Balkan-Handball.com

APEL: „Dajte deci jedno takmičenje kod kuće“

Prvi dani posle Evropskog prvenstva bili su šansa da svašta čujemo u medijima vezano za rukometnu problematiku. Ne samo u Srbiji, jer je pucalo na svim meridijanima, a od svoje interne muke nisu operisani ni u Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji, itd.

Legenda ruskog i svetskog rukometa Vladimir Maksimov izjavio je tom prilikom da „više nije zainteresovan za rad u reprezentaciji, jer je kičma ruskog rukometa slomljena“, misleći na klubove i rad sa mlađim kategorijama.

Kakvi su klubovi u Srbiji? Ni bolji, ni lošiji nego pre pet godina. Razlika u odnosu na neko prethodno vreme je u odsustvu ambicije koju je nekada izazivalo igranje u Evropi, koje je danas jasna omča oko vrata i šansa da ukanalite klub. Kakvi god da su, nisu loši, a nije mali broj lokalnih samouprava koje pomažu i imaju svest o rukometu. Preživljava se, krpi se, uz nekog lokalnog samarićanina koji gura to napred. Rukomet živi u Leskovcu, a živi i u Nišu, Aranđelovcu, Subotici, Zrenjaninu, Pančevu, Šapcu, Pazaru, ima ga svuda. U siromašnoj zemlji ni jedna liga nije dovoljno dobra, ali glava je iznad vode. Okreće se.

Velike priče, u ovoj zemlji, vezane su za „titove blizance“, a njih nema ni na mapi. Zvezda je pred ispadanjem iz Super lige, Partizan je familijarnija, homogenija priča, pa tu i tamo svrati neki bivši igrač koji se uželi Beograda ili deca ostanu duže od planiranog ne želeći da se potucaju po svetu banbadava. Sa filozofskim mirom gleda se na 80-100 puta veće budžete istoimenih košarkaških klubova u predizbornoj godini.

„Što ne napišete da smo najsiromašniji u Evroligi sa 8.500.000 evra budžeta godišnje?“, kudi košarkaški gazda novinare.

Oni drugi što menjaju crnce svakih 15 dana i imaju pričljivog Italijana na klupi, isteraše Studentski Grad iz „male Arene“, izbrisaše rukometne linije za potrebe svoje mlađarije, pa tako jedna od najboljih rukometnih škola u Srbiji drži treninge novobeogradskoj deci u Kovilovu, u banatskoj ravnici 25km od grada.

To je to. „100 prema 1“, to je trenutna snaga rukometne Zvezde i Partizana u ovom društvu. I ne vidimo da se neko nešto buni, da se nešto menja. U vaterpolu se kidaju ko će vladati razbucanom institucijom zvanom Partizan. U rukometu, više ne znamo ni ko su predsednici, ni direktori dva najpopularnija kluba u zemlji. A politiku, bivšu, sadašnju, buduću, samo to zanima, marketing, kontrolisano navijanje, puna hala, polarizacija društva. Zato teško ćemo da se nagledamo velike Vojvodine ili bilo kog drugog kluba – kada je evropska scena u pitanju, ma koliko znali da to ima smisla.

U pravu je Boža Đurković kada kaže „da Savez ne može da pravi budžet nekog kluba“, ali ono što mora jeste da stvara atmosferu i preduslove da rukomet kao sport bude bitniji u društvu. Rezultat reprezentacije, pre svega. Njega nema. Pitanje je kada će ga biti. 

A izborna je godina u rukometu i svi kažu „ma može bolje“. Evo ga, iza ugla, čeka na nas. Za ono što imamo, što nas čeka, jedan generacijski cunami u ženskom rukometu odmah iza Tokija i ozbiljan remont koji zahteva muška reprezentacija gde realna – hrabra rešenja podrazumevaju povratak starijih i ubacivanje klinaca, a zahvalnicu za neke prosečne u najboljim godinama, potreban je mir u kući.

„Mira u rukometnoj kući“ nema, a sva je prilika da ga neće ni biti ni do te izborne jeseni. Prvo će se koplja lomiti oko Statuta, pa ako se tu ispuši lula mira, onda tek sledi borba oko sudijsko-delegatskih nameštenja u novom mandatu do Pariza. Lako je izmeriti puls. Lako je i videti gde sve vodi.

Kao o 44-oj i 91-oj,  sada se u srpskom rukometu prebrojavaju decibeli koje ste ispuštali u „Areni“ i polemiše o tome „gde si bio 2012 i 2013?“. Valjda bi jedni da zajašu na tome, jer su bili zaslužniji od drugih. Vanzemaljci su večito imali bronzane, a sada bronzani imaju srebrne, i tako do nekog novog fronta. A rukomet je tu na 175. mestu. Nemate 10 ljudi u Srbiji sa kojima možete ozbiljno da porazgovarate o trendovima u svetskom rukometu. Takvi i nađu neko uhljebljenje u inostranstvu, ostali se bave paušalno u slobodno vreme ili im se rukomet svodi na naredno delegiranje u Baču ili Aleksincu.

Ko će na srebrne da atakuje jednog dana, ako se ovako bude radilo?

Da li je ovde rukomet umro decembra 2013. godine sa Nasimento koja je podigla trofej u Areni? Deset godina je prošlo od poslednje aplikacije za bilo kakvo takmičenje u bilo kojoj uzrasnoj kategoriji? Od te 2013, Hrvatska je organizovala 4-5, Makedonija isto toliko, sprema se za novo Evropsko 2022 u regionu, a Slovenija od 2016. godine organizuje svakog leta neko EP u mlađim kategorijama! Računica jasna, svi plaćaju svoje troškove, zarada je sigurna, može da ide i do nekoliko desetina hiljada evra. Generacija igra pred domaćom publikom, očeliči je pritisak, podrška, klinci i klinke dobiju malo rutine prema medijima, navijačima, shvate da su važni, da neko brine o njima, pažnja javnosti u praznim letnjim mesecima je zagarantovana. Rukomet dobije neka nova lica oko terena.

Imali smo kadetsku generaciju 1986 sa Nenadićem i Šešumom u krcatom „Pioniru“. Petorica iz te priče su bili deo srebrne 2012. Imali smo generaciju 1992 na EP kadetkinja u Vrnjačkoj Banji i Nišu. Igrali su dva polufinala u juniorskoj konkurenciji, a Risović, Radojević, Obradović, još uvek su tu. Recept je prost – uvažite decu.

Generacija 2002 je pokazala određeni potencijal, neki klinci su već u inostranstvu. Hejteri će da hejtuju, „bruka, sramota, raspeti, spaliti, ubiti zbog poraza od pionira Hrvatske, a Teodoroviću uzeti pasoš i kao najgoreg čoveka koji je hodio zemljom Srbijom proterati nazad u Norvešku“. Suština je reći, „hajde da izaberemo generaciju i da se sakupimo oko nje“. Dajte im Evropsko prvenstvo za juniore 2022 u Srbiji i hajde da radimo. Izborite se kod EHF. Dve grupe u Niš, dve u Novi Sad. Da deca steknu nemerljivo iskustvo, da rukomet na trenutak postane važan, da dobijemo nove navijače, nove rukometne radnike, novu energiju. Napravite „projekat EP 2022“ i radite na tome. To je razvojni projekat. To je neki plan za budućnost. Šta drugo treba da radi jedan Savez?

3 Comments

  1. ex rukometaš

    26/02/2020 at 18:03

    Bravo za tekst

  2. Harold

    27/02/2020 at 10:51

    Ima tu jedan mali problem a to je da se u celom tom cirkusu oko Srpskog rukometa dogodilo i to da nema dobrih i stručnih a pre svega talentovan trenera. Nema ko da nauči decu.

    • Vlada

      05/03/2020 at 16:58

      Ne treba Teodorovica proterivati nek ostane da i dalje vodi kadete ali neka Kaze koji je razlog sto nije osvojio makar bronzanu medalju koja je njegova krivica i zašto mu je vec jedan igrac odrekao dalje ucesće u reprezentaciji a postoje još neki igraci koji razmišljaju da se ne odazovu pozivu

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *