Znate ono kako ste već gledali. Svetla su na vama, zagrlite ženu i decu, krupan kadar, suze se slivaju niz lice, od vas se očekuje da 10 ili nešto više godina života pretumbate po glavi u 20-30 sekundi. To zasluže najbolji, a jedan od 15 veličanstvenih u klubu takve tradicije kakvu ima Magdeburg je i Marko Bezjak. Znate kakva telesa puna mišića i eksplozivnosti nisu uspevala u Bundesligi, ali jedna stvar u rukometu i čitavom sportu nikada neće zastareti i izaći iz mode – zove se veština.
E taj vešti Slovenac je naterao jedan Magdeburg da mu digne dres sa brojem 25 pod krov, i tako postao tek peti stranac posle Abatija, Kervadeka, Olafura Stefansona i Bartoša Jureckog, koji je ušao u Hall of Fame u kome za sada ima mesta samo za petnaestoricu najvažnijih igrača u istoriji Magdeburga!
I videli ste juče i zašto. U odbrani je nalazio načina da otme loptu krupnijima od sebe, a u napadu, ono „tipično slovenački“, prošetao se kada i gde je trebalo, pronašao put gde ga drugi ne vide, a na kraju je i trebalo i moralo. Ko se možda i začudio sa kakvim rečima se jedan trener (Beni Vigert) oprostio od „jednog igrača“ koji odlazi u Nexe iz Našice od leta, sa kakvim dignitetom i poštovanjem je govorio o svom broju 25 pored koga je porastao kao stručnjak od 2015. godine, ako je od rukometa video samo ovo polufinale EHF Lige šampiona, ne mora više da se čudi.
Druga priča za nedeljno finale je Nikola Portner. Naš, a švajcarski reprezentativac. Najpreciznije rečeno – dečko iz Hrtkovaca. Kaže mi pre par godina: „Meni je, Žiko, tamo najlepše“. Svako ko je sa Nikolom proveo više od pet minuta, zna da je on mnogo više od rukometaša. Dečko koji na drugačiji način vidi rukomet, misli o njemu, intelektualac. Žao mi je što nikada nije obukao srpski dres, a moglo je da je bilo volje i sa druge strane. Znam i da je to želeo. Ti Hrtkovci, mesto od tek 3.000 stanovnika večeras čekaju svoju petu titulu Lige šampiona. Želim to od sveg srca rukometnoj dinastiji Portner. Na one Zlatkove tri istorijske i vanvremenske sa Metaloplastikom i Barselonom, Nikola se nadovezao sa zlatom Monpeljea iz 2018. godine. Tada mi je u miksu Lanxess Arene rekao:
„Tata vodi 3:1, ali imam još vremena da ga stignem“.
Ako verujemo u Boga, verujemo i da Zlatko večeras ovo gleda i navija za 3:2.
Podigao je trofej sa Vardarom, onaj najluđi i dan-danas neverovatni, 2019. godine i bio sve u tom trenutku – MVP, tata i mama, ludak koji igra sa dugom od 19 plata, neko ko plače što mora da ode iz Skoplja. Na vrhuncu, sa 31 godinom, čovek bi pomislio nema dalje, ali Talant Dušebaev je znao koga potpisuje i šta dobija. Dobija nekog sličnog sebi i svom sinu Aleksu. Igor Karačić je pre svega jedna „mentalna životinja“, definicija sportiste koji je uvek gladan, i gladan, i gladan. I dok god bude bio gladan, ta karijera, sada već jedna od najboljih i najdugovečnijih od rukometaša sa ovih prostora, trajaće. Jedini u sistemu Talanta Dušebaeva, uz Volfa (golman je država za sebe) koji nije podređen Aleksu i kome se bezrezervno veruje. Ali ništa od toga ne bi bilo da Mostarac ne veruje sam sebi. I to je bilo tako od dana sarajevske Bosne i kada su drugi smatrali da preteruje i da umišlja. To što je umišljao, to je postao, igra Kara četvrto finale, pa vi sada vidite kako ćete…
Za koga navijam u finalu?
Navijam za dobre priče.
Za ove tri.
