Balkan Handball

KOLUMNA: Odlazi jedan Vardar da bi se rodio ponovo

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Odlazak Igora Karačića iz Skoplja stavlja tačku na sećanje na jedan Vardar koga više nema, ali koji se paradoksalno može roditi već leta naredne godine. Da bi se nešto rodilo, nešto mora i da umre. Na tom putu je ovaj Vardar koji će još malo promeniti sve glavne glumce i protagoniste iz sezona uzleta i uspeha iz 2017. godine.

Kada ljudi govore o tom romantičnom vremenu Vardara, ograničenog kvaliteta i dometa u Evropi u koju se moralo iz senke naraslog Metalurga, sećaju se plejade proverenih i neproverenih srpskih i crnogorskih igrača koji su defilovali Skopljem deceniju i više, vadeći Mihajlu Mihajlovskom novčanik iz džepa. Sećaju se neuslova hale „Kale“, njenih stubova od kojih se slabo šta videlo, zarđalih eksera na ogradama od kojih su krila morala na primanje tetanusa, publike koja se još uvek šlifovala za rukomet i navijača koji su često radili „na žeton“, koji je po pravilu trebalo da ubaci gazda kluba. Sećaju se prve zvezde Veselina Vujovića, vremena kada se Lino Červar umalo hvatao za nos, a Stojanče Stoilov zvao „na ferku“ ispred hale. Sve je to rodilo neraskidivu vezu i postavilo temelje za početak „zlatne ere“.

Tako smo stajali u mraku ispred „Banjice“, negde s kraja 2013. godine. Pobedio je Vardar Partizan jedva,  golom, klub koji je tada davao poslednje znake profesionalnog života. I pričali smo neobavezno. On presavijen od bolova. Žalio se na udarac u rebra. Pričali o nadimku „princa sa Neretve“ koga sam mu velikodušno nametnuo zbog tog stila laganih nogu, skokovitog, baletanskog, koji mu je pretio da mu skrati karijeru u društvu razbijača i kalkana. Ceo taj Vujin selektirani Vardar, Ilija, Džambo, Pribak, te noći, još uvek nesvestan da će za par meseci doći Raul Gonzales, a već naredne godine, ekipa dobiti pun profil na tragu Šterbika i biti doselektirana na čerupanju život mrtvaca Metalurga.

Karačić je bio prva zvezda na početku nove Raulove ere, da bi kasnije dobio epizodnu ulogu u društvu Luke Cindrića, za koga Španac nije želeo alternativu na vrhuncu vrhunca, proleću 2017. To se nije videlo na ambicioznom Mostarcu. Gde god igrao i protiv koga, Igor je svoje odigrao pošteno. Uvek je donosio promenu. Uvek je bio „u konopcima“, spreman da stavi vrat, iscenira, „ugrize“ za svoj klub. Zato će uostalom i ostati upamćen kod navijača Vardara.

Siguran sam da dolazeći u Vardar 2012. godine nije slutio da će u Skoplju osvojiti EHF Ligu šampiona. Jedan krug se polako zatvara. Da li će, kako i kome Samsonenko predati štafetnu palicu leta 2020, neka on sam kaže. Sigurno je jedno, prostora za razočaranje nema. Dolazi neko novo vreme, koje će neki novi klinci zvati „romantičnim“, ovaj put, daleko od zarđalih eksera.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *