Kroasani vs prženice

PIŠE: SHOUP

Postoji jedna čudna istina koja me toliko intrigira kada su u pitanju navike u ishrani ovde i kod nas. «Pays gourmand» je meni, odrasloj u prestonici sarme i dobrog roštilja, palačinki u Pinokiu i mamine gibanice, spremio puno smešnih iznenadjenja.

Prvo je bilo već prilikom dolaska i ručka sa upravom kluba. Stiže salata, nema mesa, rekoh sebi: “Sacekaću”. Stiže glavno jelo i ujedno mi konobar uzima salatu (predjelo) pred nosom. Ubih se objašnjavajući mu da ću je jesti uz meso! Posle sam razmišljala da taj potez pred upravom mog novog kluba i nije bio neophodan.

Neprijatno iznenadjenje broj dva je bilo to što se ovde nigde ne može naći jogurt u tečnom stanju. Ne računam nešto nalik našem kiselom mleku koje se ovde jede sa šećerom. Rešenje je manje bolno, od tada mi svi gosti iz srpske provanse švercuju po dva litra „kravice“.

Idemo dalje. Sir u svim oblicima nakon obroka, a pre dezerta! Posle već isprobanog cammembera, tu je jedan od mojih omiljenih – “comté” (sir od sirovog kravljeg mleka, kuvane tvrde kore). Gledam tako svoje drugarice kako seckaju sir nakon završenog obroka i razmišljam : “Ovo bi bilo kao kada bi se kod nas nakon mesa i krompira jeo zdenka sir pre nego što se napadne baklava”.

Na samom dolasku iznenadjenje je bila i nacionalna kultura ručavanja tik u podne. Kada dodjete iz kuće u kojoj se jede kao u express restoranu i gde draga nam majka juri sitnu decu po komšiluku da bismo konačno seli i jeli “kao prava porodica” (voli majka te starmale komparacije), ručavanje u podne vam dodje nešto kao budali šamar.

I dok tako moje francuske drugarke klopaju palačinke sa šećerom i cimetom, čak i potpuno prazne, ja sam u stanju da se posvadjam sa prodavcem koji mi stavlja nutelu kao da hrani vrapca. Navika je jedna čudna reč u još čudnijim kontekstima (ovo bi bio gili-gili pred sledeći blogić). Sve je nekako umereno, retko se čuje “ajmo još po jednu”, retko se piju po dva pića, retko se služi “repete”. Kada sam raspoložena, objašnjavam im da smo mi “ratna deca”, da doručkuju oni koji se prvi probude i da nam je “bolje da pretekne nego da zatreba”, himna dijetetike.

Nedeljom posle utakmice, ponekad se nadjemo kod jedne od devojaka iz ekipe na “brunch”-u (slatko-slani doručak-ručak). Juče su kod mene na meniju glavne bile – prženice! Uz malo jogurta iz „šteka“. Gledati ih kako oblizuju prste nema cenu.

“Je l’ vam se svidja taj jogurt?”

– “Dobar je, samo fali malo šećera, daj kašičicu”. :)

Predhodni blogovi:

KO JE MAZNUO ŠEŠIR?(5)