KOLUMNA: „BIĆE“ u Dizeldorfu na Rajni! – Balkan-Handball.com
Balkan-Handball.com

KOLUMNA: „BIĆE“ u Dizeldorfu na Rajni!

Novo kolo nova sreća. Od žreba se ništa nije promenilo. Na EHF EURO 2024 koje će početi spektaklom i rušenjem svih rekorda na fudbalskom stadionu u Dizeldorfu realno ćemo videti selekcije Hrvatske,  Slovenije, Srbije, Crne Gore i Makedonije, a pitanje „da ili ne?“ ostaje rezervisano samo za reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

Bosanci i Hercegovci su opet na nekom novom početku sa čovekom koji bi trebalo da promeni sve. Taj film smo već gledali, pitanje je samo koji je ovo nastavak. Sve je manje gledljiv, uloga je uvek ista, samo se glumci menjaju. To sve nisu promenili ni Ivica Obrvan, Bilal Šuman i Dragan Marković, a Toniju Čolini „rudaru iz Ljubuškog“ nije ni pružena prilika.

Irfan Smajlagić je veliko ime jugoslovenskog rukometa, neko od koga se očekivalo da napravi veliku trenersku karijeru, imao je dobre startne pozicije, ali to se nije desilo. Višak temperamenta ne leži današnjim generacijama pogotovo u uslovima koji ne sugerišu surovi profesionalizam. Šta može bilo ko, Irfan, Ivica ili Talant, u disfunkcionalnoj organizaciji za koju kažu i da ne postoji bez čuvenog ID broja i osvedočenoj ljubavi između raznih entiteta? A i da sve štima perfektno, postavlja se pitanje kvaliteta igrača i klupske scene. Na današnji dan, realno je da će se uspeh mandata Smajlagića na klupi BiH meriti periodom do „pucanja filma“, slično kao sa prethodnikom, a to je ono što jedino ne želim rukometu u zemlji koja svetluca od nebrušenih dijamanata. Prvi spisak bez braće Burić i Perića predstavlja i raspis za nove heroje i vođe tima, a svakako najznačajnija vest je povrata Marka Panića.

Slažem se sa Vladimirom Cuparom u mnogo stvari koje je izrekao gostujući u Kontranapad podcastu, a vezane su za reprezentaciju.

„Možda se još uvek neće sklopiti sve kockice na ovom SP 2023, ali siguran sam da u budućnosti hoće“.

Reprezentacija Srbije se nalazi u uzlaznoj putanji od dolaska Tonija Đerone i to nije neka velika mudrost. Konačno su legli na rudu i oni koji su me gledali kao bogohulnika na Vidovdan 2020. godine kada je Katalonac promovisan. Polako dolazi do balansa u broju nastupa i starosti tima u kome praktično samo jedan bek ima preko 30 godina, a i on (Petar Đorđić) se nalazi u životnoj formi u sredini koja ga ne troši na način kako to rade klubovi u rudnicima Nemačke i Francuske. Ukratko rečeno, u procesu koji vodi Španac već 28 meseci, sve raste.  Ko to ne vidi, taj verovatno misli da bi mogao bolje jer je Srbija „mala bara puna krokodila“. Onaj ko bi da kritikuje naravno da bi preskakao korake, ali to neka radi u nekom svom filmu.

Za početak smo došli u situaciju da ne razmišljamo da li ćemo se plasirati na Evropsko prvenstvo ili ne. Da ne drhtimo zbog rukometa i sačuvamo još po koju vlas kose. Sa mediteranskom selekcijom mnogo više igrača je ušlo u sistem, npr. momci iz Partizana nisu više isti igrači pre i posle leta, a nakon iskustva igranja sa Elderama i Hernandezima. Neće nam se više desiti da igrači sa po 3-4 nastupa u A timu poput Milosavljevića ili Borzaša treba da udare na Željka Musu u mečevima biti ili ne biti na velikom takmičenju, a običan svet da se nervira i pita „pa kako bre ne možeš?“. Pa ne može, ovaj ima više velikih takmičenja u repki nego ovi utakmica uključujući i prijateljske. Zato ne može. Savez je odreagovao formiranjem B selekcije koja je bitna, ne samo zbog upoznavanja sistema, već i kao motivaciona podloga igračima iz domaćih klubova da shvate da nebo može da se dotakne ako se svest i profesionalizam podignu na najveći mogući nivo. Kao šlag na tortu došao je veliki uspeh juniora. Sada su Kos, Dodić i Rogan lepo osveženje za A tim i neće služiti da nose peškire, jer Đeronin sistem podrazumeva da svako ima svoju ulogu.

Proces je strela na gore. Igrači veruju selektoru, mediji su pozitivni prema reprezentaciji i RSS, hejteri iz rukometne javnosti po logici „bolje Srbin iz Srbije nego neki tamo stranac“ su se primirili do prve prilike, sada je na svima da to sačuvaju i ne sruše kako to kod Srba obično biva. Zato je SP 2023 prolazno vreme, a ne sudnji dan. Nikakva konačna ocena. Ova reprezentacija polako dobija obrise tima koji može da gura do Los Anđelesa narednih 6 godina i da donese mnogo lepih stvari. Parafraziraću Cupija i staviti samo:

„Biće.“

I na Hrvoju Horvatu je da u novom ciklusu proizvede glavne glumce od generacije 1998. Da već odomaćenom Martinoviću doda Jaganjca koji savija čelik u Bundesligi, a u reprezentaciji je do sada bio nedorečen i nastavi niz sa Lučinom koji je počeo da igra u Visli, a od kakvog je materijala pokazao na EHF EURO 2022. To može da bude strašna postava i da raste i uči uz veličine Duvnjaka, Karačića i Cindrića. Koliko god rezultati mlađih kategorija u poslednje vreme ne potvrđuju status supersile, Hrvatska i dalje može da bude strašno moćna. Grčka i Belgija svakako nisu prilike da se moć pokazuje na nejakima, ali ide SP 2023 pa ćemo videti. I kako sve počinje od odbrane, upravo je taj segment presudan za ovu priču.

Utučen je bio Uroš Zorman debijem na klupi Slovenije i porazima od Srbije u baražu za SP 2023. Dobio je vruć krompir u februaru i odmah morao na selekciju koja je u uzletu. Slovenci su dobili wild-card za Poljsku i Švedsku, imaju pristojnu grupu u trci za EHF EURO 2024, a na genijalnom srednjem beku je da sklopi mozaik. Sa strane gledano, ima zasićenih u slovenačkom dresu, momaka koje ozbiljno rabi klupski rukomet,  koji su se ostvarili i medaljom na SP 2017 i možda više nisu „gladni“, ali s obzirom da je Uroš više od 20 godina u toj reprezentativnoj priči, nema boljeg da to prepozna, probudi ili odstrani, u svakom slučaju, pogura na bolje.

Drugačija situacija je, na primer, u Makedoniji. Tamo se stvara nova reprezentacija. Glad je velika, motivacija ogromna da se bude deo priče koju vodi Kire Lazarov. Sam njegov povratak u Skoplje na kraju karijere je poruka da veruje u proces koji je započeo. Proces u u kome mu je najveći posao da nadomesti provaliju koju mu je napravio Kiril Lazarov igrač, a tu su i odlasci Mirkulovskog i Stoilova. Nove face su potrebne, igrači i tim moraju da se prave, a tu je i radionica Alkaloida koja pokazuje rezultate već posle par meseci. Bez obzira na sve, Makedonija ima svoj rejting, i dalje je visoko za Luksemburg ili Tursku.

A ne tako daleko, reprezentacija Crne Gore ubira plodove kontinuiteta koji je uspostavljen dolaskom Zorana Roganovića u avgustu 2018. godine. Ući u petu godinu mandata na klupi jedne Ex-YU selekcije je uspeh sam po sebi, a toga ne bi bilo da ne postoji jedna kohezija i dobro vođenje Saveza, sve to uz postepeni razvoj selekcije, grupe i pojedinaca. Najveći uspeh državnog tima na velikim takmičenjima, 11. mesto na EHF EURO 2022 obavezuje,  a to rade i CV-evi igrača. Crna Gora je nagazna mina za bilo koga, a vreme još radi za nju.

Srećno svima. Vidimo se u Dizeldorfu na Rajni.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *