Kolumna Ivana Lapčevića: Kako pobediti tremu

Trema je stanje koje može sprečiti i najčešće sprečava sportiste da ostvare svoje sportske ciljeve. 
Često se može čuti za nekog igrača – na treningu je odličan, kad počne utakmica to je drugi čovek- blokirao i ništa ne može da napravi.
Psihologija sporta definiše pojam pozitivna trema, kada je njen intezitet takav da ne prelazi granicu do koje pozitivno utiče na motivaciju i energiju sportiste. 

Negativne trema je ona kada se ova granica pređe i samim tim uzrokuje negativan učinak u vidu mentalnih, fizičkih i emotivnih blokada na sportistu. 

Gde je tačno ta granica jako je teško odrediti i verovatno je individualna za svaku osobu. No to nije ni bitno, najbitnije je kako sprečiti negativnu tremu(unutrašnji pritisak) da onemogući sportistu u izrazu svog potencijala.
Kao prvo fizički spremniji i utreniraniji igrač ima veliku šansu da se nosi sa jačim intezitetom treme, te su svakako dobre pripreme, ispravan sportski pristup svakom treningu, utakmici jedan od mogućnosti umanjenja inteziteta negativne treme. 
Problem sa ovim pristupom kad igrač ima neki bol ili povredu, što je čest slučaj, pa ne može da trenira ili ne može da trenira maksimalno, te mu tako pada samopouzdanje a raste intezitet treme. 
Zato je jako važan i psihološki pristup koji se zasniva na jačanju samopouzdanja raznim psihološki vežbama. Ovaj pristup je svakako dobar i poželjan, ali ima manu jer izvor treme je najčešće dublje prirode i ima svoje korene u ranom detinjstvu, kada se dete štiti od nekog negativnog iskustva i stalno mu se ponavlja – nemoj to, nemoj ovo, nemoj ono, namoj tamo, nemoj ovamo, pazi se ovog, onog, može ti se desiti ovo, ono i t d. Ove afirmacije se urezuju u podsvest deteta i tako jednog dana kada izađe na teren njegova podsvest, koja ima veliki uticaj na njegovo ponašanje, bavi se traženjem izvora pretnje i onim šta ne sme da se radi ( greši, promašaje, rizikuje) a ne ostvarenjem cilja i onim šta treba da radi.
U rešavanji ovog problema primenjuje se dublji psihološki pristup kroz regresiju vraćanja u detinjstvo i deprogramacija ovih usvojenih negativnih programa
Fizički, mentalni i psihološki pristupi su dobri i poželjni, ali su u većini slučajeva oni jako krhki i davaće samo kratkoročne rezultate u borbi sa tremom. 

Pravo i trajno rešenje u ovoj borbi treba tražiti na duhovnom nivou osobe. 

Izvor ovog problema je samo jedan jedini osećaj koji je slab i nerazvijen i koji treba razviti i dobro ojačati.

To je osećaj sopstvene nevrednosti.

Ovaj negativan osećaj se prenosi sa roditelja na dete. Često mi se javljaju igrači sa žalbom da ne mogu više da slušaju savetnike oko sebe. Mnogo ljudi daje sebi za pravo da pametuje, pre svega mladom sportisti šta treba da radi da bi bio bolji. 

Ovi naizgled dobronamerni saveti u jednom trenutku preliju svaku čašu, stižu sa svih strana, previše ih je, a često su i kontradiktorni.
Umesto da pomognu, ovi saveti još više zabune i odmognu. 
Većina ovih savetnika, glumeći znanje u suštini samo pokušava da prikrije ovaj svoj osećaj sopstvene nevrednosti, jer uistinu čovek koji oseća da vredi, nema taj poriv da pokazuje da zna i da vredi. 
Niko nije rođen savršen, ali svako treba radom da teži savršenstva, svestan da ga nikada neće dostići
Tako pričom, pametovanjem, nametanjem nećemo pomoći sportisti da pobedi negativnu tremu, čak šta više na taj način više mu prenosimo tu energiju da ne vredi. 

Njegov osećaj Vrednosti, ionako slab, još više slabi, dok sa druge strane negativna trema još više jača

Kako pobediti tremu?

Nekada nisam bio svestan, te sam se i sam gotovo čitavu karijeru borio sa tremom, znojavim rukama, drhtavicom, kratkim dahom, grčevima, uplašenim pogledom i jednom konstantnom nesanicom pred svaku utakmicu uključujući one gotovo nevažne pa sve do utakmica polufinala, finala velikih svetskih takmičenja. 

Smatram da je velika šteta baviti se vrhunskim sportom na taj način, jer ova stanja ispuštanja lopti, bespotrebne greške, gledanje u plafon i čekanje da svane, grčevi, fizioterepeuti, povrede – mladom čoveku – sportisti- ubivaju svaku želju bavljenja ovim prelepim, viteškim zanimanjem kao što je to sport. Traume treme preliju svaku životnu radost mladosti jednog sportiste, koji umesto ove radosti kasnije kroz život nosi samo traume svoje karijere.

Lek za tremu je tu. To je jednostavno snažan osećaj Osećaj Sopstvene Vrednosti. Osećaj na kome se trenira, na kome se dugo i uporno radi i koji se istrajno gradi. 
Na Balkanu gde velika većina ljudi misli da su rođeni pametni i savršeni. Gde mnogi ljudi misle da mogu biti selektori, direktori, doktori, vođe. Gde mnogi misle da mogu biti sve i da zaslužuju sve, jasno je da se iza ovih lažnih umišljenosti krije kolektivan  problem nevrednovanja sebe. 
U nedostatku ovog autentičnoh osećaja i želji da se on na silu stvori igrači postaju žrtve, odraslih. 

Sportista ulazi u jednu spiralu dokazivanja autoritetima (roditelju, treneru, navijačima). Često i autoriteti nemaju izgrađen ovaj osećaj unutar sebe i zato im je teško da ga daju drugom. Tako sportista umesto da živi, uživa i ižražava svoj talenat, veštine, sportski potencijal on se grčevito bori za priznanje da vredi. Traži ovo priznanje spolja. Pravi rezultate na silu, ali ne dobiva potvrdu. Još više se grči, još više zapinje, još više se trudi, a osim privremenih pohvala, trajnog priznanja još uvek nema. Autoriteti mu ga ne daju, već samo očekuju još i još. 
Frustracija raste, trema doštiže maksimum, igrači pucaju, potencijali i talenti propadaju. 

Oni koji ovo shvataju imaju šansu da se isčupaju iz nesavesnih čeljusti ovog opasnog mehanizma. 
Zamislimo fizički i psihički spremnog sportistu koji istinski oseća da mnogo vredi i to samo kao čovek, potpuno nezavisno od postignuti ili nepostignutih rezultata. 

Iz njegovog stomaka, grudi, nogu, glave izbija kao gejzer ovaj osećaj Sopstvene vrednosti. Zamislimo kako iz njegove podsvesti, svesno vibriraju reči – Ja vredi, ja mnogo vredim.

Takav sportista, takav čovek stoji čvrsto nogama na parketu, zemlji, šljaci, travi i oko njega kao oklop zrači neprobojna zaštita gde nijedna trema, sumnja, niti strah nemaju prostor da prođu
On je ogroman, on je stabilan, on je pobednik.
Kako izgraditi ovaj osećaj?
Kako u sebe integrisati ovaj lek protiv treme?
Kako sebi dati šansu da se izrazi talent i dostigne potencijal?

Velika istina je da svaki čovek u suštini mnogo vredi i to bez preduslova za vrednost. 

 

Međutim da bi živeo osećaj vrednosti čovek treba da živi svoju ljudsku dimenziju, a da bi živeo svoju dimenziju treba da ima svest o njoj
Ako posmatramo 3 slike jedne iste osobe. Njega kao bebe, njega kao odraslog čoveka i njega kao starca, videćemo 3 različita tela iza koji stoje različite potrebe, različita interesovanja, emocije, misli
Naizgled radi se o 3 osobe, a u suštini je to samo jedna ista osoba.
Šta povezuje ove naizgled tri osobe. To je ništa drugo do samo jedan osećaj i to osećaj Sebe. Da i iza bebe, iza čoveka, iza starca sam bio ili jesam Ja. To je suština čoveka, njegov identitet, osećaj Sebe i osećaj da nisam onaj drugi u nekom drugom telu.
Osećaj sebe ili Sopstvo  je ono što čini Identitet pojedinačne osobe.
Jačajući ovaj osećaj Sebe, sportista izlazi iz lažnih slika i predstava o Sebi u koje su ga kroz odrastanje spakovali.
Takođe on lagano izlazi i iz zaštitnih mehanizama u koje je sam spakovao Sebe, a koje je izgradio kako bi se zaštitio od pretnji spolja.
Jačanjem osećaja Sebe, on počinje da živi Sebe.
Sve više živeći Sebe on izražava osećaj Vrednosti koji je neraskidivo vezan za suštinu-Sopstvo svakog čoveka
Živeći Sebe i zračeći svoju vrednost kritike, pametovanja, pritisci se odbivaju od sportiste kao da udaraju u čelični zid i tako oslobođen od njih bez trauma, bez uništavanja svog tela on osvaja medalje, podiže pehare i živi svoje snove koristeći samo nesalomivu snagu Sopstvenog identiteta i njenog verno pratioca AUTENTIČNOG OSEĆAJA SOPSTVENE VREDNOSTI

Od pamtiveka filozofi, a kasnije naučnici, monasi, teolozi, psiholozi bavili su se otkrivanjem i definisanjem Sopstva čoveka, bavići se traženjem odgovora na pitanje – Ko sam ja –
U današnjem savremenom svetu nemamo više potrebu za ovom potragom i to zato jer su verovatno oni to u prošlosti uspeli da otkriju. Danas nam je otvoren put imamo pristup ovom osećaju Sebe. Veoma lako, jednostavno i dostupno osećamo Sebe.
Međutim postoji jedna složenost da ipak ne bude baš tako lako, a to je činjenica da je lako imati svest i osećaj Sebe, ali je jako teško živeti ovu svest i ovaj osećaj u svakodnevnom životu, a naročito teško je živeti u trenucima pojačanog spoljnog pritiska.
Zato se rad na pobedi nad tremom i ostvarenju sportskog potencijala zasniva na izgradnji sposobnosti čuvanja osećaja Sebe i svog identiteta u stresnim situacijama kakve su svakako utakmice, a naročito važne utakmice.
Ovaj osećaj Sebe, nije samo u glavi-mozgu. On treba da prelije svaki delić osobe, počevši od stopala, nogu, stomaka, grudi, leđa, pa sve do vrha glave, čak i iznad nje. On treba da prodre mišiće, organe, ćelije. 

U miru svoje sobe ovo je lako odraditi. 

Na terenu gde treba misliti o potezima i radnjama vezanim za igru jako je teško, gotovo nemoguće. 

Zato  preporučujem sledeću vežbu. 

U miru svoje sobe sportista zamišlja da je na terenu. 

On zamišlja, vizualizira da igra utakmicu ili važnu utakmicu. Dok to radi u isto vreme oseća Sebe u različitim delovima svog tela. Prepoznaje fizičke i emotivne napetosti. Njih opušta i umesto njih utiskuje unutar sebe osećaj Sebe. 

To je jednostavan ali neopisivo važan trening koji treba raditi stalno i koji će vremenom dati jako velike i važne rezultate u drastičnom umanjenju treme, a samim tim i boljim sportskim rezultatima.

Koraci će biti stabilniji i sigurniji. Pokreti svesniji, Telo prepuno energije, a trema na nivou prave mizerije i u okvirima pozitivnog ushićenje. 
To je višegodišnji trening osnaživanja življenja svog Identiteta u raznim životnim situacijama, a samim tim i izgradnja osećaja da Vredim, da mnogo Vredim kao čovek, žena, kao sportista, kao neko ko ima apsolutno pravo da živi onako kako može da živi i da postiže rezultate onakve kakve i zaslužuje u skladu sa svojim ogromnim potencijalom
Život nakon sporta, je dug. 

Čitav jedan život sledi sportisti nakon karijere. Mnogi vrhunski sportisti, nakon sportskog terena se izgube na životnom terenu. 
Statistike su poražavajuće u tom pravcu. Iako vrhunske, ipak su rezultate postizali silovanjem Tela ili silovanjem Sebe. Nisu radili i gradili osećaj Sebe i osećaj da Vrede. Ova rupa koja im je ostala iz sporta, polako postaje Crna rupa, kroz koju će dobiti mnoga neprijatna iznenađenja i proživeti mnoge šokantne situacije. 
Zato je ovaj duhovni rad, krucijalno važan za jednog sportistu, a naročito za onog vrhunskog i to ne samo da bi ostvario maksimum svojih sportskih snova unutar karijere, već i da bi briljirao i pravio vrhunski ispravne rezultate i u životu nakon nje. 

To je život koji je itekako dug i život koji je itekako zahtevan.