PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
U sportu se sve deli na pobede i poraze. Ono zbog čega je sport nešto čemu se uvek vraćamo jeste to što jučerašnji gubitnici i tragičari, već sutra postaju heroji i legende, a taj balans sreće i tuge uvek je nepredvidljiv. Ono što sport ne trpi i što izdvaja šampione jeste što im je zabranjeno da budu malodušni, da gube veru i pričaju o danima prošlim nespremni da daju svoj maksimum odmah i sada.
Srbija je večeras doživela jedan poraz koji može boleti dugo, a može se i zaboraviti već sutra oko 16 časova. Na svima nama oko terena, ali najviše na devojkama je u koji ćemo ga folder rukometne istorije svrstati. Da li ćemo ga antologijski svrstati u tragediju, kukati i proklinjati šut, i golmana, brisača poda, novinara, koji je pre vremena ustao sa stolice ili ćemo ga pamtiti kao primer kako feniks ustaje iz pepela, a šampioni postaju šampioni???
Dobro se sećam baraža za SP i Varaždina, „zimovanja“ na -11 u sred maja. To je, da ne zaboravimo, bilo pre tačno godinu i po dana. Dobro se sećam i suza u miks zoni „Borisa Trajkovskog“ nekog decembra 2008. godine. Plakalo se da je to teško bilo gledati. U glavi mi je još ispraćaj i dopraćaj iz Skandinavije zime 2010 kada je glava bubnjala od razočaranja. Prolaze slike još mnogih stvari, uglavnom poraza, mlakih partija, dosadnih i nebitnih utakmica, nebitnih pobeda i jalovih slavlja – kvalifikovanja na Evropska prvenstva, sa kojih smo dolazili pognute glave.
Da li je neko tada, godinama unazad, pa pre dva meseca ili 20 dana, verovao da će osvanuti jutro kada će se iste te igračice, kada ćete se VI, boriti za medalju!?
To JUTRO koje se čekalo godinama, pardon, nije čekalo, već sanjalo, to je ovo nedeljno jutro 16. decembra 2012. godine. Nemojte da ga prespavate bolećivi od prethodne noći. Nemojte da jedan ružan san pokvari sve klinačke snove sanjanje godinama, decenijama, sve ono što ste želeli sebi kada ste gulile kolena na betonu. Ono jeste, duvaće košava na Novom Beogradu, kao i vekovima pre, hapsiće se tajkuni, oplakivati rast cena i slično, ali jedan trenutak može ostati zamrznut u sećanjima ljudi, drugačiji i poseban. Takve šanse se čekaju godinama, decenijama, a koliko je samo sportista i generacija rukometašica iza vas ostalo bez ikakve šanse?
Koliko je onih, koji bi svoje karijere zamenili za ovaj momenat u kome se sada vi nalazite? Vi ste već pobedile. Dovele ste 13000 ljudi u „Arenu“, napravile ono što niko nikada nije, prevazišle same sebe. Nema više nikakvih granica. Ustanite iz kreveta i letite. Letite još tih 60 minuta. Tu smo, daćemo vam krila. Ne možete da padnete…
4 komentari
svaka cast za tekst
Kako se setim utakmice tako mi je žao njih, igračica. Samo mi je njih žao jer su u ovoj priči samo one bitne a ne medalja ili narod Srbije. One su te koje su se praktično same izborile.
Kaže selektor Bošković: „Daćemo sve od sebe sutra jer je to ova publika zaslužila“… Ne majstori, daćete sve od sebe jer ste vi to zaslužili, čak i ti koji praviš nebrojano grešaka ali veruješ u te cure i zajedno sa njima prolaziš kroz sve. A publika i narod nisu zaslužili da nešto specijalno ginete zbog njih i osvajate medalju jer za većinu vas do pre 10ak dana skoro niko da nije znao. Dobar procenat populacije nije imao pojma da se igra EP i da Srbija učestvuje tako da vi ništa nikome ne dugujete i nije pravedno da plaćate tuđe, stare, račune.
Šta više mi ćemo ostati dužni vama, zato se nadam da će vam medalja nadoknaditi to, a naša najveća dobit u Srbiji ne bi bila ta bronza nego popularnost rukometa, da se ovaj divni sport vrati tamo gde mu je mesto i da se ne prati samo mesec dana u godini kada dođu svetska i Evropska prvenstva, da dečaci i devojčice traže od roditelja da ih odvedu na treninge, da svoje uzore nalaze u Iliću, Lekićevoj, Jihi, Staniću, Kaći, Suland i ostalim majstorima ove igre…
U svakom slučaju hvala vam puno devojke za ovo, naredne godine ćemo svi zajedno biti bolji :)
Srećno sutra
Bravo za autora teksta,necemo plakati,NAPRED DEVOJKE,danas je novi dan.Idemo i danas da ih podrzimo.
…stvarno niste normalne – ajmo danas do pobede!!!
Izgurajte danas devojke, do poslednje pobede – zasluzile ste to!!!
…stvarno niste normalne!!!