Protekla EHF nedelja, prožela nas je sve do jednoga, optimizmom. Ono što se priželjkivalo, analitičnost, maksimalna posvećenost, doza profesionalizma i fanatizma, dobijena je u liku Seada Hasanefendića. Svi oni kojima je smetala škrtost u izjavama Jovice Cvetkovića, sada će morati na kondicione pripreme, kako bi zabeležili sve misli novog šefa struke. Svi koji su upućeni na reprezentaciju ili ljude oko nje, slažu se da se dosta toga promenilo. Rezultati će nam, naravno, reći na koju stranu. Pristalica sam mišljenja da poraz od Francuza, može više da znači nego pobeda. U zemlji gde svi sportisti "već viđeni" u polufinalima, a gde auditorijum zeva dok ne počnu borbe za pobedničko postolje, rukomet je u nezahvalnoj poziciji, jer nema svoje mesto, ako ne počne da donosi medalje. Pobeda nad olimpijskim šampionom, ako je, razume se, do nje uopšte moglo i da se dođe, donela bi histeriju nacionalnih razmera, priče o zlatima, kovanje u zvezde, a to, nije potrebno. Pritisak već postoji i ne treba ga još više naglašavati patriotskim izjavama ili egzibicionističkim tekstovima, kolega opšte prakse. Svi smo svesni, kakav nam rezultat vraća decu na rukomet i puni hale. Drago mi je da se i kod momaka vidi ta nestrpljivost, ta svesnost situacije u kojoj se nalazimo i ambicija zvana "vreme je za nas". Ono što nikada ne treba da smetnemo sa uma, da ovog jutra i u "kom bre Islandu" i u "Danskoj, koju smo imali u Poreču", kao i kod "sporih i zaostalih Rusa" ili "Hrvata u tranziciji", pa "Skijaša iz Austrije", neki novinar sedi i ovako slaže kockice domaćeg rukometnog mnjenja. Nismo jedini koji žele medalju. Čini mi se da je minimum onoga što može da da pozitivan impuls rukometu u narednom periodu i nahrani aždaju zvanu javnost, herojska pogibija "Ala Tunis", odnosno borba za polufinale, do poslednjeg napada. A, ako lopta ipak ostane na stativi, u avion za Beograd, ući će se uzdignuta čela…
Odavno ovako lako reprezentacija nije dobijala svoje protivnike na gostovanjima. Ne treba uobražavati i reći da su Tunis, Rumunija i Mađarska bez Nađa, krem TOP rukometa. Ipak, imponuje lakoća sa kojom su "Orlovi" dobijali protivnike. Kada su Mađari ostavljeni na "-8", cenim da su ih samo želja da se "spusti gas", kao i povreda Vujina, spasili da ne dožive katastrofu pred svojim navijačima u Balatonfuredu. Te lagane pobede dok ti puna hala zviždi, nisu bile slučaj do sada, jer je Srbija prečesto padala na gostovanjima. Ako je već pala tvrđava zvana "Čair", onda je ovo nešto sa čime ćemo kompenzovati tu činjenicu…
Paralelno sa uzletom "Orlova" , ali i devojaka, koje su na dobrom putu da se plasiraju na naredno EP, imamo kontraprocese u klupskom rukometu. Pre dva meseca, Niš je ostao bez jednog sportskog velikana, RK Železničara. Od dva kluba, stvorio se jedan, a broj rukometaša i prostor za njih u gradu od 400 hiljada stanovnika, smanjio. Za njim, ugasila se rukometna fabrika "Sintelon – Tarket", zbog samovolje i bahatosti. Veštačka rukometna sredina "Čačak" i projekat u kome su radile i "lisice", konačno je završio svoje putešestvije, a prošlogodšnji učesnik Čelendž Kupa, Mladost, više ne postoji. Najnovija umrlica glasi na ime jednog od poslednjih bastiona sporta na učmalom Istoku Srbije, ŽRK RTB Boru. Tako, već posle par kola, Superlige nam imaju po ekipu manje, kao i Prve liga, a o koncu opstanka vise još neki klubovi. Ako pogledamo fudbalsku, košarkašku ili odbojkašku ligu, vidimo da su kompletne? Onda je prst na čelo, nešto što treba da prethodi jadikovki i priči o krizi…
A jadikovku o elementarnim nepogodama koje su strefile rukomet, slušali smo celo leto, dok su čelnici srpskih klubova zapomagali na temu "regionalne lige". Kako nas Evropa neće ovakve, tako ni oni, koji su uspešni u rukometu, neće da se petljaju za nesposobnima i lenjima. Jasno je da niko neće zatvoriti budžet prodajom sezonskih karata kao Kil, ali je još jasnije da su jasle SOFK-e odavno polomljene. Model u kome hale punimo vojnicima ili ih delimo besplatno po javnim preduzećima, nije ekonomski opravdan i nema budućnost, jer klub mora da prihoduje od nečega, ali je dobro da neko ipak razmišlja o tome, da se rukomet igra i zbog publike. Publika traži kvalitet, a njega nemamo, jer pola administrativaca klubova u glomaznoj Ligi, koja je posle ASOBAL-a i Bundeslige, najveća u Evropi, grca, čekajući "Ujka Sema" ili proklinjući aktuelnog predsednika Opštine, dok im se ekipa okuplja četvrtkom, pred utakmicu za vikend…
I pre nego što prirodna selekcija učini svoje, i skrati "Supericu" na optimalnu meru, i pre nego što počnemo da raspisujemo konkurse za igranje u "ELITI"(?), ljudi, skratite ligu, uvedite pravila, našminkajte je za sponzore, uključite računar, izađite iz uranilovke, pogasiće se i ostali velikani k'o svećice na 25. rođendanu OI zlata iz Los Anđelesa. Tada ste i naučili da ste najpametniji….
