I to vam je jednostavno tako. Kada Emil Nilsen i njemu slični (koji, bre, slični!?) spuste roletnu, onda…. “moš ga jebat” što bi rekli u delu naše nekada zajedničke države. Prosečan rukometni navijač, a svi su u Kelnu takvi, isplanira dolazak šest meseci unapred, kupi kartu, avion, nađe smeštaj, a to je u gradu sajmova prava avantura. Dođe našpanovan da gleda “klasiko” očekujući da uživa u drami, a onda se nađe ovakav neki i sve upropasti. Kamera ne hvata kada jedan Ekberg više neće da uskoči sa solidnim uglom, jer nema šta da traži protiv monstruma. Ne hvata Jihu koji je po govoru tela na početku drugog poluvremena već započeo sa pripremama za novu sezonu, a mogu vam reći da se nikada u istoriji Kelna nije desilo da neko ovako uništi protivnika za 45 minuta, a onda izađe i dobije ovacije svih. Nije to ništa frenetično, ne poziva vas spiker na to, jednostavno, onako spontano krene iz duše, prosto se osetiš loše ako ne klapneš 10-15 sekundi u slavu majstorstva i ne napraviš onu “apreciation” facu kao na filmu.
Kako je igrala Barsa? Ko to zna. Znali bismo na čemu smo da nisu omalterisali mrežu od početka do kraja. Uprostio je Ortega igru do savršenstva i taktičkog vrtića. Sve znate momci, tehnički ste savršeni, brzina je svetlosna, pa onda igrajte se, jedan, drugi, treći. Janc, izložbeni primera sa Sajma robotike, Cikuša kao vetar, šta pričati o Memu više, vratio se i Domen… To mu nekako to dođe. Ortega ide po osmu titulu. Šest ima kao igrač, a ovo bi mu bila druga trenerska. Tako postaje najtrofejniji čovek u istoriji klupskog rukometa. Mislite o čoveku iz Malage.
A sve nešto razmišljam i o Jihi, i ne mogu čudom da se načudim na šta to liči. Pre utakmice, na minut pre početka, dok igrači sređuju i dodaju lepak, šparta od gol linije do deveterca nervozno sa markerom u ustima, valjda mu je ostalo iz igračkih dana. Non stop se pipa po licu, stavlja marker u džep, pa ga vadi, pa stavlja, kao da ima neki osip, češe se. Utisak da ne može da vlada sa samim sobom, a kako će onda da vodi 20 ljudi? Ni trunke mirnoće, neke sigurnosti koja bi trebalo da izbija od trenera na tom nivou. Ne znam šta će biti sa Kilom. Gislason je otišao iz kluba prekasno, a Jiha je stigao očigledno prerano. Transfer politika, očaj živi, za klub sa najviše pretplatnika u svetu rukometa. Žao mi je crno-belih, ali “Magdeburg are new Kiel”. Neka demantuju od jeseni, ali da li će?
Žao mi je Duleta, koga su sinoć “pekle oči” u miksu Lanxessa. Nije zaslužio ovakav kraj ovde, tu gde je igrao neke antologijske utakmice, osvajao i sa HSV-om i sa Kilom. Nije po naški da te spakuju u 40 minuta, a da se ništa ne pitaš. Kapitenu je najteže, svestan je svega. Kada ode Landin, Sagosen, Zarabec, a ti uglavnom prespavaš prelazni rok i misliš da ćeš pobeđivati sam od sebe jer si Kil. Kil koga neće biti u Ligi šampiona, a tako će i Duvnjak danas reći svoje “zbogom” u najkvalitetnijem takmičenju…
Silaze sa scene Karabatić, Hansen, Genshajmer, faliće te face, ali možda nije ni loše da za promenu imamo za prvu zvezdu Final4 trenera. Beni Vigert je apsolutno čovek broj 1 kada krenu rukometne priče u svakom društvu. To se videlo dan pre početka na media call-u. Igrači, ajte vi tamo, sačekajte, prva zvezda prvo da nahrani novinare, pa vi. Odavno neko tako nije zaokupljao pažnju. Ima harizmu I rezultate, spontan je, glasan, smeje se, pa se uozbilji, rolerkoster emocija, ne možeš da ga ne primetiš. Neka moderna verzija Veselina Vujovića, nova prva brada u svetu rukometa. I jedina priča na nivou “Mikel Hansen se oprašta od rukometa sa trofejem Lige šampiona”, bila je ta Magdeburgova, osvajamo sva četiri trofeja ove sezone i imamo “back-to-back” u Kelnu. Taktika, “uzmi Gisli, izlomi ih i daj gol”, nije prošla, jer su Melgard i Hald poprilično jaki kao crna zemlja u toj sredini. Gisli se nije video, Vigert je zaboravio Smarasona, koji je imao neku ideju kako probijati Dance, na klupi u većem delu meča, pa je sve išlo na Ingija Magnusona koji je kidisao na odbranu kao sumanut. Neverovatno koliko ima snage, da u svakom napadu po 3-4 puta može iz sve snage da krene 1 na 1. Nisko težište, kao džudista, okreće se u svim pravcima, koristi sve moguće finte, I svi ti udarci, kao da ne ostavljaju traga na njemu. Ide dečko u 50. duel kao da mu je prvi. Mašina.
A Danci. Nosio ih je drugi golman, Fabian Norsten, moraćemo sada ime i prezime da mu uvežbamo, pa se Landin vratio da završi posao. Krenula je trojka sa Vlahom, Arnoldsenom i Hokserom, pa je na kraju Mikel ušao i završio posao. Henrik Melgard, ajmo sada svi na noge na par sekundi… čudovište od igrača, kompjuter i bejzbol palica u jednom, direktan potomak vikinga koji su otkrili Ameriku, I to onog što je ispao sa broda pijan, pa je preplivao pola Atlantika da se otrezni. I to tako ide ako hoćete u finale Lige šampiona i uopšte uspeh u Kelnu. Moraju svi da daju doprinos. I svi ljudi se kunu da su prognozirali da će upravo Olborg osvojiti. Ja nisam, ja odavno ne prognoziram vezano za Keln. Taman da su me priveli na pasoškoj kontroli i rekli “govori, bre, barabo srpska, dolaziš ovde 13 godina, a nikakve vajde od tebe, ni tiket ne možemo da popunimo”, ja bih ćutao.
Jedino bih propevao da mi kažu “aj, kući, ne možeš ovde”, jer ovde je čudesno. Ideš kroz grad, a ono festival rukometnih dresova. Bebac u kolicima cucla u Olborgovom crvenom, odmah pored neki plavušani u Duvnjakovim belim četvorkama. Pa red nekih kudravih Španaca u Barsinim, pa najlepši dres trenutno, Magdeburgov, sve generacije ga nose dok se slikaju ispred Doma po stoti put. A onda neki glasni Poljaci nose Kielceove, pa otac i sin navijači Nanta, a onda ti skoči neko u „civilu“ na leđa, neki trener, menadžer, rukometni fan, i tako redom. I tako redom, I tako reka nekih rukometnih ljudi teče ovde tri dana.
Kao da si u raju…