PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Paradigma očekivanja javnosti od ženske reprezentacije Srbije na SP 2015 je potpis za sliku tokom izjave selektora (koja je trajala 3.34 sekunde) u Dnevniku RTS-a – kada je na ekranu stajalo SAŠA BONDELIJER. I dok se neko u tehnici državne TV malo zaneo verovatno ushićen novim ostvarenjem o legendarnom agentu OO7 – Džejmsu Bondu, koje je ovih dana u bioskopima, mi smo se još jednom uverili da ništa dobro ne uspeva kao uspeh, odnosno, kao zaborav kada tog uspeha nema.
Pročitah izjavu jedne igračice u medijima da „ni 2013. godine pred SP u Srbiji niko osim porodica i prijatelja nije verovao u državni tim“. Rekao bih „litl morgen“, iako se i dalje čudim što „malo morgen“ ima tako vulgarno značenje na srpskom iako znači u stvari – malo sutra? Dali su i mnogi novinari (ne samo novinari, već svi oni koji su te zime radili za rukomet i oko rukometa), i oči, i krv, i zdravlje u tih mesec dana, gurali, gurali, i svi zajedno izgurali taj uspeh. O udelu Balkan Handball-a u podizanju perja Maši i Taši, samopouzdanja igračicama, motivacionim govorima, neću ni da pričam, besmisleno je. No, igračke oči zaslepljene instant slavom i tripom o besmrtnosti, brzo zaboravljaju, a kada se lupi dupetom o pod, onda su svi krivi i svi su protiv. To smo prošli sa momcima 2012. godine, to je šablon po kome sportski mozak funkcioniše, opterećen egom, nije to srpski patent, svima se to dešava. Ima naravno i onih koji su toliko jaki da kažu – kada sam najbolji „izvoli“, kada sam najgori, takođe, „izvoli“. Radio sam sa raznima, velikim igračima i malim ljudima, malim igračima i velikim ljudima, verujte mi na reč. Najbolje je kada obe „velike“ osobine imate u jednom čoveku.
Ja, da sam igrač, to manevrisanje sa kupovinom TV prava u poslednji čas, minut posle 12, iako sam i dalje zvanični vicešampion, to nepogađanje imena, pressica na kojoj ima pet puta više stolica nego živih ljudi, pa to bi mi bio veći motiv od svega na ovom svetu! Kakva tri prsta, mazanje noktiju u boje zastave, kakvi bakrači. Prvo sebi da da dokažem da sam jak kao stena, pa ćemo posle lako sa drugima. Ne bi mi to bio razlog da padnem, da posustanem.
Nije to ni prvi put da se dešava srpskom rukometu, ali je prvi put da se dešava nakon zimske bajke 2013. Razočarani smo svi, kompletno. Ne može javnost da se krivi. Nečinjenjem i guranjem problema pod tepih se srušilo nešto vredno kao kula od karata. Od onakve energije, od premijera na uvce do ovog inkognito odlaska 24 meseca kasnije, non stop se bilo u minus fazi.
ALI, 300 minuta je pred nama. Sport je to. Svetsko srebro je ostalo u decembarskoj magli, ono nema ništa sa ovim timom. Ovaj srpski tim nema pritisak i to treba da mu da krila da poleti. Zvuči ludo, kada se zna da se igra za Rio, ali neka se devojke osećaju komforno u ulozi autsajdera. Neka budu najbolje što mogu. To im je najveći adut.
Naučismo na početku teksta da nije bitno kako se zoveš već kako ćeš završiti na kraju filma. Kao pobednik ili kao gubitnik?
