Balkan-Handball.com

KOLUMNA Aleksandra Brkovića: Rukometom vakcinisan

Pre izvesnog vremena, u povratku iz BiH, čekam na graničnom prelazu u automobilu red da dam dokumenta, ljubazni policajac uzima papire i kaže: “Ti si onaj iz Partizana, ja sam zvezdaš, ali pratim sve. Sta se, bre, to dešava sa našom rukometnom reprezentacijom, svake godine se zagrejem da posle Božića gledam rukomet i tako se razočaram da to nije normalno? Hoćemo li više nešto napraviti?”

Manje-više, ovakva i slična pitanja se ponavljaju nekoliko godina unazad, definitivno sada neće i ovog januara muška repka nikoga nije nervirala. Naprotiv. Kao prvo sjajno odradjen posao u tri utakmice kvalifikacija za EURO 2022.i kao drugo – nema nas na Svetskom. Nepravedno ili ne to nam je što nam je i platili smo ceh prethodnog slabijeg plasmana. U svakom slučaju jedan plasman na poslednja 4 Svetska prvenstva, premalo za naciju sa tako dobrim igračima.

Prvi šampionat sveta sa 32 (čitaj 31) reprezentacije ide kao i sve što ide u poslednjih godinu dana, neizvesno. Kako na terenu, tako i oko njega. Do sada smo imali nedolazak dve reprezentacije iz zdravstvenih razloga i dolazak njihovih zamena, dolazak reprezentacija sa malim brojem igrača, nedovoljno čak ni da popune zapisnik i kao zlatnu malinu na kraju izbacivanje Zelenortskih ostrva zbog nedovoljnog broja igrača za jednu utakmicu po protokolu IHF-a. Nešto baš i ne štima, izgleda da balon negde ispušta i samo se nadam da ne bude antireklama jednom sjajnom dogadjaju kao što bi trebao da bude ovaj. Odmah da kažem, jako sam srećan što se igra i što IHF nije dozvolio tu negativnu kampanju prethodnih par meseci koju su forsirali pojedini igrači i njihovi klubovi.

Osim Danske, pre svega i zbog sastava njihove grupe, ne može se reći da su rezultati do sada očekivani i predvidljivi. Ponavlja se priča sa prethodnih prvenstava i blaga ili velika iznenadjenja pojedinih selekcija. Ovo prvenstvo je jako humanije za sve, jer em ima više slobodnih dana, em idu dalje 3 reprezentacije iz grupe, ali ne od 6 nego od 4, što daje priliku selekcijama da lakše odu u glavnu rundu i da čak i bez prenesenog boda u kompoziciji dobrih rezultata ostvare plasman u četvrtfinale, a posle je sve moguće. Pa setimo se samo Danske i EP u Beogradu 2012. Bolje da se ne sećamo…

Divno za naš balkanski rukomet je plasman svih EX-YU selekcija u glavnu rundu takmičenja i jedna izgledna situacija da bar dve prodju dalje.

Makedonija je svoj neki cilj ostvarila i sada sve što urade preko, svakI bod koji osvoje, svaki gol koji daju je čist zalog za budućnost. Nakon prve dve utakmice u grupi, posebno bolnog prvog poluvremena sa Parondovim Egiptom kao da se uvukla neka zebnja u sve šta će biti sa Čileom. Makedonija je prethodne utakmice pobedjivala, ali je ipak bila mnogo potentnija i iskusnija na bekovskim pozicijama. Mladi Kostevski je sjajan, ali rukomet igraju bekovi. Kuzmanovski je svetla budućnost MK rukometa, ali je to malo. Malo čak i za kontinuirane plasmane na velika takmičenja, a kamoli za neke ozbiljnije rezultate. Taleskog ste vratili u Makedoniju da bi igrao. Pa pustite ga da igra, on je do sada, sa potencijalom koji je pokazivao pre sedam godina (tada sam ga video prvi put kao glavnog igrača generacije 94 iako je mladji), morao da bude kalif umesto kalifa, Kire umesto Kireta. Rukometna euforija Makedonije polako lapi i to nikako nije dobro, klubovi nisu više pokretač i zamajac kao što su bili i to se sve odražava na nacionalni tim koji će imati puno iskušenja u godinama koje dolaze.

Slovenija ne deluje ubedljivo kao na prethodnih nekoliko prvenstava i ako budu igrali kao u 3 od prethodna 4 poluvremena teško će izboriti četvrtfinale. Već imaju negativan skor sa Rusima, a čekaju ih dueli sa domaćinima i vrlo konkretnim Švedjanima. Svakako da Ljuba dobro zna svoju matičnu reprezentaciju i tu vidim priliku za Slovence mada bez sve tri pobede u drugom krugu šanse su male, skoro nikakve. Ekipa ne deluje vatreno, nema onog paklenog trčanja i nema vatrenih tajm-auta, posebno kada face pobele. Da me pogrešno ne shvatite, imam utisak da je prethodno prvenstvo bio ostatak rada prethodnog selektora, a da se sada ekipa lagano privikla na novog, a znamo koliko je dug proces implementacije drugačijeg stila i ideja.

Hrvatska ispred sebe ima jednu prilično jasnu i dobru situaciju i da nije bilo onog neplaniranog boda manje sa Japanom sve bi bilo idealno. Imaju odlično ukrštanje, grupu sa puno neevropskih selekcija koje mogu biti jako nezgodne, ali ako budu pravi onda ne više od toga. Ocekujem ih kako u četvrtfinalu tako i u polufinalu, jer smatram da će u tu najvažniju utakmicu ući svežiji od svih iz nove grupe 1 gde smo videli puno intenziteta i gde od Madjarske do Brazila svako svakoga, možda i ne može baš da pobedi, ali može dobro da namuči i potroši. Polako sa Argentinom i Bahreinom pa će se već onda kalkulisati za četvrtfinale u meču sa Danskom. Ili ne, samo da ne bude kao u Nemačkoj 2007.

Nekoliko svetskih zvezda, nažalost, nije na prvenstvu zbog povreda (ovi zbog otkaza me ne zanimaju, ali ih de fakto nema) i ono što mi upada u oči je da gro igrača koji su igrali F4 Lige šampiona pružaju partije ispod svog nivoa. Najblaže rečeno nisu u formi tako da se nadam da će se F4 vratiti u termin kad mu je i vreme, iako i tada prethodi utakmicama nacionalnih timova, ali svakako manje bitnih na globalnom nivou.

Nekih nema ili još nisu sinuli punim sjajem, ali bih istakao dve nove potencijalne nove zvezde, pa makar nacionalnog nivoa iako jedan već igra ozbiljan rukomet. To su levi bekovi Rusije i Belorusije, Sergej Kosorotov i Vladislav Kuleš od kojih je ovaj drugi već neko vreme pred očima svih koji prate Ligu šampiona. O Kosorotovu sam slušao tokom prethodnog svetskog u Berlinu od Željka Radojevića, tadašnjeg analitičara u stručnom štabu Rusa,a onda sam ga i video kako počinje protiv domaćina Nemaca sa dva gola i pritom daje poslednji gol za nereseno. Kuleša još uvek nisam gledao uživo, ali cenim osećaj Talanta da prepozna i pruži šansu mladom igraču, svaka čast. Jedan star 21, a drugi 24, svetla su budućnost svojih reprezentacija i naseg sporta i obojica me podsećaju na leve bekove koji su nekad bili levi bekovi, a ne sve pomalo. Zalete se, zabodu, potrče, skoče, šutnu i pocepaju mrežu, ili jednostavno dignu se i šutnu. To se traži, to vole ljudi da vide, u tome uživaju. Samo napred momci, zadovoljstvo vas je gledati.

Uskoro idem ponovo u Bosnu, imaću svakako šta da progovorim sa policajcem ako se sretnemo, ali ono što je važnije, sada, a u svetlu poslednjih dogadjanja u Srbiji, je to da je progovorila jedna Milena i da je progovorila jedna Iva i njihove reči su odjeknule glasnije od svega sada. Zato svi vi koji čitate ovo i devojke i momci, devojčice i dečaci, ne dozvolite nikada da vas neki trener, funkcioner kluba ili saigrač na bilo koji način diskriminiše ili zlostavlja. Recite, požalite se, potražite pomoć. Sport je nažalost kao i gluma pun svakakvih ljudi i dešavaju se svakakve stvari. Govorimo i pišemo o najlepšem mogucem, Svetskom prvenstvu, ali svaka ti #NISISAMA i svaki ti #NISISAM i imate podršku ne samo od jednog rukometnog trenera i kolumniste već od mnogo, mnogo više nas iz svih sfera. Živeli!

P.S.Standing ovation za TV Arena sport i Sretena, Stevana, Vojina i Uroša za sve ono sto doprinose srpskom rukometu! Hvala!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *