KOLUMNA: Rukometna Arena – Da li ste je doživeli?

PIŠE: SAŠA KUBUROVIĆ

Rano jutro u „Kombank Areni“. Sinoć smo odgledali prve utakmice osmine finala, još jednom organizaciono „probili led“ prvim mečevima novog velikog takmičenja u najvećoj hali u Regionu. Beogradska sportska lepotica je od pre par dana obukla svoje „rukometno odelo“ i svojim izgledom mnoge goste iz sveta rukometa podsetila na rukometni hram u Kelnu – „Lankses arenu“, koja je već godinama domaćin završnim mečevima „Veluks Lige šampiona“. Naravno, ima mnogo razlika među ovim dvoranama, a pre svega u činjenici da su sinoć, kada su svoje mečeve igrale odlične selekcije Francuske, Crne Gore i Danske, trbine beogradske Arene izgledale kao one u Kelnu jedan sat pre početka utakmica. Pred nama su odlučujući mečevi SP, od večeras će Srbija ponovo krenuti na put ka medalji, putem koji je trnovit, ali kojim se može proći do cilja, pa je za očekivati da će, uz „podršku“ rukometnih turista iz mnogih zemalja, „Arena“ moći još jednom da napadne rekord gledanosti. Prošle godine je oboren rekord koji je važio za evropska prvenstva, a sada je red za pokušaj premašivanja brojke od 14.000, što je bila najveća poseta na nekom od mečeva ženskog SP. Jasno je da to može biti učinjeno samo uz slušanje srpske himne, barem pred početak nekog od mečeva narednih takmičarskih dana.

Zašto sada sve ovo pišem? Povod je vest koju sam upravo pročitao „kod Žike“, da je Izvršni odbor EHF-a odlučio da za još dve dodatne godine, do 2016, produži ugovor kojim će se „Veluks EHF Final 4“ održavati u Kelnu. Odluka je doneta na sastanku u Beogradu, pa mi je i to dodatni šlagvort da se latim kompjutera i pokušam da priredim za čitanje blog koji nezavršen stoji još negde od juna ili jula, vremena kada su sjajne sveže uspomene sa trećeg rukometnog hodočašća u Kelnu brzo „hvatale prašinu“ pred impresijama koje su donosile putovanja u Norvešku, Dansku i Kolumbiju.

Evo ga, otvaram dokument i dok čitam, prisećam se početka, tj. prvih redova kojim sam započeo svoj blog. Prijatno vam čitanje.

…Otkucao sam broj kartice i skoro istovremeno mi je na mejl adresu stigla potvrda da će na moje ime glasiti jedno sedište u avionu koji će u četvrtak iz Beograda, preko Minhena, sleteti u Keln. Izboriću se valjda za „emergency exit“, da mogu na miru da pružim noge, dremnem i što odmorniji stignem u grad u kome će se, po četvrti put, održati završni turnir Lige šampiona (ili bolje da budem precizan i da ne pljujem u ruku koja mi ponekad „kupuje hleb“ – Velux Final 4).

Kao nikada pre, ova kupovina karticom mi je donela zadovoljstvo, obzirom da sam povratnu kartu do Kelna dobio u zamenu za virtuelne milje sa mog računa u okviru „loyalty“ programa avio kompanije čije usluge često koristim. Kada malo bolje razmislim, samo sam sa „Lastom“ više putovao.

I odmah su mi se javili flešbekovi na prethodno putovanje za najboljim svetskim klupskim rukometom, kada su četiri osobe u Mandinoj „Opel Agili“ predstavljali priličnu atrakciju na nemačkim auto-putevima na kojima brzina ne predstavlja parametar o kome je potrebno voditi računa. Tada nam je svaki litar benzina bio prilično bitan, smeo bih da kažem da je od pažljive potrošnje zavisila sloboda u ispijanju piva na našoj finalnoj destinaciji. Skoro da smo mogli da uvedemo svojevrsni „zakon održanja“ –  suma „potrošenog“ benzina i piva predstavlja (novčanikom određenu) konstantu.

Tako je bilo prošle godine, a ove godine je rani odlazak bio uslovljen učešćem na EHF-ovom seminaru o „Upravljanju u klubovima“. Praćenje seminara je zaokupljalo veći deo prva dva dana boravka, a kvalitet predavanja bi se najbolje mogao opisati sinusoidom. Ipak, dobra organizacija i iznad svega poznanstvo sa drugim učesnicima i interakcija koju smo imali, predstavljali su glavne koristi učešća.

I pored malo slobodnog vremena, našlo se prilike za ponovno upoznavanje i otkrivanje novih lepih mesta u gradu. A Keln je vrlo lep grad, čija katedrala „Dom“ predstavlja najposećeniji cilj turistima u celoj Nemačkoj. Tu je široka reka Rajna čiji su nas mostovi „prevodili preko“ svaki put kada smo se upućivali ka impozantnoj „Lankses areni“. Neuobičajeno dug boravak, ili činjenica da sam treću godinu u nizu ovde, a računajući i jedan raniji boravak na „Superkupu Evrope“, četvrti put, doprineo je da „ne sevaju varnice“ dok sam šetao lepim ulicama i trgovima, sedeo sa prijateljima u dobrim barovima ispijajući pšenično belo pivo.

Svako sklon rukometu, ili možda običan smrtnik, trebalo bi da pronađe načina i bar jednom poseti ovaj sjajan grad u srcu Evrope. Dok sam bio mlađi, nisam imao mnogo sklonosti ka poseti „hladnoj“ Nemačkoj. Srce, okolnosti ili dubina džepa su me uvek više vodili ka južnim gradovima do čijih trgova dopire miris Sredozemlja. Španija, Italija, pa i Francuska, nešto srednjeevropskih prestonica u blizini. Sa godinama i valjda ozbiljnošću, sve mi manje smeta uredjenost i „hladnoća“ zemalja poput Nemačke i onih skandinavskih.

Našao sam naravno i malo vremena da drage klince obradujem po nekim poklonom. Radovali su se i Katarina i Nikola, ali čini mi se najviše Vasilije kome je poklon bio dres omiljenog nemačkog FK, kelnskih „Jarčeva“.

Po prvi put, na put sam krenuo bez obezbeđene ulaznice, pa sam se obradovao kada sam tapkaroša pred dvoranom ubedio da odštampanih 240 evra na karti za dva dana nema veću vrednost od 40 novčanih jedinica. Karte su bile odlične, ali na to mesto nisam ni seo, pošto sam i ove godine svoju stolicu pronašao na vencu nivoa 200, na priručnim pozicijama na kojima je više prostora za noge, a i nemate obavezu dizati cele redove kada namerite „cunjati“ okolo, u želji da gustirate silne sadržaje koje možete pronaći pod svodovima i oko „Lankses arene“. Najomiljnenija od tih „akktivnosti“ je svakako uživanje u „wurst“-u „začinjenom“ pivom, pa mi je prvi cilj po ulasku u dvoranu bio jedan od brojnih kioska sa ovim „poslasticama“.

U Areni, a i pred njom je mnoštvo promotivnih pultova na kojima sponzori uz dosta zabave omogućuju gledaocima da se kućama vrate sa lepim poklonima. Tu je i velika bina na kojoj sve „pršti“ od dobrih pesama. U pauzama između mečeva ili poluvremenima se ispred nakupi mnogo sveta, a dok plavim „Gerflorom“ sevaju dueli za pobedu, samo malobrojni rukometu pretpostave pivo i muziku. Jedna od takvih osoba je prošle godine bio naš drugar Manda, a sada su se na njegovom mestu našli neki pijani poljski navijači, kojima meč u kome nisu igrali njihovi momci nije bio interesantan.

EHF-ovom seminaru su prisustvovali i predstavnici FIBA, svima znana imena iz sveta košarke. Jednoglasni su bili u oceni da je rukometni završni turnir mnogo veći spektakl nego košarkaški mu pandan „Eurolige“. Tome umnogo doprinosi „intro“ svakog od mečeva zbog koga mogu reći da rukometna magija na 40 x 20 m biva najavljena spektakularnim nastupima akrobata uz sjajne svetlosne i zvučne efekte.

A o rukometu i o tome kako se završio ovogodišnji F4, ne vredi ni trošiti reči. Jer ja sam bez reči ostao… Na početku teksta spomenuta avio karta me je obavezivala da na put ka Beogradu krenem pre kraja finalne utakmice. Naime, planirao sam da pogledam dvadesetak minuta finala i da onda krenem put aerodroma, ali mi je ipak srećom sinulo da pažljivije proučim elektronsku kartu… I shvatio sam da je moj let iz Kelna do Frankfurta ustvari „šinski let“ i da zapravo Keln napuštam sa železničke stanice, a da ću u avion ući tek na aerdoromu u Frankfurtu. To je već bila bolja opcija, jer sam mogao iz Arene poći „knap“ po ulasku u 50-ti minut meča. Ja sam se osmelio da ostanem duže, pa mi se istrčavanje kontre na „+4“ za HSV nekoliko minuta pre kraja činilo kao razuman potez. Nisam ni video kako je Jansen završio trk ka golu Barse. Izvukao sam ručku kofera i povukao ga napuštajući „Lankses“ žurnim korakom.
Voz sam jedva „uhvatio“ sumirajući utiske sa još jednog sjajnog rukometnog događaja. Tek mi je SMS koji je stigao dosta kasnije, a u kome je moj germanofilski prijatelj slavio trijumf nad „mojim“ Špancima, nagovestio da nije sve završeno tako prosto kao što je izgledalo par minuta pred kraj.

Očito je to bilo još jedno izdanje vrhunskog događaja začinjenog dramom. Prethodni put je začin bio herojsko izdanje Danijela Šarića, a one tamo godine, na „mom prvom“ Kelnu, sve je „pucalo“ od različitih impresija.

Završni turnir „Veluks Lige šampiona“ je sjajan sportski događaj koji preporučujem bar jednom u životu svakome ko voli i prati bilo koji sport ili spektakle bilo koje vrste. Siguran sam da dva dana „neće trepnuti“ od svega što predstavlja ovo takmičenje i svega onoga što ga prati.

Ipak, posle tri uzastopne godine u Kelnu, čini mi se da ne sevaju iskre na sve strane, kao što je to bilo u maju 2011. Isto mesto, isti ljudi, čak se i sada desilo da sam na par metara rastojanja imao znana lica navijača Barse, HSV-a i Siudad Reala (nije greška, još uvek navijača SR-a koji i dalje dolaze u Keln da uživaju u rukometu), kao i sve tri prethodne godine. I većina njih se slaže sa mnom, vreme je za selidbu. Stvoren je skoro savršen sportski proizvod, koji nigde ne može donositi toliko novca organizatoru, koji nigde ne može pobuditi toliku pažnju, koji nigde ne može prodati toliko sedišta (zbog kapaciteta dvorane) kao u Kelnu. Idealna geografska pozicija, sjajna saobraćajna infrastruktura, atraktivna turistička destinacija, veliki smeštajni kapaciteti. Sve plus do plusa. Na minus osi teško možemo upisati bilo šta sem problema sa kojima se svakako susreću predstavnici kompanija partnera/sponzora u nameri da svoje klijente koje ugošćuju u vreme F4 zabave na novi način.

Svakako je to malo za odluku o selidbi, ali da li je mogućnost bagatelne kupovine karata kod tapkaroša možda signal koji je neophodno „saslušati“. Ili je to moje obećanje sebi da me u Keln 2014. godine „vodi“ samo plasman jednog od dva „draga tima“ pod dirigentskim palicama osoba kojima želim svu sportsku sreću i za koje uvek čvrsto stiskam palčeve. Plasman nekog SEHA tima bi takođe bio razlog za novi put u, da se razumemo, predivni Keln, a naravno, kartu bi mi „bukirao“ i neki beach handball turnir na Rajni u vreme najvažnijeg ruometnog vikenda Evrope, ili možda neko profesionalno angažovanje tada i tamo.

Nije ovo moje razmišljanje vezano samo za „umor“ od iste destinacije, već je pomalo i želja da pokažemo da F4 pripada mnogima. Naš najbolji proizvod mora ići dalje, tražiti nove puteve kojima je jedino ograničenje vrhunska Arena koja će biti puna. Minhen, Pariz, Berlin, Oslo, Hamburg, Prag, London, Madrid,… Da li se pomalo plašimo da testiramo vrednost našeg najvećeg događaja? Prihvatam i mogućnost da će nam ubuduće za „šetanje“ po Evropi služiti završni turnir EHF kupa, ali mislim da moramo „krenuti dalje“.

Do tada, ako već niste bili, planirajte kraj maja i početak juna 2014. godine u Kelnu. I zaboravite dijetu, nego se latite sjajnog „wursta“ začinjenog belim pšeničnim pivom.