Instant uklapanje

PIŠE: SHOUP

Redovno mi dolaze gosti. Sa svih strana, a najviše iz Beograda. Kaže trener da bih mogla da napravim ekipu za prijateljske utakmice od svih dosadašnjih gostiju. Mada, mogu vam reći, bila bi to jedna dobra ekipa za sparing.

I tako moji gosti obično požele da im se spremi neko “tipično” francusko jelo. Inače, mene sve interesuje i svašta saznam, nekad i po cenu toga da moram da se služim rukama i nogama i znakovima. Dakle saznala sam – ne postoji „tipično“ francusko jelo! Iako sam dobijala raznorazne inspirativne odgovore. A kao što rekoh na početku mog „blogovanja“, „jedna regija – jedna priča“. Tako se u Bretanji jedu galete i palačinke, na Azurnoj obali čuvena „pissaladiere“, na severu muslje i pomfrit ( tolika galama oko običnog krompira), Marsej je rezervisan za riblju čorbu „boullabesse“ (mrtva trka s našom „dunavskom“), u Alzasu je to „kuglof “ i „choucroute“ (kao mamin podvarak samo nezapečen), i Baskiji riba… Znači, za svakoga i svuda nešto!

Citiraću trenera još jednom: „Nemoj da ti kašika bude važnija od tvog gola“. E dobar moto za nas Srbe gurmane, izgubljene u Provansi, bez mamine supe sa knedlama. U zemlji izvanredne kuhinje, varke su na svakom ćošku. Kebabi, različite varijacije Mek-a, metri i metri rafova sa gotovim jelima u radnjama. Ono što me iznenadilo na samom dolasku u vidu ručavanje tik u podne, postalo je moja rutina. Danas, ručam najkasnije u pola jedan. Kada je trening posle sedam, tu je banana i neko suvo voće ili keksić.

Da se vratim na svoje goste. Srpski gosti bi da im se sprema neki tart ili petao u vinu, a francuski gosti bi sarmu i paprikaš. Da ne pominjem apsolutnu nesinhronizovanost, kada ja ručam u 12h, a oni tek završili sa doručkom. Ali u tome i jeste čar. Kada lepo funkcionišemo iako činimo grupu pojedinaca sa različitim potrebama i navikama. Poput jedne rukometne ekipe. Moje recimo. Muslimanka koja jede samo „helal“ meso, Portugalka koja ne jede gluten, dve Francuskinje vegetarijanke, Poljakinja alergicna na crveno i zeleno povrće. I može li neko da zamisli naš odlazak na pripreme ili restoran nakon utakmice?

Kaže mi bivša saigračica iz Beograda, kada je došla kod mene na nedelju dana, da sam se bas lepo asimirala. Ne verujem da je mislila na kulinarska umeća. :) Pre na jezik, odnose sa ljudima i ovdašnje navike koje sam „prilepila“ za svoju svakodnevnicu. Spremam proju za „frankofone“ zvanice, mutim onu palentu i kažem joj : „Možda jesam prihvatila neke navike, ručam u 12h, jedem salatu kao predjelo, družim se sa Francuzima, ne zovem nikoga telefonom posle 21h, ali i dalje volim da dočekam srpske goste sa turšijom u ručnom prtljagu, i dalje častim u kafiću ili restoranu (a ne „fifti-fifti“ kao Franje), i dalje treniram kao pravi “Yugo” (kako nas oni zovu).” 

Otvaram frižider i shvatam da nemam sir za proju. Iz ugla frižidera mi se ipak smeši „roquefort“, budjavi sir. -„Što da ne?“

Gnječim ga na komade i ubacujem u smesu.
“Vidiš ovu proju ovde? To sam ti ja, asimilirana ovde. Srpska osnova sa francuskim mini šmekom – budjavcem.”

Predhodni blogovi:

KROASANI VS PRŽENICE (6)

KO JE MAZNUO ŠEŠIR?(5)