264
Odajem zahvalnost portalu balkan handball na mogućnosti deljenja svojih dubokih uverenje. To su uverenja koja nisu plod površinskog ili trenutnog razmišljanja slučajnih misli, onih misli koje padaju napamet da odbrane neki stav ili napadnu nekoga zarad raznoraznih ličnih interesa.
Ovo su uverenja koja su plod zaista dugogodišnjeg dubokog promišljanja, analiziranja i proučavanja o smislu- kako o smislu života, tako i o smislu sporta kao njegovog važnog stuba koji ga u potpunosti razotkriva na suštinskom nivou.
Zaista sport otkriva zašto, kako i zbog čega je stvoren život, čovek i čitav univerzum.
Odavno sam prestao da gledam na sport u onom klasičnom smislu ko je koliko dao golova, koševa, osvojio poena.
Ili ko je više osvojio plemenitog metala koji mu visi na zidu ili stoji negde u vitrini.
Ili čiji je broj veći osvojenih titula u nekoj svesci sa koje je obrisana prašina ili nije.
Ili kome je neko dodelio status legende i da li zaista to nešto znači i ima neku opšte korisnu vrednost.
Mene interesuje suština sporta i sportista.
Interesuje me kolektiv svih ljudi uključenih u sport na ovaj ili na onaj način.
Interesuje me arhetip sport i sportista, a to je njegova iskonska zamisao.
U nekim predhodnim tekstovima pisao sam o pogrešnom pravcu i provaliji u koju savremeni sport srlja, odaljavajući se daleko od svog primarnog cilja, što i statistika može da potvrdi.
Pisao sam i o načinima kako da se ostvari sportski cilj.
Kasnije sam produbljivao temu pa sa psihološkog aspekta sam prešao ne emotivni aspekt bavljenja sportom
Poslednje tekstove posvećujem njegovoj duhovnoj tematici.
Ovaj tekst prodire još dublje u duhovnost sporta ii zato verujem da nije za široku publiku.
Naročito nije za one koji imaju površinski pogled na jedno Sveto zanimanje kao što je sport.
Nije za one koji sport prepoznaju po crnoj ili crvenoj boji majica koje nose sportisti ili samo po imenima i prezimenima dotični sportista iili pak samo po brojevima na semaforu.
Ovo je tekst koji govori o najvećoj dubini i samoj suštini sporta.
Naravno da ne očekujem da svi ovi tekstovi naprave nešto značajno, u današnje ludo i brzo vreme
Međutim, svaka važna i velika promena počinje od pojedinaca, tako da i ako samo par sportista ili sportskih radnika – možda samo jedan jedini shvati ili shvate ovo što želim da kažem i to im pomogne da zauzmu ispravan stav unutar sporta to će biti velika i važna pobeda.
To je pobeda koja ne donosi plemeniti metal zlatne, srebrne ili bronzane boje, ali koji donosi nešto neuporedivo značajnije od toga.
Takav stav od običnog sportiste može napraviti Adama Kadmona, a to nije čovek koji samo nesvesno, spontano, mehanički trči, skače, pada, raduje se, pati već koji čitav sport pa i čitav kolektiv uzdiže i postavlja na njegovo pravo mesto.
Adam je naš prvobitni predak. Živeo je u raju sa svojom prelepom dragom, zadovoljan i srećan
Problem je bio što je verovatno mislio, kao mnogi ljudi danas, da je baš on kao takav potpuno savršen i da, baš on takav, zaslužuje sve te privilegije koje raj donosi.
Onda je pod iskušenjem zmije pojeo jabuku i pao zarad slabosti svojih strasti.
Ova jedna slabost ili greh Adama osvešćuje, budi ga iz dubokog sna svojih iluzija.
On shvata ne da nije savršen, već da je šupalj, kao šuplji sir.
On shvata ne da ima jednu, već da ima hiljade slabosti unutar sebe.
On shvata da uopšte ni ne poznaje Sebe, već samo ima mišljenje-predstavu o sebi.
On shvata da mora da prione na posao i to neopisivo važan posao, jednim ozbiljnim radom na sebi.
Postaje iskren, priznaje da nije savršen, uočava svoje mane i svoje vrline i radi na prevazilaženju – jačanju svih ovih mana i sposobnosti izražavanja svih svojih vrlina.
On uspeva, pobeđuje!!
Postaje jak, nesalomiv, nepokolebljiv, ispravan, postaje neko na koga kolektiv može zaista da računa.
Od Adama koji se drži za ruku sa Evom i šećka od jednog drveta do drugog, od jednog parka do drugog, od jednog cveta do drugog, on postaje čovek koji nadvisuje svoje mane, pobeđuje slabosti i izražava slobodno svoje kvalitete.
On jednostavno počinje da zrači snažan pobednički karakter.
Pojedine religije i Duhovnici ovom preobraženom Adamu dodaju status – identitet i nazavaju ga Adam Kadmon.
Kada kažem da brojevi osvojenih titula ne znače puno u sportu, to stvarno i mislim.
Iako je suštinski nebitan broj se pamti neko vreme, dok se ne smene generacije i onda se potpuno briše.
Ono što stvarno i suštinski vredi je rezultat rada, koliko je sportista zaista suštinskog dobio od sporta.
Da li je kao Adam bio vredan, ogolio sebe, priznao svoje slabosti, prihvatio svoje karakterne mane i koliko ih je pobedio i pretvorio u vrline i naročito koliko je uspeo da izrazi svoje talente, svoje darove, svoje urođene kvalitete.
Da li je iskoristio svoje bivstvovanje u sportu da izgradi karakter-pobednički karakter, karakter koji je u rangu karaktera jednog Adama Kadmona.
Da li je sportista koristio svoju karijeru za ovaj suštinski važan rad, ili se samo nesvesno šetao od jednog treninga do drugog, od jedne utakmice do druge od jedne sezone do druge i tako uzalud protraćio svoju nepovratnu šansu.
Krenimo redom :
Utakmica.
Sama reč utakmica, nije ništa drugo do neka šarlatanska fraza.
Ona ni na koji način ne odgovara događaju čije ime nosi.
Ova reč nema nikakvu vibraciju.
Zamislite samo – Idem na utakmicu – na osnovu reči deluje kao da idem na izlet ili požorišnu predstavu.
Čak je i piknik vibratornija reč od reči utakmica.
Ta reč koja je sada utakmica mora da vibrira mnogo snažnije, jer iza nje se ne krije nešto obično, iza nje se krije jedna ozbiljna inicijacija, jedna liturgija, jedan pravi rat, jedna fizička, psihička, emotivna i duhovna borba i to ne obična borba već borba prsa u prsa.
Tu gde sve pršte, gde je energija podignuta nebu pod oblake, gde bije znoj, kulja krv, gde pucaju zglobovi, kosti, zubi, gde pršte emocije, gde se ogoljavaju karakteri nikako ne može biti nešto obično, nešto svakidašnje.
Dalje :
Sportska karijera takođe nije samo obična karijera od početka do penzije. To nikako nije samo jedno obično radno mesto.
Sportska karijera je pre svega jedna ozbiljna Duhovna Mašina u koju će sportista ući kao jedna, a izaći kao potpuno druga osoba.
To je zaista mašina koja melje i iz nje će ispasti kvalitetna ili će ispasti kvarljiva osoba.
Generalno sport :
Sport nije jedno od brojnih zanimanja kojima mlad čovek može da se bavi.
Sport je ni manje ni više nego jedna najviša moguća podloga za Vrhunsku Duhovnost, biću slobodan da kažem čak i veću od same religije.
Zašto?
Kada, na primer, sveštenik vodi liturgiju, misu ili neku duhovnu praksu, on ne mora biti dobro postavljen.
Uopšte se ne mora spremati ozbiljno.
Može doći na posao direktno iz kafane, iz bioskopa ili iz svog vinograda.
On ne mora da analizira urađeno, čak, šta više posle rituala on vrlo brzo zaboravi na njega i vremenom mu on na neki način postane više obaveza, nego dobra volja. Dešava se i to ne retko da je pripit, opušten, a možda i pravi greške što mi posetioci i ne primećujemo.
Sa druge strane sportista nema tu slobodu.
On mora doći skoncentrisan, odmoran, spreman u svakom smislu.
Svaka njegova greška ili karakterni nedostatak odmah se primećuje.
On neće moći da se provuče, da sakrije svoju slabost.
Iza njega ne stoji jaka institucija, koja mu čuva leđa.
On je sam, potpuno sam naspram mnogih posmatrača koji u njega gledaju.
U svakom trenutku na svakoj utakmici on je u situaciji ili jesi ili nisi.
Iako ima dres njegov karakter je ogoljen.
Nije skriven iza tunike, već je izložen kao na dlanu.
Zato je i mnogo teško biti sportista, ali je i zato neopisivo veliko biti svesni sportista-sportista Adam Kadmon.
To je toliko veliko da se graniči sa veličinom najviših svetaca.
Nažalost ovo je nešto što retki sportisti mogu da shvate, ali na sreću ima ih i biće ih sve više.
Kako sportista postaje Kadmon ?
Sportista ide na treninge, utakmice.
Oni se smanjuju.
Sezone prolaze, godine odlaze. Sportista juri rezultate, nekad ih stigne, nekada mu beže i u ovoj jurnjevi prođe kao dlanom o dlan karijera i ne retko ode mu velika šansa.
Rezultati su važni, ali oni nažalost nisu suština.
Karakter i njegova izgradnja su suština.
Vremenom rezultati blede, dok potpuno ne izblede, a karakter počinje da zrači dok potpuno zasjaji.
Kao što sam rekao utakmica nije prosta utakmica, svaka utakmica je jedna ozbiljna inicijacija, a svaka inicijacija je jačanje svojih slabosti, nadilaženje svojih mana, probivanje svojih granica.
U duhovnom životu inicijacija može biti post (uzdržavanje od hrane i jačanje snage volje, monaška osama, tihohanje)
ili životne inicijacije – skok padobranom, ulazak zimi u hladnu vodu, noćenje u šumi pod vedrim nebom ili sve ono drugo što drma i iskušava čoveka da izađe iz komforne stalne zone bivstvovanja.
Odlazak na utakmicu (inicijaciju) će u svakom slučaju snažno prodrmati karakter svakog sportiste hteo to on ili ne.
Ako pobedi i odigra dobro on će se nakon nje naslađivati i diviti odrađenim poslom, vrteći svoje pobedničke poteze do kasno u noć.
Ako pak izgubi i bude slab on će patiti, skupiće svoje biće i tražiti razlog ili osobu da svali svoju krivicu i emotivni teret na nju.
Samim tim što ne može mirno da spava pokazuje da nije prošao kroz obično iskustvo, već kroz iskustvo koje ga je duboko protreslo.
E sada Kadmon se ne ponaša tako.
On ne propušta ovu veliku priliku da mu tako mehanički prođe.
On svesno analizira.
On promišlja.
Prolazi svesno kroz utakmicu iznova i iznova u svojoj glavi, bez osude sebe ili bilo koga drugog, bez osećaja posebnosti niti mizernosti.
Prolazi svesno kroz svaki njen deo, pokušavajući da razume sebe u raznim situacijama
On je objektivan. Niti se divi sebi, niti je ljut na sebe.
Opušten je, neutralan, promišlja, analizira, shvata i raduje se novim uvidima o samom sebi.
U svakom slučaju neće moći da zaspi dugo.
Zato koristi to zlatno vreme za iskrenost prema Sebi i ličnu samoanalizu.
Dokle je danas išla moja odlučnost?
Kako sam danas izrazio svoju kreativnost?
Do koje mere sam uspeo da kontrolišem bes, nervozu, paniku, strahove?
Kako sam se ponašao u kritičnim situacijama na utakmici?
Da li sam bio hrabar da preuzmem odgovornost kada se lomio rezultat ?
Kako sam sarađujivao sa trenerom (autoritetom) pre, za vreme i nakon utakmice?
Kakva mi je bila motivacija na početku, na sredini, na kraju utakmice, kakva kada smo vodili, kakva kada smo gubili?
Da li sam verovao saigračima, kome, kada, kome nisam i zbog čega?
Koje moje blokade su večeras bile dominantne?
Kako mogu da budem još slobodniji, otvoreniji, opušteniji u onim situacijama koje su prelomile utakmicu i zbog kojih sam izgubio?
Zašto je ovaj večerašnji poraz dobar?
Šta najviše mogu da naučim iz njega?
Zašto ova pobeda može da bude zamka i šta i pored pobede i dobre igre može i mora da bude drugačije, bolje, uvežbanije?
U poređenju sa predhodnim utakmicama da li se primećuje napredak u mom karakteru?
Kako da se najbolje spremim za sledeću utakmicu, kako bih i sledeći put još više ojačao svoj karakter?
Gde imam prostor da brzo napredujem, a gde će trebati vremena?
Objektivno da li sam zadovoljan svojim napredkom ili nešto hitno mora da se menja i konkretno šta je to?
Takav sportista redovno razotkriva i pobeđuje tamu, onu tamu unutar njega samog, jer sve ove mane nisu ništa drugo do tama unutar čoveka.
To je tama koja se osvetljava!!!
Adam, iako je živeo u raju shvatio je da ima tamu u sebi, radio je na njoj i uspeo je da je osvetli.
Kao što rekoh sportska karijera je jedna duhovna mašina u koju će sportista ući kao jedna, a izaći kao druga osoba.
Ovaj neophodan rad na svojim manama, planiranje, samoanaliza, promišljanje, postavljanje pitanja samome sebe, pomoćiće sportisti da izbegne opasne zamke ove mašine. Veoma lako kao i nekada Adam i sportista može potpasti pod zamke svojih strasti.
Veoma lako se može uljuljkati u moć, slavu i leporečenje, dok u isto vreme gubi karakter i postaje gord, žedan svega, alav, manipulantivan, kvaran.
Ovi snažni negativni osećaji daju iluziju da je sportista karakterno ojačao, a uistinu on je samo sebe upropastio i moraće da plati skupu cenu svojih iluzija.
Zato je bitan rad.
Bez promišljanog, konstantnog i upornog rada teško da je iko ikada uspeo nešto da napravi.
Ovaj snažan, pozitivan pobednički karakter se gradi radom, a sport, karijera, utakmice su nezamenljiva šansa da se u tome i uspe.
Ovim konstantnim svesnim radom običan sportista bio on vrhunski ili ne, postaje sportista Kadmon i kao što utakmica nije samo običan događaj, već je utakmica-inicijacija, kao što sportska karijera nije samo obično zanimanje, već karijera-duhovna mašina, kao što sport nije samo obična delatnost kao i svaka druga, već sport – podloga za vrhunsku duhovnost, tako ni takav sportista nije samo jedan sportista u milionima drugih običnih ili vrhunskih sportista, on je ni manje ni više do Njegovo Visokosveštenstvo Veliki Gospodin Sportista – Adam Kadmon!!!
