Bio je januar 2012. godine, kada sam prvi put uživo video Antonia Karlosa Ortegu. Sedeo je neprimetno na završnom vikendu EURO 2012 u beogradskoj Areni, dva reda iza novinarskih pozicija, a ja sam u haosu kakav samo doživljavate na velikim takmičenjima, odbijao pokušaje jednog rukometnog prijatelja da me „prevari“ i natera da sebi nabacim i 25 radni sat posla – da uradim intervju sa Špancem. U toj nameri slao mi je poruke na skajp sa linkom ka Wikipediji, gde sam mogao da se podsetim, šta je sve Karlos osvojio u svojoj karijeri.
„Vidi je li ovaj može da prođe kao legenda po srpskim parametrima. Izgleda da je nešto osvojio u karijeri“, slao je uz biografiju, a ja se smejao, jer je u njoj stajalo šest pehara Lige šampiona sa Barselonom, jedan EHF Kupa, tri medalje sa reprezentacijom.
„Shvati, nemam vremena, nije da neću“, morao sam da odbijem, kurtoazno, po ko zna koji put.
Od kada je završio igračku karijeru, samo jednom mi je realno došao u pamet, i to, kada mi je Rajko Prodanović, njegov igrač u Antekjeri, rekao da je Španac na „google translate“ čitao njegov intervju na BH. Neke reči mu nisu bile jasne, pa je pitao Rajka za pojašnjenje. Ah, pusti Gugl.
Eto, samo pre tri godine, Ortega je bio „arbeitlos“ posle šest godina rada u osrednjem španskom prvoligašu – Antekjeri. Nije mirisalo da će dobiti šansu u nekom velikom klubu, ništa to nije nagoveštavalo, ASOBAL je bio u fazi raspadanja.
Ne lezi vraže, par meseci kasnije, videli smo se po prvi put u Kelnu! Te godine je Kil osvojio „zlato“, a sa Ortegom sam se posredstvom jednog našeg zajedničkog prijatelja – Saše Kuburovića, našao u poslovnom odnosu. Naime, Ortega, sveže promovisan u trenera Vesprema, pisao je kolumnu za Handball-Planet.com sa lica mesta. Opet je sedeo par redova iza mene, ali ovoga puta smo mahnuli jedan drugom.
„On je super tip. Španci sa Juga su sjajni. Videćeš“, pričao mi je, opet, par meseci kasnije, Kubura, dok smo jezdili ka Vespremu na „rukometni vikend“, meč EHF Lige šampiona sa Kilom. Tada smo, po prvi put, uradio intervju sa Karlosom i oduševio. O trenerskim kvalitetima neću, ali o skromnosti, nogama na zemlji i onome što mnogi pogube kada podignu prvi pehar u životu – pravo je vreme. Pobedio ili izgubio današnje finale.
„Vidiš šta ti je život. Pre šest meseci me nigde nije bilo, a sada vodim jednu od najvećih ekipa na svetu“, rekao mi je tada, posle pobeda nad Siudad Realom i Kilom u četiri dana. Džaba šest Ligi šampiona, 11 godina u Barsi i slično, olimpijska bronza koju je oteo Jugoslaviji u Sidneju, ovo je potpuno novi film – „Kofer“, kako ga mnogi treneri nazivaju. Strpljivo ga je slagao, školujući se i planirajući svoju karijeru zajedno sa pomoćnikom, Ćavijem Sabatom.
To mi je ostalo urezano u sećanje. I posle dve i po godine kasnije, dok smo razgovarali „off the records“ na tribinama Vesprem Arene pre F4 SEHE, nešto slično sam čuo.
„Džaba novi ugovor ako ne pobeđuješ“, prokomentarisao mi je produženje ugovora na tri godine, svestan, kao i svaki realan čovek, da mu nisu dozvoljeni porazi, nigde, bez obzira na nivo takmičenja.
Bez obzira na kvalitet sastava koji ima, trebalo ga je voditi, izdržati, nadograditi. Iznad svega, trebalo je pobediti Kil u Kelnu, što je najteži zadatak u modernom rukometu. Uspeo je i ušao u istoriju. Vespremovo jedino finale bilo je davne 2002. godine, kada je Magdeburg bio silan.
A Karlos ima priliku da postane drugi čovek koji je osvojio EHF Ligu šampiona kao igrač i kao trener. Od onog našeg prvog „neuspešnog viđanja“, kada smo sedeli u Beogradskoj Areni nije prošlo ni tri i po godine, kada je on bio „arbeitlos“, a ja isfrustriran od toga što ga imam previše. To mu dođe i kao neka poruka za trenere, da nikada ne odustaju. Nekada si dole, sutra gore…
Karlos, mali-veliki čovek iz Malage, sa šest Ligi šampiona, četvoro dece i tri španske medalje…
