Sezona u makedonskom rukometu počinje u sredu 4. septembra utakmicom Super Kupa između aktuelnog šampiona Eurofarm Pelistera i osvajača Kupa Alkaloida. Posle šest godina odsustva na makedonske rukometne terene vraća se Ilija Abutović. Čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u zlatnoj eri skopskog Vardara sa kojim je osvojio EHF Ligu šampiona 2017. godine, posle šest sezona provedenih u nemačkom Rajn Nekar Levenu i francuskom Šartru, vratio se u Makedoniju, u redove najvećeg rivala i aktuelnog šampiona Eurofarm Pelistera. O onome što „život nosi“ razgovarali smo tokom turnira u Doboju, koji je po sastav Branka Angelovskog neslavno završen teškim porazom od Zagreba.
- Bilo je više dobrih nego loših perioda tokom pripremnom perioda. U meču sa Zagrebom došlo je do ozbiljnog zamora, ali nekada i takvi mečevi moraju da se dese. Od utakmice Super Kupa zavisiće umnogome nastavak sezone. Očekivanja u klubu su velika, oseća se donekle i pritisak jer svi ljudi oko nas, čitav grad želi da se ostvari najviše. U Ligi šampiona prošle sezone Eurofarm Pelister nije imao ni jednu pobedu. Sada se trljaju ruke da bi moglo da se desi nekoliko pozitvnih stvari, pogotovo na domaćem terenu. Zadovoljan sam kako se sve odvija i srećan sam što sam tu. Nadam se da ćemo ispuniti sve zacrtane ciljeve. To klub ovakve tradicije i renomea zaslužuje.
Da li ovako ubedljiv poraz od Zagreba može da poremeti ekipu pred borbu za prvi trofej?
- Ne može da utiče na nas, jer smo odigrali puno mečeva tokom priprema, znamo šta dobro radimo, a šta bi morali da popravimo. Poznajemo se dobro sa Alkaloidom, nema tu tajni. Prva utakmica je uvek nezgodna. Očekujem da će biti teška i neizvesna.
Alkaloid je u prethodne dve sezone poremetio to tradicionalno skopsko-bitoljsko rivalstvo Vardara i Pelistera…
- Pozdravljam takvu vrstu projekta sa dosta domaćih igrača i trenerom koji ih uči i razvija, i kao sportiste, i kao ličnosti. Bilo bi dobro za makedonski rukomet da bude još takvih klubova. I Ohrid ima ekipu za respekt. Ni tamo neće biti lako otići i pobediti.
Liga u Makedoniji je vrlo zanimljiva i kvalitetna. Bile su razne ere, Kometalova, Metalurgova, Vardarova, sada Pelistera, a status rukometa i dalje visok…
- Rukomet je sport broj 1 u Makedoniji. Ljudi vole, ulažu, poslednjih godina se liga stvarno digla. Te 2018. godine kada sam otišao iz Vardara, gde god da smo otišli dobijali smo lagano sa 15-20 golova razlike. Sada gde god da odeš, moraš da se dobro oznojiš. Liga je sve bolja što je odlična stvar za razvoj rukometa u Makedoniji.
Imao si važeći ugovor sa Šartrom do 2025. godine, međutim, došlo je do prevremenog rastanka i povratka u Makedoniju…
- Imao sam ugovor na još godinu dana, ali spletom okolnosti došlo je do rastanka. Osam dana pre kraja sezone saznao sam da ću morati da promenim klub i zemlju, a to je vreme kada su sastavi za narednu sezonu u većini kluba zatvoreni. U tom nekom momentu morao sam brzo da rešim pitanje šta ću i gde, a Pelister je reagovao i prihvatio sam ponudu. Saznanje da ćemo morati neplanirano da se selimo bio je šok za celu porodicu, decu koja su u vrtiću i školi. Dve-tri nedelje je bio baš težak period. Ljudi iz uprave Pelistera su me nazvali, izašli u susret i bili jako korektni.
Da li je povratak u Makedoniju bio prva opcija?
- Kada se već to tako desilo, imao sam želju da se vratim u Makedoniju. U ovoj zemlji sam proveo pola karijere, doživeo najlepše stvari kao sportista i čovek. Žena mi je Makedonka, deca pričaju jezik, osećam se kao da sam kod kuće. Prihvatio sam ponudu i krenuli smo za Bitolj.
Kako su te dočekali u klubu i gradu?
- Jako lepo. Saigrači, trener, ljudi u gradu, na ulici. Za sada je sve kako treba. Vratio sam se u zemlju koju volim i prezadovoljan sam kako se odvija.
Da li osećaš da ljudi imaju respekta prema onome što si uradio kao igrač makedonske ekipe koja je osvojila EHF Ligu šampiona?
- Osećam i poštovanje, i respekt od svih. Od običnih ljudi i navijača, preko novinara, sudija, igrača. Ostavio sam dosta sebe po ovim makedonskim halama i drago mi je da se ne zaboravlja.
Jedan si od ljudi koji će jednog dana sigurno biti deo „hall of fame“ Vardara. Znaš dobro kakvo je rivalstvo između dva kluba. U Strugi na turniru su se čuli povici „Ilija, komita“, kakav prijem u Skoplju očekuješ?
- Kada sam prihvatio ponudu znao sam da neće biti lako u tom smislu. Rekao sam jednom prijatelju iz Vardara, za neke stvari sam spreman, za neke ne. Profesionalac sam, to je sport, to je život, odradiću ono što najbolje znam na najbolji mogući način. Igram u najvećem rivalu Vardara. S druge strane, ja ne zaboravljam, a ne bih voleo ni drugi da zaborave, sve ono što sam dao Vardaru, a i on meni, pomažući mi da se izgradim kao ličnost. Prvi odlazak u Jane Sandanski će svakako biti specifičan i emotivan, ali to je ono što nosi život profesionalnog sportiste. Imam puno prijatelja u Skoplju. Neki su bili ljuti na mene kada su čuli gde ću igrati, pa su se brzo odljutili. Shvataju i oni da je to posao, obaveze…
Nisi imao ponudu Vardara za povratak?
- Pelister je brzo reagovao i poslao ponudu. Zvao me je i Stevče Alušovski za Ohrid, bio korektan, zahvalio sam se.
Na klupi sede tvoja dva prijatelja, Nedanovski i Stoilov. Šta su ti rekli?
- Kada sam se pojavio u hotelu u Strugi na kafi dobacili su mi „zeleno ne ti stoji ubavo“. Mi smo veliki prijatelji. Pratio sam sve utakmice prošle sezone, kako Vardara, tako i Pelistera. Makedonija ima posebno mesto u mom srcu.
U nju si stigao kao relativni anonimus za evropske prilike 2011. godine. Došao si u jedan Vardar, otišao iz drugog – najboljeg tima u Evropi.
- To što mi se desilo bilo je san snova. Od anonimusa do najvišeg nivoa, napravili smo svi zajedno neverovatnu stvar. Baš sam pričao sa Cindrom (igrao sa reprezentacijom u Šartru) u trenutku kada smo se selili na kraju sezone. Bio je čovek u Kielceu, u Barsi, ali nikada mu se nije desilo da se potrefi apsolutno sve kao tih godina u Vardaru. Svlačionica je bila izuzetna.
Za srpske igrače definitivno nije kao i svako drugo inostranstvo. Pričao je Marko Vujin kako je posle kraja saradnje sa Kilom seo u auto i bez osvrtanja došao do Novog Sada…
- Od prvog dana mi je bilo lepo, našao sam se ovde, sve mi odgovara. Moguće je da ćemo živeti u Makedoniji posle mog završetka karijere. Kada vidiš kako ljudi reaguju i koliko im znače uspesi, onda i ti ideš preko maksimuma. Četiri puta sam lomio nos. Bio sam u Nemačkoj i gledao kako neko dobije temperaturu, zaboli ga glava i odmah ne igra utakmicu. Kost na šaci mi je pukla rekao sam fiziju „zavijaj ovo i da se vraćam. Hoću da igram, ne interesuje me ništa“ – jasan je Ilija Abutović na kraju razgovora za Balkan-Handball.com
