojila 14. mesto i samim tim odredila količinu pažnje, koje će ženski rukomet izazivati kod medija u narednim godinama, što neizbežno vuče popularnost, koja neosporno dovodi decu u neki sport. Posle ovakvog epiloga bitke EURO 2010, i generali, a i oni sa manjim činovima, mogu izgovoriti naknadnu pamet sa “dobro nije i biti neće”.
Tri utakmice, tri poraza u kojima nismo bili ni blizu trijumfa. Od 2004. godine, izbrojali smo 14 poraza zaredom reprezentacije Srbije (SCG) na Evropskim prvenstvima uz nekoliko neuspešnih baraža za Svetsko prvenstvo. Šest godina bez pobede. No, zanemarimo statistiku, nije ona najbitnija, iako deprimira. Pored poraza, koji su bili očekivani, boli i način na koji su oni doživljeni. Totalno bezopasne u rezultatskom smislu, sa početnih 1:0 protiv Španije i 4:1 protiv Rumunki, Srpkinje su ostatke mečeva uglavnom provodile u velikom minusu, bez šanse za neizvesnom završnicom.
Pre tačno dve godine, kada smo analizirali igre Srbije na EURO 2008, posle utakmica u kojima su se do poslednje sekunde lomila koplja sa Nemicama i Makedonkama, zaključak teksta je bio da budućnost I nije tako loša. Sada listam naslove iz medija: “Debakl, bruka, sramota, slika i prilika, ekipa zvana prvi krug”. Posle dve godine, videli smo da je većina naših rukometašica nazadovala na individualnom i kolektivnom planu, a to nismo mogli da pretpostavimo, imajući u vidu, sve što smo ispratili od Makedonije do Skandinavije. Na sva usta hvaljeni kvalitetniji uslovi (doduše, Duško Milić je treći trener koji vodi reprezentaciju posle Dinčića – Markov i Milatović), organizacija kadetskog Evropskog prvenstva, potenciranje na srebrnoj generaciji 1990, koja je stala pred vratima seniorske reprezentacije, koncept kluba – reprezentacije, gotovo ostvaren u potpunosti u Zaječaru, većina igračica na okupu svakoga dana sa trenerom – selektorom, dve godine iskustva više u rukama i nogama igračica, koje su bile okosnica i u Makedoniji, nisu donele napredak – jedino vidljiv i validan kroz rezultat seniorske reprezentacije na velikom takmičenju. Zažmurili smo na mučenje u kvalifikacijama sa Turskom u Smederevu, verujući da je reč samo o jednom lošem danu, ali nije bilo tako, pa je red da pokušamo da nađemo razloge svega toga.
“Kompozicija ekipe“
Obični ljudi, rukometni znalci ili paušalci, bili su iznenađeni kada su posle tridesetak minuta prve utakmice EURO 2010 sa Danskom, na poziciji desnog beka, umesto tri levoruke igračice (desni bekovi), koje su sedele na klupi, videli desnoruku Tanju Vučković. Nelogično je da su svi koncepti sa levorukim igračicama sa dugogodišnjim reprezentativnim stažom, pali u vodu posle samo dvadesetak minuta uvodne utakmice. Odavno se u vrhunskom rukometu zbog količine opterećenja na velikim takmičenjima, prestalo sa vođenjem “ikebana”, umesto igrača, odnosno igračica. Ako su najmanje dva od tri desna beka, služila da “popune broj” igrača na klupi (a Marina Dmitrović je u toj ulozi već godinama), onda je i svako opravdanje u umoru ili bilo čemu drugom, nedopustivo. Tu priču su najbolje rešili apsolutni vladari planete, Francuzi, koji godinama, u nedostatku kvalitetnih levorukih igrača, igraju sa desnorukim igračem na poziciji desnog beka. Naravno, ne pada im napamet da zbog “forme”, napune klupu levorukim igračima. Jednostavno, ako nema kvaliteta, igra se sa onim što se ima i prema tome se pravi i igra, taktika. Učinak desnih bekova, golmana i pivotmena, najbrojnijih (po tri), bio je minoran, a to je jedan od najjačih utisaka posrtanja Srbije na EURO 2010. Ono što takođe upada u oči jeste i podatak da je Srbija imala na raspolaganju samo četiri desnoruka beka za dve bekovske pozicije (Lekić, Damnjanović, Ćubela i Vučković). S obzirom na opterećenje koje su trpele prve dve, kakav bi fizički napor iziskivale, eventualno, dodatne tri utakmice u drugom krugu, ostaje nam samo da nagađamo. Red je da pomenemo i Katarinu Krpež, usamljenu na poziciji desnog krila sa ogromnim opterećenjem u odbrani (igrala i prednjeg), čija se igra bez prestanka, možda i odrazila na koncentraciju kod realizacije “zicera”.
“Srpkinje među najstarijima”
– Stereotip da “vreme radi za nas”, odavno je otrcana fraza i bacanje prašine u oči. U vrhunskom sportu, nikada nema vremena. Ako ste šesti sport po popularnosti u zemlji i ako vam reprezentacija na tri Evropska prvenstva ne zabeleži pobedu, onda je svaka priča o onome što sledi, izlišna. Lekić, Damnjanović, Dmitrović, Bartošić, bile su devojčice pre četiri godine u Švedskoj. Pre dve godine u Makedoniji, neke od njih su se dokazale, a neke pokazale da mogu. Danska je mnoge vratila na početak i poništila im višegodišnje reprezentativno iskustvo. Sada ponovo čujemo glasove da nam treba vremena? Kada upišete devet poraza, zaredom, onda vreme ne postoji kao kategorija. Samo znanje. Srbija je na EURO 2010 bila jedna od najstarijih reprezentacija (26,25 godina prosek starosti), tačnije, četvrta po starosti iza Nemačke, Španije i Rumunije! Crnogorke, Ruskinje, Dankinje i još neke, bile su u proseku za po dve godine mlađe…
– U fudbalu može da pobedi lošiji tim. Zato je fudbal i najpopularniji sport na svetu. Za rukomet je potrebno, ipak, neko znanje i majstorstvo. U fudbalu možete da šutirate loptu u aut, da se saplićete i na kraju, date gol iz prekida za pobedu. U rukometu morate da znate da hvatate loptu, da dodajete, da šutirate. U rukometu nema igre glavom. U vrhunskom sportu, na reprezentativno nivou, ne samo količina, jer po zvaničnoj statistici, Srbija je u meču sa Danskom imala manji broj tehničkih grešaka od protivnika (isti broj sa Rumunkama, a više od Špankinja), već i vrsta tehničkih, ali I taktičkih propusta, ostavlja loš utisak o rukometnoj školi jedne zemlje. Za svet saznanje, za nas otrežnjenje.
“Tim za SP 2013?”
Generacija 1990, do pre dve godine isticana kao talentovana, srebrna kadetska, na ovom Evropskom prvenstvu, imala je samo jednog predstavnika (Jelena Živković), uz povređenu Draganu Cvijić. Na ovom prvenstvu, nije bilo mesta za Liščević, Luković, Filipović, kao ni za ove nešto mlađe, iz generacije 1990. Za razliku od naše selekcije, Slovenke su u kadru od 16, imale šest igračica rođenih 1990. godine i mlađih, Crnogorke I Holanđanke po pet, Ruskinje četiri, itd. S obzirom na veliku mogućnost da se Srbija ne plasira na naredno Svetsko prvenstvo u Brazilu, praktično ostaje mogućnost da neke od ovih igračica postanu debitantkinje na takmičenjima, na kojima se planirao visok plasman, odnosno, borba za medalju (SP 2013 u Srbiji)? Da li je to realno i kakva je to strategija? Činjenica da smo u sastavu imali i dve starije igračice, koje verovatno neće ni biti više aktivne, kada se u Srbiji 2013. godine bude igralo Svetsko prvenstvo, dovoljno govori o planovima za budućnost…
“Timska igra”
– Tokom 2008. godine, sećamo se, glavna zamerka tadašnjem selektoru Časlavu Dinčiću, bila je da on ne živi u Srbiji, da nema kontakt sa igračicama i ne poznaje stanje u klupskom rukometu. Sada smo imali kompletno drugač
iju situaciju. Duško Milić je prošlog leta, praktično selektirao reprezentaciju i odveo je u Zaječar, gde su obezbeđeni vrhunski uslovi. Pet meseci svakodnevnog rada sa većinom reprezentativki, nije se videlo na terenu. U Danskoj su izgledale, kao da se prvi put vide, a bilo ih je u svakom trenutku, najmanje četiri na terenu. Ni u jednom segmentu igre, nije se videla prednost i pečat zajedničkog rada. Pored tehničkih grešaka, loši polazi u napadu, nepoznavanje kretanja saigračica, problem sa kontranapadom i odbranom istog, a na trenutke i loša odbrana…
“Umor posle 15 minuta?”
– Svi ljudi, koji su nekada bili na sportskom terenu ili pored njega, znaju da su tehničke greške često posledica pada na psihofizičkom planu. U objašnjenju loših igara na EURO 2010, čuli smo da su reprezentativke bile i umorne. Sledeći podatak, govori o totalnoj nelogičnosti tog objašnjenja. Srpkinje su posle 20 uvodnih minuta mečeva gubile i više nego ubedljivo od Danske 7:13, Španije 5:10 i Rumunije 5:12 (ukupno 17:35). Na istim tim mečevima, Srbija je odigrala poslednjih 20 minuta nerešeno (Rumunija 11:13, Španija 9:9 i Danska 9:7 za nas – 29:29). Ako je i umor jedan od razloga, valjda on sustiže ekipu na kraju, a ne na početku utakmice? No, ako i to prihvatimo, šta bi trebalo da kažu igračice iz ostalih reprezentacija, koje su igrale Ligu šampiona do pre 20 dana, opterećene i zadacima u ozbiljnim domaćim šampionatima? Koliko su sveže na prvenstvo stigle igračice Budućnosti, Olčima, Viborga, Đera i ostalih angažovanih evropskih timova?
“Nezamenljivost”
– Prvi levi bek reprezentacije I već godinama, i u medijima, i zvanično, najbolji igrač domaće Super lige, Sanja Damnjanović, imala je šut sa devet metara 3/27 (11% – 0/7 Danska, 2/10 Španija, 1/10 Rumunija) na ovom Evropskom šampionatu. Istovremeno, na terenu je provela najviše vremena, dva sata i 37 minuta (od moguća tri sata), posle nezamenljive Katarine Krpež. Kada neko sa takvim šuterskim učinkom i serijom tehničkih grešaka, i dalje ostaje na terenu, onda se iz želje da se igračici pomogne, dolazi do kontraprodukta, do srljanja u greške, gubitka samopouzdanja i padanja u očaj. Od tvrdoglavog insistiranja na nečemu, što očigledno Evropa ne vidi, ima gubitak samo reprezentacija. Lepo je braniti igračice, ali mora se znati, šta je interes ekipe. Paralelno sa tim, ide i “ubijanje u pojam” drugih igračica na toj poziciji, čija je svaka greška presudna za ostanak na terenu? Suzana Ćubela, iedina alternativa na levom beku, ukupno je na terenu provela nekih 20-tak minuta, većinom u rezultatski izgubljenom drugom poluvremenu sa Rumunkama, totalno van takmičarskog tonusa i psihološke pripreme, potrebne jednom debitantu na velikom takmičenju. Paralelno sa tim, kasnilo se i sa promenom na krilima (Bartošić 2/10), kojima nije išlo…
"Ko bi trebalo da pravi igračice?"
Aktuelni selektor već dugi niz godina radi u reprezentativnim selekcijama (2003. godine bio u stručnom štabu za SP u Hrvatskoj). Vodio je juniorsku generaciju SCG 1984, sa kojom je osvojio medalju na velikom takmičenju, pa generaciju 1988, a njegov saradnik u ekipi Zaječara, Dragan Markov je došao do medalje sa generacijom 1990. Takođe, Duško Milić je učestvovao u stvaranju šampionske ekipe Vrnjačke Banje, gde je radio sa nekolicinom seniorskih i juniorskih reprezentativki pre nekoliko godina, a sada i u Zaječaru. U tim sredinama je, opšte poznato, bilo idealnih uslova za rad. Odrednica da “nemamo igrače”, ušla je u srpski rukometni vokabular skoro. Nju nismo čuli posle EURO 2008. Znali smo mi i pre toga, da je ovakvu grupu gotovo nemoguće proći, da Srbija nema neki poseban kvalitet, ali znamo i da su treneri tu da ga stvaraju. Ove generacije srpskih rukometašica, gore pomenute, neko je selektirao, trenirao i izveo na profesionalni put u protekloj deceniji, a u dosta slučajeva je to bio upravo Milić. Sada ih nalazimo samo u fronclama. Igrače ne može da stvara ni Balkan Handball, ni Sportski Žurnal, ni Sport. Oni mogu da ih podrže, a treneri moraju da ih prave i da za svoj profesionalni rad polažu račune. Ni Ukrajinke nemaju jaku ligu, pa im to ne smeta da deklasiraju Nemice sa deset razlike i pošalju ih kući. Nije bilo Cvijić, ali ni Amarei, ni Krauze. Prošle sezone je Srbija imala tri ekipe u četvrtfinalu evropskih kupova. Opravdanja rastu na grani, ali nažalost, ne i igrači…
"Odnos"
– Siguran sam da će mnogi treneri mlađih kategorija naći sličnost početka drugog poluvremena utakmice sa Rumunkama, kada se krenulo sa gotovo totalno izmenjenom postavom na “oruk”, sa utakmicama klinaca, kada se posle regularnog završetka utakmice, odigra još par minuta sa netalentovanom decom, koja bi pokvarila rezultat, da su igrala od samog početka. Prvi komentar jednog rezigniranog prijatelja posle utakmice sa Rumunijom je bio “Ko će da plati ovu ekskurziju?”, a pratila ga je i slična konstatacija jednog kolege. I stvarno, kao da je utakmica bilo završena već posle prvog poluvremena. Za nas, desetak hiljada ljudi u Srbiji, igrača, trenera, rukometnih radnika, rukovodioca, novinara, dečurlije i navijača, koji u emotivnom, pa i poslovnom smislu zavisimo od rezultata reprezentacije i čekamo ga u pet dana na svake dve godine, takva vrsta “razgibavanja” pred čitavom Evropom, bila je šamar. Nekada i zaobilaženje problema, bezrezervna podrška, pravljenje navijačkih spotova reprezentacije, držanje palčeva, popularisanje svega vezanog za rad nacionalnog tima, upravo zbog nacionalnog tima, od strane javnosti, po pravilu bi moralo da izazove respekt sa druge strane.
Ako se na 180 minuta šanse da se rukomet izdigne na jedan viši nivo čeka dve godine, onda je svaka sekunda za rukomet u Srbiji najbitnija na svetu. Nažalost, to nismo videli…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
