KOLUMNA Žike Bogdanovića: Ludnica je kanda otključana širom ostala…

I svaki put je isto. Kada se igra dobro, onda zatitra osmeh u uglu usana, ali da se ne lažemo, nije to osmeh. To je nemoć. To je grč. Grč nemoći da se te večeri ili tih dana zaore po tastaturi preko koje shvatimo da biti rukometaš i reprezentativac, to nije baviti se sportom. Hteti da se obraduje majka, otac, sin, brat, ne! To je onaj rat koji još uvek čeka da bude dobijen, a protivnik, makar i 1.000km daleko, neko ko mora biti pokoren. I lopta nije lopta, i nije okrugla, već je bomba, mora da eksplodira, da izginemo mi ili oni. I kada se utakmica izgubi, to nije sport, to je izdaja! Oni su izdajnici, a trener plaćenik koji mora da vrati sve što je ukrao od napaćenog srpskog naroda. Da vrati i peške u Kataloniju da gladuje i možda ćemo mu oprostiti nekada…ili nikada.

“Iseri sve iz sebe, ali svee. I onda jedan vinjak, jedan bromazepam, i posle 15 godina bude ti booolje”, što bi rekao Pera Božović u onoj antologijskoj sceni dok glumi beskućnika.

Idem u podne u hotel na media call da radimo najavu za meč sa Crnom Gorom. I samo bih voleo da čujem jednu izjavu od bilo kog igrača.

“Za vas, govna, ne igramo…”

Pet reči. Definicija života u Srbiji. Da uđe u ukrštenicu.

Možemo da nosimo isti pasoš od kolekve pa do groba. Možemo da imamo iste drugove i poznanike. Ne zaslužujete ni da se obradujete, a tužni ste sami po sebi. Tužan je život u kome je radost pobede ili dobre igre svoje dece samo neko držanje vazduha u plućima koja počinju da grebu i zato se očajnički čeka prvi kiks – da krene da sipa k’o iz kabla. Nogama, rukama, izlučevinama…

I zamisli zbog rukometa? Onog istog sporta koga nema ni na mapi, u kome su Zvezda i Partizan poluprofesionalni klubovi poslednjih 15 godina, gde se ovo nešto internet-ratnika još glođe oko neke dnevnice i dva ručka, pa glorifikuje ili kudi, u zavisnosti od jutra ili večeri. Još misle da ih neko laže kada kaže da su taj neki Zita ili Ilić državni projekti, odrasli u školi/sistemu gde svaki besplatan ručak koji su pojeli ima propisan odnos mesa i salate koji moraju da unesu, teretanu, psihologa i punu torbu opreme, dok naša rukometna deca i sa 15 godina sama sebi kupuju lopte i treniraju gde stignu 3 puta nedeljno u pola 12 uveče…

Najgori su oni koji to sve ZNAJU, a pljuju. To su nesrećni ljudi. Kad bi Siniša Pavić mogao da radi nastavak “Srećnih”, celu postavku karaktera našao bi među tim rukometnim internet ratnicima, koji su mali, sitni kao Janaćko, čekajući svog Srećka Šojića.

A sada o rukometu. Da, podbacila je Srbija. Ono o čemu sam pričao, da vidimo 100% u svakoj, nismo videli. Bilo je logično da se drugačije brani Banhidi, mada mnogi pokušavaju, a ne uspevaju. Bilo je logično da Borzaš ne presedi celo drugo poluvreme na klupi posle onakvog prvog, da u sastavu bude Kos kao jedini bek koji je ove sezone igrao u Ligi šampiona u nekom kontinuitetu. Čema Rodrigez je “sastavio” Kukića ovakvog i na ovom nivou u Lisabonu, pa je znao i kako treba da ga “rastavi”, i to se moglo pretpostaviti. Nema sumnje, ide na Đeroninu dušu dosta toga. Samo ovih 500.000.000 evra što su Mađari uložili više u rukomet od nas u poslednjih 10-15-20 godina…ne znam kako to da nadomestimo? Možda da retroaktivno vraća pare, da krenemo mi od njega… Evo ja ću se baciti na njega prvi posle turnira i držati ga dok ne stignu ovi internet-ratnici da ga odžepare…

I sada dolazimo do regionalnog derbija. I paradoksalna je situacija da Srbijom koja ima za šta da igra i računicu, nismo zadovoljni, a da su ljudi zadovoljni Crnom Gorom koja je ispala sa turnira. Pre neko veče u podcastu rekoh da će Crnogorci imati motiva da igraju protiv Srbije imali šanse ili ne. Da se ne lažemo, uvek je tamošnja repka bila oslonjena na Lovćen i Cetinje, a znamo politički i istorijski kontekst te priče, da ne elaboriram. Rekao sam Šoli sinoć u miks zoni da nisam očekivao da će on moći “hendlati” ovaj tim na ovakav način i u ovakvoj raspodeli uloga. Bez obzira na poraze u poslednjim napadima, utisak je pozitivan, a gluposti koje se prave, tipično “naše”.

Kod nas sa druge strane Brodareva, obično kada kola krenu nizbrdo niko ih ne zaustavi. Kada se oseti poraz, on je kao virus koji malo po malo uđe u sve pore reprezentacije i to je istorijska priča. Jednom se desila 2018. I Split, ali to Prvenstvo je bilo ludo i nesvakidašnje iz mnogo razloga. Tamo su se samo dešavale neverovatne stvari. Opet da ne elaboriram.

I najvažnije, igra se do kraja. I treće mesto u grupi je jako bitno zbog šešira za baraž za Svetsko prvenstvo 2025. Ko to ne shvati i ne izađe kako treba na teren, čiste glave i spreman, ne zaslužuje više da bude u reprezentaciji.

Hvala i prijatno.