Tokom posete Makedoniji, urednik Balkan-Handball.com, Žika Bogdanović, posetio je i „Autokomandu“ u kojoj je razgovarao sa selektorom reprezentacije i trenerom Alkaloida, Kiretom Lazarovim (KOMPLETAN INTERVJU NA YOTUUBE).
Kire, dobar dan. Ideja je bila da razgovaramo baš ovde, u ovoj „rukometnoj fabrici“ Alkaloida, dok se u pozadini čuje trening, da osetimo atmosferu pred početak nove sezone. Kako protiče pripremni period?
– Kao što si i sam rekao, fabrika Alkaloida proizvodi, a mi postojimo već pet godina. Ovo je moja četvrta i po godina u Alkaloidu kao prvog trenera. Fabrika, Alkaloid, proizvodnja – sve to možemo da poistovetimo i sa nama, jer i mi proizvodimo igrače. To je bio glavni cilj osnivanja ovog kluba, kao i Multi Essencea – da stvaramo makedonske igrače.
Mnogo je investirano za dobrobit makedonskog sporta i makedonskog rukometa. Mislim da smo na dobrom putu. Zapravo, ne samo na dobrom, već na pravom putu. Za ove četiri godine, plus onu prvu kada je klub bio u Drugoj ligi i kada ja nisam bio ovde, mislim da smo napravili mnogo.
Kada se saberu oba kluba i sve mlađe kategorije, imamo više od deset titula – omladinskih, kadetskih i pionirskih prvaka Makedonije. Sa seniorima imamo još tri trofeja – EHF Evropski kup, Superkup i Kup Makedonije. I sve to na bazi makedonskih igrača.
Ne govorimo ni o drugim i trećim mestima u mlađim kategorijama, koja takođe treba vrednovati. Imamo šest selekcija i one ne postoje samo zato da bismo mogli da kažemo da ih imamo. Kako vreme prolazi, u njima sve više tražimo i kvalitet. U svakoj selekciji imamo po 20 do 22 igrača i mogu da kažem da je gotovo 90 odsto njih kvalitetno selektovano. To su momci koji imaju mogućnost da postanu vrhunski ili veoma dobri igrači.
Čak i oni koji možda neće uspeti da se izbore za mesto ovde, kada završe svoj razvojni period odlaze u druge klubove širom Makedonije. Na taj način doprinosimo celokupnom makedonskom rukometu.
Alkaloid kao kompanija ima oko 3.000 zaposlenih i mnogo doprinosi Makedoniji. Mislim da i mi kao sportski kolektiv doprinosimo makedonskom sportu i rukometu, na šta sam veoma ponosan.
Znamo da je put težak i da je konkurencija velika. Alkaloid kao farmaceutska kompanija znači mnogo u Evropi, na Balkanu i u Makedoniji, a sada polako gradi ime i kao sportski kolektiv. Pokušavamo da se nosimo sa institucijama kakve su Vardar i Pelister, a to uopšte nije lako. Pokušavamo da napravimo i svoju navijačku bazu. Tu još zaostajemo, ali se nadam da će i to doći s vremenom.
Kada govorimo o mladim igračima, jasno je da neće svi postati reprezentativci niti će svi igrati za prvi tim Alkaloida. Ali će mnogi pronaći mesto u drugim makedonskim klubovima, pa od toga profitira cela liga. Prošlo je vreme kada je bilo teško sastaviti širi spisak reprezentacije ili kada mlađe selekcije nisu ni učestvovale na velikim takmičenjima. Deluje da je ovo jedini pravi put?
– Upravo to mi je bio cilj da kažem. To su argumenti i činjenice. Makedonija je ranije imala omladinske, kadetske i pionirske reprezentacije koje su konstantno učestvovale na velikim prvenstvima. Onda je došao period kada toga nije bilo.
Sada smo krenuli od generacija 2002, 2004, zatim 2006, 2008, koja se pokazala i u Beogradu, a već smo formirali i generaciju 2010. Imamo sve selekcije i prisutni smo na prvenstvima i velikim takmičenjima. Toga ranije nije bilo.
Mislim da mi kao klub imamo veliki doprinos tome. U većini reprezentativnih selekcija – od seniora do omladinaca, kadeta i pionira – igrači iz naša dva kluba predstavljaju bazu.
Ne želim da osporavam rad drugih klubova. Naprotiv, ima još klubova koji rade veoma kvalitetno. Mislim da smo mi svojim radom motivisali i druge da ne ostanu u zoni komfora, već da razmišljaju, rade i budu bolji.
Time smo, praktično, sami sebi otežali situaciju, jer smo dobili mnogo jaču konkurenciju, pre svega u mlađim kategorijama, ali sada i u seniorskom rukometu. Ipak, ponosni smo što smo druge naterali da investiraju, da razmišljaju više, da rade kvalitetnije i ulažu u kvalitetne trenere. Od svega toga dobija makedonski rukomet.
Nama će biti teško, možda meni posebno, jer su konkurenti u poslednje dve-tri godine počeli ozbiljno da investiraju, dovode igrače i stvaraju nove centre. Ali nema veze, to je dobro za makedonski rukomet.
Nadam se da će na taj način i reprezentacija biti sve jača. Međutim, svi klubovi koji investiraju moraju da razmišljaju i o svojoj deci, jer kada dođe januar, svi navijamo za Makedoniju.
Koliko kvalitetnih sastojaka imamo da napravimo kvalitetnu tortu – to je već za dublju analizu. Ali mislim da smo kao sportski kolektiv mnogo doprineli da se makedonski rukomet, pa i makedonski sport, podigne na viši nivo.
U suštini, tvoj svakodnevni život je vezan za ovaj prostor. Sve selekcije su ovde i imaju odlične uslove za rad?
– Ja sam zadužen i za mlađe kategorije. Imamo koordinatora, ali veliki deo toga ipak ide preko mene. Raspodelili smo ljude tako da svako ima svoj posao i odgovornost, ali ima zaista mnogo posla tokom cele godine.
Multi Essence je ušao u Superligu i na to smo veoma ponosni. Napravili smo jednu generaciju u kojoj su svi Makedonci, 2006. godište i mlađi. Po onome što vidim tokom pripremnog perioda, mislim da će biti veoma konkurentni. To je veoma dobra ekipa.
Iz Multi Essencea smo već u prvi tim doveli Damjana Miteva, Karasmanakisa, Georgieva, golmana Georgija Nikolovskog… Imamo još sedam igrača koji su na dobrom putu i koji bi, ukoliko budu dobro radili i razvijali se, vrlo brzo mogli da dođu do prvog tima.
Mogu slobodno da kažem da imamo jaku i kvalitetnu bazu. Alkaloid ne treba da strahuje za svoju budućnost, jer ima svoju decu, svoj podmladak i svoje mlađe generacije. Kakva god da bude situacija, imamo sigurnost da ćemo uvek imati kvalitetnu, makedonsku bazu.
Obilazim Makedoniju ovih dana i, osim gostoprimstva koje je izuzetno, pokušavam da steknem sliku o ligi koja je, po mom mišljenju, trenutno najkvalitetnija u regionu. Kada me pitaju šta očekujem, ne usuđujem se da prognoziram. Čini se da u toj velikoj četvorci, kojoj se sada pridružio i Ohrid, praktično sve može da se dogodi – možete biti prvi, ali i četvrti. Kako ti vidiš situaciju?
– Postoje klubovi koji imaju određene prednosti i mane. Negde je prelazni rok odrađen bolje, negde možda malo slabije. Biće veoma interesantno.
Vratio bih se na prethodnu sezonu. Pre toga ste osvojili Superkup, bili vicešampioni, a kao kruna svega došlo je osvajanje EHF Evropskog kupa. Onda se dogodila pomalo nelogična situacija da osvajač tog takmičenja, kao treći makedonski klub, ne dobije mesto u Ligi Evrope. Dobili ste izuzetno jakog rivala u kvalifikacijama, ostali bez Evrope i u pojačanoj konkurenciji Vardara, Pelistera i Ohrida završili sezonu kao četvrti. Šta ste zaključili analizirajući tu sezonu?
– Postoji mnogo razloga zbog kojih se sve dogodilo tako kako se dogodilo. Prvo moramo grešku da tražimo kod sebe. To je uvek tako. Sigurno smo negde grešili.
Mnogo smo analizirali i mislim da ćemo te stvari popraviti. Postoje različiti faktori, ali ne bih sada ulazio dublje u njih, jer mislim da nije ni vreme ni mesto.
Jedan od problema bio je i Hanover. Od svih mogućih protivnika nismo imali sreće da odmah dobijemo Hanover, ekipu protiv koje nismo mogli da preuzmemo ulogu favorita. A odlučili smo da rizikujemo – da ne idemo ponovo u EHF Evropski kup, već da pokušamo da igramo Ligu Evrope, jer smo smatrali da bi to bilo bolje za našu ekipu.
Kada smo ispali, nedostajao nam je ritam sreda–subota. To jeste naporan ritam, ali je sa druge strane i veoma dobar. Kada se igrač navikne na njega, dobije više utakmica, pobeda, poraza, iskustva, samopouzdanja, a na kraju dobije i bolju sportsku formu.
Konkurencija je izuzetno velika. Kao što si rekao, ta četvorka je iz godine u godinu sve jača. Videli ste i tokom ovog pripremnog perioda da su makedonski klubovi pobeđivali ozbiljne ekipe iz regiona.
Ali jaki smo i mi. Pojačali smo se na mestima na kojima smo smatrali da moramo da budemo bolji. Želeli smo da napravimo balans i imamo nešto širu rotaciju, jer znamo da je sezona duga.
Ima mnogo frontova – regionalna liga, makedonsko prvenstvo, Kup Makedonije, reprezentacija, Svetsko prvenstvo, kvalifikacije za Evropsko prvenstvo… Biće mnogo utakmica, a imamo i veliki broj reprezentativaca.
Mislim da ćemo iz svega što nam se dogodilo izaći mnogo pametniji. Svakome se dogodi takva sezona – i Real Madridu i Barseloni. Nećemo žaliti ni za čim. Nabrojao sam mnogo stvari na koje smo ponosni i upravo su one dokaz da smo na pravom putu.
Kakva su očekivanja od nove sezone?
– Moramo da budemo realni i čvrsto na zemlji. Znamo koliko je konkurencija jaka. Imaćemo praktično 12 derbija tokom regularnog dela prvenstva i plej-ofa i svašta može da se dogodi.
Moramo da treniramo i radimo, da imamo svoj identitet i svoju ideju. Ja ideje imam, možda ih imam i previše. Ponekad i pogrešim zato što imam previše ideja.
Ali svaka godina je nova godina i svaki dan je novi dan. Kako vreme prolazi, svi ćemo biti iskusniji i pametniji. Borićemo se pošteno, pa neka najbolji pobedi.
Kao klub tražimo samo malo više poštovanja i malo više fer-pleja. Našim sportskim rivalima skidam kapu, kao i ljudima koji vode te klubove, zbog njihovih investicija i strasti sa kojom razvijaju svoje sredine. Već se i u Evropi priča da imamo jaku ligu.
Svako ima svoju računicu, a imamo je i mi. Na terenu ćemo pokušati da budemo najbolji što možemo i da budemo bolji od konkurenata. To je moj cilj i naš zajednički cilj.
Vreme će pokazati kako će se stvari razvijati. Poštujemo sve naše rivale. Vardar i Pelister su institucije, a Ohrid je praktično preko noći izrastao u ozbiljan klub zahvaljujući velikim investicijama. Svaka čast ljudima koji ga vode.
Ali i mi imamo pravo da se borimo. Imamo svoju bazu, svoj kvalitet, svoju ideju, svoj identitet i svoju strategiju.
Čini se da ste ove sezone donekle modifikovali prvobitni koncept zasnovan pre svega na makedonskim igračima. Želeli ste da budete još konkurentniji i doveli ste nekoliko kvalitetnih igrača na pozicije na kojima ste procenili da su vam potrebni. Jedno od najvećih imena je Vuko Borozan, osvajač Lige šampiona sa Vardarom. Imao je fantastičan početak karijere, potom igrao za Vesprem, a kasnije je njegova karijera krenula nešto drugačijim tokom. Sada je već mesec dana sa vama. Kakva je ideja sa njim i šta možemo da očekujemo?
– Kao prvo, ne bih se složio da smo promenili koncepciju. To nikako nećemo promeniti. Imali smo četiri stranca, sada imamo pet. Dakle, koncept uopšte nije promenjen.
Makedonska konkurencija, odnosno klubovi koje sam nabrojao, naterala nas je da budemo još konkurentniji. Morali smo da se pojačamo. Ja volim da pobeđujem. Naš vlasnik voli da pobeđuje. Navikao je da sve funkcioniše kako treba i očekuje mnogo.
Ali i dalje zadržavamo makedonsku bazu. U rosteru imamo 21 igrača, od kojih su 16 Makedonci. To je velika većina.
Dakle, možemo da govorimo o modifikaciji i prilagođavanju, ali ne o promeni koncepta. Vidim da se u javnosti stvara pogrešna slika. Nećemo menjati koncept, ali moramo da se pojačavamo.
I Metalurg se svojevremeno smatrao makedonskim projektom, a u svojim najjačim godinama imao je deset stranaca. Mnogo zavisi od toga kako se nešto plasira u javnosti.
Mi nismo takvi. Imamo svoje i teramo dalje.
Malo da se našalim, ali Metalurg je imao svoju ulogu. Da nisam Makedonac, ne bih se vratio da radim u Makedoniji. Neko može da kaže da sam ovakav ili onakav, ali niko ne može da mi ospori ono što sam dao Makedoniji.
Dvadeset pet godina sam igrao, a sada već pet-šest godina ponovo radim za makedonski rukomet – od mlađih kategorija do seniorske reprezentacije. Guramo makedonski projekat kako bismo obnovili reprezentaciju i zamenili stariju generaciju, a da se taj prelaz praktično ne oseti. Hvala Bogu, nije se ni osetio. To mi niko ne može osporiti.
Zbog toga tražim veliko poštovanje. Vratio sam se i prihvatio da uđem u sve te probleme zato što volim Makedoniju. Da nije tako, ne bih to radio.
Što se tiče Borozana, ne bih previše govorio o imenima. Pojačali smo se sa trojicom iskusnih igrača, među kojima je i Vuko. To su igrači sa iskustvom i kvalitetom.
Imena jesu imena, ali na kraju morate sve da uklopite i napravite kvalitetan sistem. Zadovoljan sam sa svom trojicom. Zadržali smo ono najbolje što imamo od makedonskih igrača i mislim da ćemo biti bolji.
Bićemo čvršći i jači, ali sve to moramo dobro da istreniramo, jer je konkurencija mnogo jača nego pretprošle, pa i prošle godine. Toga sam svestan.
Ipak, verujem da sa ovom ekipom, idejom, strategijom i sistemom možemo da pariramo klubovima koji su finansijski mnogo moćniji od nas.
Kada već govorimo o Vuku, mislim da je on igrač koji još nije dao sve što može. Razgovarao sam sa njim. Neko sazri sa 20, neko sa 25, neko sa 30 godina. Ja sam kao igrač sazreo tek posle tridesete, kada sam otišao u Španiju kod Talanta Dušebajeva.
U razgovoru sa Vukom sam osetio da se možda nešto slično događa i njemu. Vreme će pokazati da li sam u pravu.
Ali nevezano za to kakav je igrač, u njemu vidim dobrog i poštenog čoveka. Vidim ljudskost u njemu i siguran sam da će biti na nivou.
Moram malo da odbranim i koncept Metalurga. Kad god dođem u Skoplje i razgovaram sa ljudima, ispada da ja možda i najviše žalim za tim projektom i načinom na koji se ugasio praktično preko noći. Mislim da je mnogo toga dobrog doneo regionalnom rukometu. Mnogi igrači koji su prošli kroz Metalurg kasnije su bili važni za reprezentacije Srbije i drugih zemalja regiona. Euforija iz tog vremena i dva četvrtfinala Lige šampiona sa Linom Červarom dugo će se pamtiti. Kada smo već pomenuli Červara, on je tebe spominjao sinoć dok smo razgovarali u Bitolju. Kada u istoj priči imamo Lina Červara, Ivana Čupića, Borisa Rojevića i Kirila Lazarova – veoma jake karaktere koji će se sada boriti jedni protiv drugih – kako vidiš kolege?
– Hajde da krenemo od najstarijeg, Lina Červara. Mnogo sam puta govorio o njemu.
Kada sam 2000. godine izašao iz Makedonije, primio me je kao svoje dete. Mnogo sam napredovao uz njega. Sportski me je mnogo maltretirao, da tako kažem, ali na kraju se sve isplatilo.
Ostali smo u veoma dobrim odnosima. Imamo veliko međusobno poštovanje i veliko poverenje. Nekada mi je bio trener, a sada ćemo biti sportski protivnici. Dešava se i to čudo. Jedva čekam da vidim kako će sve izgledati.
Već je na prvoj zvaničnoj utakmici protiv Partizana pokazao da njegove ideje nisu zastarele i da i dalje daju rezultat. Ljudi pričaju ovo ili ono, ali ja imam ogromno poštovanje prema njegovim idejama.
Biće veoma teško igrati protiv njega. Zna šta hoće, zna kako da vodi utakmicu i kako da je kontroliše. Najgore što neko može da uradi jeste da ga potceni. Mislim da bi u tom slučaju mogao da dobije dobru „porciju“.
Što se tiče Rojevića, on je već mnogo puta pokazao da je vrhunski trener, da zna da pripremi utakmicu, postavi je i da je maksimalno posvećen tome. Tu nemam nijednu dilemu.
Ivan Čupić je prošle godine takođe pokazao kvalitet. Poznaje rukomet i vidi se da je kao igrač radio sa najboljim trenerima na svetu. Ima jasnu ideju i želi da igra moderan rukomet.
A sebe u toj četvorci vidim kao nekoga ko kao trener još mnogo mora da radi. Moramo da radimo više da bismo bili konkurentni i da bismo pobeđivali.
Ali upravo će nas ta žrtva i taj težak posao učiniti boljima. Ako govorim o sebi i nama, doneće nam više iskustva i više kvaliteta u budućnosti. I ne samo meni, već svim trenerima iz te četvorke.
Osvajanjem EHF Evropskog kupa niste dobili priliku da se nadogradite kroz Ligu Evrope, kao u sezoni kada su vaši mladi igrači upravo kroz to takmičenje napravili veliki korak napred. Ponovo treći makedonski klub nije dobio mesto u Ligi Evrope. Čini se da makedonski rukomet po kvalitetu zaslužuje tri mesta u kvalitetnijim evropskim takmičenjima. Koliko je za dalji napredak ove grupe igrača i samog kluba važno igranje takvog takmičenja, pored borbe za domaće trofeje?
– Mislim da kao Makedonija svake godine podižemo rejting – i klupski i kroz reprezentaciju.
Sada imamo četiri izuzetno kvalitetna kluba. Mislim da sva četiri mogu najmanje da igraju Ligu Evrope i da budu konkurentna, da se bore za Top 8, možda i Top 4.
Iskreno, kada je promenjen format Lige šampiona i Lige Evrope, očekivao sam da će se otvoriti mesto makar i za treći makedonski klub. Da imamo jednog predstavnika u Ligi šampiona i dva u Ligi Evrope.
To se nije dogodilo.
Ali važno je igrati Evropu, makar to bio i EHF Evropski kup. Mislim da je to izuzetno važno za svaki od ova četiri kluba.
Sa druge strane, Liga šampiona nije takmičenje u koje treba samo da dođeš i učestvuješ. Postaneš prvak Makedonije, a onda se mučiš protiv izuzetno jakih protivnika, klubova sa kojima, koliko god da se pojačaš, teško možeš da budeš konkurentan. Pelister je imao takve probleme.
Kada krenu četiri poraza, pa jedna pobeda, pa ponovo četiri poraza – ili možda nema ni te jedne pobede – dolazi razočaranje. To nije dobro ni za atmosferu ni za sam klub. Zato sve treba dobro proceniti.
Liga šampiona koju će sada igrati Vardar predstavlja veliki izazov za prvaka Makedonije. Iako se format promenio, neće biti jednostavno. Možda će biti nešto lakše, ali imaće mnogo utakmica, mnogo emocija i velike potrošnje. Uopšte neće biti lako.
Ako već dođeš do Lige šampiona, moraš da imaš jasan plan kako ćeš da ideš prema vrhu i kako ćeš postati konkurentan najboljima. U suprotnom ćeš biti topovsko meso.
U Ligi Evrope, sa druge strane, mislim da svaka od ove četiri makedonske ekipe može da bude konkurentna i da dođe do Top 8, kao što je Vardar uradio prošle godine, pa čak i da se bori za Fajnal-for.
Ali za Ligu šampiona mora da se razmišlja malo „bogatije“.
Vardar je dobio veoma tešku grupu, mada kada govorimo o Ligi šampiona gotovo da nema lake grupe. Tu su i Partizan, Zagreb, Celje…
– Biće veoma teško. Partizan još ne možemo potpuno da procenimo i ne znamo koje su njegove realne mogućnosti. Sinoć u Bitolju nije izgledalo dobro, a videćemo ih ponovo za dva dana.
Biće mnogo utakmica.
Za kraj, reprezentacija. Nedavno sam u Doboju na Handball Talks razgovarao sa Martimom Koštom i Salvadorom Salvadorom. Rekao sam im: „Imate problem sa Makedonijom, a onda pobedite Dansku.“ Hteo sam da čujem kako oni doživljavaju igranje protiv balkanskih selekcija. Odgovor je, da ga malo ublažim, bio da je prilično nezgodno. Ali da ostavimo Portugalce po strani – Makedonija je imala dobar turnir. Kako vidiš ovu reprezentaciju, njen kvalitet i budućnost?
– Raditi u klubu je jedno, a voditi reprezentaciju je nešto sasvim drugo. Kako prolazi vreme iskustvo je na našoj strani i znamo kako da se pripremimo i ponašamo u kratkim okupljanjima, dužim, EHF nedeljama, velikim takmičenjima. Klupski rukomet je druga priča. Ponosan sam da smo izašli na pravi put sa novom generacijom. Nije bilo uopšte lako. Imao sam puno problema u toku ove četiri godine. Morali smo smeniti generaciju, donositi odluke za dobrobit makedonskog rukometa i reprezentacije koja je najpoštovaniji nacionalni tim u našoj državi. Uvek kada Makedonija igra rukomet dvorane su pune, ima interesa, ima kritike, ali isto tako i pohvale. Znači da smo nešto napravili. Kada je kritika, znači da smo nešto napravili. Kada niko ne priča, znači da ne postojite. Plasirali smo se na Svetsko prvenstvo. Imali smo jaku grupu i dobro Evrpsko prvenstvo. U baražu za SP smo imali jako dobar nastup protiv Slovačke. Pobedili sedam tamo, i 14-15 u Makedoniji, što je ozbiljan rezultat. Napravili smo kompaktnu grupu. To je jako bitno za nacionalnu selekciju koja treba da živi i bori se zajedno. Ne bih rekao da individualno možemo da se nosimo sa najboljima. Moramo da radimo na koheziji, grupi, sistemu, da napravimo da budemo konkurentniji sa najboljima. Na Svetskom prvenstvu imamo grupu koja je zamka. Ne možeš da kažeš da je najjača, a nikako da je slaba i da ćeš sa sigurnošću pobediti bilo koga. Oprezan sam, dosta sam radio tokom leta, dosta smo pripremili i u glavi i na papiru, za svakog protivnika. Imaćemo dosta posla. Ne bih zapostavio ni kvalifikacije u novembru sa Grčkom u gostima i Luksemburgom. Biće teška utakmica, rivalstvo sa Grcima. Polako, ali sigurno će ova grupa jednom selektoru izazvati slatke brige, koga izabrati. Uvek se može pogrešiti, ali pokušavaš da izabereš najbolje za reprezentaciju. Ideju imamo šta ćemo i kako ćemo. Grupa je sklopljena. Imamo pravog kapitena, moram da ga pohvalim, Filipa Kuzmanovskog. Pomaže mi dosta u radu sa grupom. Imamo ambicije, ali smo čvrsto na zemlji znajući da ne raspolažemo sa prevelikim potencijalnom i kvalitetom na određenim pozicijama. Znamo da će Falanga naći način da bude uz nas, iako je Magdeburg daleko…
Od kada se vrato u Eurofarm Pelister pruža sjajne partije. Zaštitno je lice franšize, igra u velikoj formi, sazreo je, od pomoći je selektoru i treneru u klubu. Prava desna ruka. Polako se približava nekom rangu velikih MKD igrača poput Pepija, Lazarova, ali faliće mu nekih medalja i pehara da bi bio u tom rangu. To je bila i tvoja poruka njemu da ode u neki od najvećih klubova…
- U reprezentaciji postoji pravilo, kapiten je taj što ima najviše nastupa. Bio je Nikolče Mitrevski. Počeli smo, video sam da nešto treba više. Promenio sam odluku, objasnio Mitrevskom zašto to radim, i za njegovo dobro. Dao sam traku Filipu, preporodio se, a preporodila se i ekipa. On to dobro nosi. On je pobednik, on ima to u sebi. Znam da u Pelisteru to ne vole da čuju, ali slažem se sa tobom, faliće mu to. Ima strašnu individualnu kvalitetu, već je iskusan. Neko sazre sa 20, neko sa 40. On je već sazreo. Postao je otac, postaće i drugi put. To kažem i mojim mladim igračima. Što brže postanu očevi, napredovaće brže. Oni se smeju, lep im je tinejdžerski život, ali performans nije onda taj što oni pre svega očekuju, pa tek onda mi iz struke. Filip je sazreo, neka ga služi zdravlje. Imamo razumevanje, pogledamo se u oči i znamo šta treba. Nekada i ne funkcioniše, to je tako, nekada ne ide ni sa Linom. Ne znam kako ga je Beni Vigert ispustio, kako ga je Ortega u Hanoveru ispustio. Jeste on specifičan karakter, nekada nije lako, ali treba ga razumeti.
I dalje se pitaju ljudi, odakle taj momenat da posle takve igračke karijere, toliko napora i stresa, dan posle kraja se uđe u salu i krene još jače sa idejom da se ostvari isto sve u trenerskom pozivu…
- Stvarno volim ovaj posao. Znam da je naporno, teško i stresno. Pogotovo u Makedoniji. Znam da će bilo gde drugde biti puno kvalitetnije, bolje i mirnije. Baviš se sa svime, ima svakakvih stvari, ali treba početi. Gde god da sam bio, trenerski posao u Francuskoj, Španiji ili Mađarskoj, puno je lakši, čistiji, više uživaš u njemu. Više ideja možeš da sprovedeš, a ovde paziš na puno više stvari. Kada paziš na druge stvari, onda izgubiš i ideju. Imam ammbicije, znam šta znam, imam znanje. Mogu mi oduzeti neke stvari na drugi način, ali znanje mi ne mogu oduzeti. Bio sam sa Linom, Paskijem, Talantom, Raul mi je bio selektor, prošao sam francusku školu sa Antijem i Kožanom. Znanje je znanje. Niko ti ga ne može uzeti. Detalj je detalj. Ne mogu ti ga uzeti. U to sam siguran. Da li ovde ili na nekom drugom mestu, biće to dobra karijera. Neka bude približna kao igračka, da ne preterujem, ali siguran sam u to. Ovde je jako teško. Ima puno zavisti i ljubomore. Moj je posao da dam svoj maksimum, a ovo sa strane, nije moj posao. Ima ljudi sa strane koji treba da se bave s tim. Moj posao je da ekipa igra dobro, da se vidi sistem, pozicioni napad, kontranapad, vraćanje u odbranu, detalji. Tu sam četiri godine, a kao da sam 12. Takav je moj osećaj. Nema problema, prihvatam sve i vidim sve, ali malo poštovanja. Malo poštovanja. Trideset godina radim u makedonskom rukometu. Sutra i da završimo dvanaesti u prvenstvu, ja ću biti ponosan.
Da li bi bilo manje vatre i nekih prenaglašenih reakcija sa klupe da je drugačije…
– Slažem se, to je iskustvo, dolazi sa vremenom. Ostavljam to drugim ljudima. Moj posao je teren, igrač i stručni štab.
