Balkan Handball

KOLUMNA: Mnogo je zeleno…

PIŠE: Žika Bogdanović

Volite li ženski Vardar ili smatrate da je on bio veštačka tvorevina stvorena iz vama poznato/nepoznatog razloga, ne možete da ostanete imuni na scene iz Budimpešte. Cenite li ženski rukomet ili ga posprdno zovete „damen handballom“, ne možete da ne kažete „kakvo finale“ posle 70 minuta u Pap Laslo Areni. Teško je biti čovek, a da vam se u grudima nešto ne stegne, kada vidite sve te uplakane devojke, vrhunske sportiskinje, na ivici nervnog sloma, koje su želele taj trofej, a nikada ga zajedno dohvatiti neće.

Tmurno je jutro posle, verujem i 400, i 800 kilometara od grada na Dunavu. Ovaj Vardar, koji će nestati, kako je i postao dolaskom Sergeja Samsonenka i Indire Kastratović, ostaće upamćen kao najveći tim u istoriji EHF Lige šampiona koji nije osvojio pehar. Ono što su makedonski šampioni dobili u Kelnu u rukometnoj lutriji, šampionke su ostavljale na ruletu pet poslednjih godina, nekada tragičnije, nekada manje tragično.

Finale je bilo istinski spektakularno.

Keln i Budimpešta, međutim, nisu za poređenje. U Budimpešti postoji domaćin – a on se zove Đer. U Kelnu to ne postoji. Nema sporenja da je to spektakl, da daje tu gala crtu ženskom rukometu koji se gotovo igra po školskim salama po Evropi, ali smeta i upada u oči što je previše „zelen“. EHF, kao i u slučaju Kelna, nema bolje rešenje, gde će hala biti veća, a tribine i džep puniji. Što se mene kao novinara tiče, u Budimpeštu ne idem već godinama. Upravo to „zeleno“ me je i odbilo. Posle premijere 2014. godine, na kojoj su i svadljivi volonteri bili u zelenim trenerkama i majicama, shvatio sam da to nije mesto za mene i da ne uživam u mađarskim žurkama. Ne zanima me da budem kolorit za nekoga.

Ovo finale je bila još jedna prilika da antipatične sestre Bonaventure leče svoje komplekse na najvećoj mogućoj sceni. Grešile su na obe strane i svojim sugestivnim pristupom unosile dodatnu nervozu u utakmicu punu tenzije. Neka ih nauči neko da su sudije najbolje kada ih niko ne vidi. Pre toga, neka ih skine sa međunarodne scene…

A da li bi Eduarda Amorim mogla da postane meč viner u produžecima, da je prethodno u 12. minutu isključena po drugi put kada je Penezićku udarila u glavu i kako bi utakmica izgledala da joj Francuskinje to nisu oprostile, to će neki softver morati da izračuna.

Žao mi je Vardare.

Devojkama želim da u nekim drugim dresovima ostvare svoje snove.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *