Balkan-Handball.com

Balkan-Handball.com konačno otkriva ko je bloger SHOUP!

Obećali smo da ćemo na kraju sezone otkriti ko stoji iza pseudonima Shoup i više nego interesantnih blogova koji se na stranicama Balkan-Handball.com mogu čitati od oktobra prošle godine. U jeku priprema za novu sezonu, pričali smo sa autorkom blogova, Beograđankom sa petogodišnjim stažom na francuskom tlu, Nikolinom Lutovac. Lucidne opservacije u blogovima, zamenjene su opuštenim razgovorom koji je u par navrata dotakao više ozbiljnih tema. 

nikolina_lutovac_1

Mistična nota i sjajan stil izazvali su odlične reakcije na blogove. Čitaoce definitivno zanima šta se dešava van rukometnih terena, naročito kada je iz ugla nekoga ko to ume da približi i dočara. Ali ko je zapravo Shoup?

– Shoup je jedan mali uljez koji se uvukao na francusko tle pre par godina i koji od tada samo upija i posmatra šta se to promenilo posle odlaska iz Beograda. Studiram književnost i pišem odavno onako za svoj groš. Znam šta je mojim drugarima bilo zanimljivo i šta su me ispitivali u početku – kakvi su ti Francuzi, kako žive, šta jedu, kako razmišljaju, kako treniraju. Vodim se time da mene smara ako čitam nešto što nema dinamiku ili je predugo.  Prvo pomisao je bila – super pisaću za Balkan-Handball, ali onda je usledilo „a šta ću ja da pišem i koga će to da zanima“?!  Usledile su pohvale i bilo mi je drago što su neki drugari koji nisu znali ko je Shoup, ni da pišem blogove, po stilu ipak prepoznali da sam to ja. To mi je bila velika satisfakcija. Nisam izabrala pseudonim jer sam neka ultra faca, već iz suprotnog razloga. Mislim da ljudi tako imaju manje predrasuda. Možda grešim, ali pretpostavljam da je od početka pisalo da neka Nikolina Lutovac koja igra neku tamo francusku ligu piše blog, da bi ljudi pitali „ko je ova“ i ne bi čitali. Htela sam da bude malo prikriveno jer verujem da ljude ne zanima šta jedna „mala“ Nikolina radi u Francuskoj, kao što bi ih zanimalo šta radi jedna Andrea Lekić. To je normalno, ništa ne kažem, ali to je bio razlog za „malu misteriju“.

A šta je razlog što posle pet sezona u Francuskoj drugoj ligi i pored ponuda prvoligaških ekipa ne zaigraš u trenutno najzanimljivijoj ligi Evrope?

-Mislim da je na prvom mestu bilo grešaka u koracima. Toliko sam želela da odem iz Srbije i nije me interesovalo da igram našu Super ligu i dokažem se tu. Htela sam inostrano iskustvo pa taman i drugu, i treću ligu. Kada sam stigla, prvih šest meseci je bio šou. Učila sam francuski u srednjoj i na fakultetu, ali su oni tako brzo pričali da sam se u stanu uveče pitala – da li ću ja ikada ovako brzo pričati i razumeti šta hoće da kažu. Trener je „nabadao“ engleski, samo jedna igračica ga je pričala tako da sam jako brzo naučila rukometni francuski. Na kraju sezone sam dobila ponudu druge strazburške ekipe, prešla kod njih i ostala tri sezone. Od starta mi nije pomoglo što sam odmah došla u drugoligaški klub jer postoji logično razmišljanje – ako je toliko dobra zašto je došla u drugu, a ne prvu francusku ligu. Moje je da radim maksimalno i da se trudim jer imam još puno motiva. Imala sam ponude prvoligaških ekipa Fleury i Mios, ali sam se na nesreću povredila i posle me naravno nisu zvali. Zvao me jedino trener Miosa da vidi kako se oporavljam.

Vratila si se samo jača i odlučnija posle povrede kolena, kakvi su planovi za dalje?

-Neću odustati. Želim da igram najjaču francusku ligu. Rukomet nije samo posao kojim se bavim, rukomet je moj život i želim da dođem do svog igračkog maksimuma u narednih par godina. Nekada mi je žao što mi se čini, kao da „gubim vreme“ u drugoj ligi. Što ispada da sam super igrač za drugu ligu, a da pri tome nisam pokušala da vidim gde sam u jačoj konkurenciji. Uvek mi je malo treninga pa treniram sama za sebe, uvek me boli nezalaganje, uvek me poraz boli više nego ostale, tako da mi često zafali taj viši nivo u pristupu,  objašnjava Nikolina šta zna da joj često zasmeta u zemlji „vina, sireva i brzih vozova“ i kaže da Francuzi sve više prilagođavaju propise koji odgovaraju domaćim igračima:

-Da bi dali prostora svojim mladim igračima sve više se ograničava broj stranaca. Mislim da trenutno u prvoj ženskoj ligi mogu igrati dve strankinje van EU i ukupno pet strankinja, a u drugoj ženskoj ligi jedna strankinja van EU i tri strankinje ukupno. Iz godine u godinu zatvara nam se sve više vrata tako da to dosta utiče na planove i pregovore. Konkretno, pred kraj sezone pregovarala sam sa Bezansonom koji je predhodno produžio ugovor sa Slađom Pop-Lazić. Trebao im je srednji bek, ali tri kola pre kraja bili su u situaciji pred ispadanjem u drugu ligu i to je značilo da ne mogu imati dve strankinje van EU. Spasili su se u poslednjem kolu i ostali, ali sam tada već prihvatila ponudu drugoligaša iz Lila.

nikolina_lutovac2

Promenila si Strazbur za Lil, kakve su ambicije tvoje nove ekipe?

-Ambicije su ulazak u prvu ligu u naredne tri sezone. Ekipa je dosta mlada sa dve-tri internacionalke i ja sam praktično među starijima. Radi se na tome da se mlađe igračice bace u vatru. U Francuskoj je to dosta drugačije nego kod nas. Retko kada igračice pre 18 godina stave u prvi tim i prvu ligu. Jedino baš ako je vanserijski talenat, onda se naravi izuzetak, inače ne.

Imala si odličnu statistiku ove sezone: 119 golova, drugi strelac ekipe, izabrana si za drugog najboljeg srednjeg beka u ligi i na kraju bila u 10 najboljih strelaca druge lige.

-Zadovoljna sam, to je bila sezona posle oporavka od povrede. Propustila sam samo utakmicu prvog kola i posle toga sam imala svoju regularnu minutažu od 45-50 minuta po utakmici. Što se tiče statistike i tog izbora najbolje postave, tu sam malo bila razočarana. Ne kažem da je trebalo da budem najbolja, nego je ta devojka ispred mene bila povredjena pola sezone i odigrala je samo 11 utakmica. Ipak, neću da baziram svoje nezadovoljstvo na relaciji domaća-strana igračica. Očigledno nisam bila dovoljno dobra, kaže uz osmeh Nikolina i nastavlja priču nadovezujući se na našu konstataciju da je miljenica medija i publike rukometne regije na istoku Francuske: -To jeste istina, ali ne mislim da je to što sam neka „super zvezda“ na terenu, već zbog pristupa i ponašanja. Svako voli da vidi nasmejano lice.

nikolina_lutovac

Francuzi jako vole i kako se mi Balkanci radujemo. Naravno kada ne prelazi tu granicu da prelazi u potcenjivanje, već sama radost zbog postignutog gola. Imali smo projekat gde je svaka igračica bila „kuma“ jednoj mladjoj ekipi, devojčica ili dečaka. To znači da dolazi jednom ili dva puta mesečno na treninge, da pogleda neku utakmicu i slika sa njima. Moji klinci su imali trening pre nas i često sam sa tom svojom ekipom dečaka do 13 godina igrala fudbal ili im pokazivala finte. Baš sam se igrala sa njima. Bili su oduševljeni, a meni je bilo drago jer sam i ja nekad bila to dete koje želi pažnju starijeg igrača. Takva slika sportiste se ceni, jer je mnogo više onih koji odrade šta moraju i idu kući, nedostaje ljudskosti. Nisam to radila da bi me cenili više, nego jer to hoću. Nedostaje mi taj neposredni kontakt i druženje. Posle utakmica kod kuće, imali smo taj VIP koktel i često je nas par ostajalo da pomogne ljudima koji su to raspremali. I oni su dobrovoljci, a kada im pomognemo završimo sve jako brzo. Onda su i oni srećni pa prepričavaju kako smo im pomogle, kao da smo uradile ne znam ni ja šta.

Od tvog kondicionog trenera, Marije Lojanice, čuli smo da si na pripreme za sezonu stigla fizički spremna u rangu, ako ne i spremnija, od reprezentativki Srbije sa kojima je takoðe radila na kondiciji ovog leta?

– (smeh) Volim da treniram i stalno sam aktivna. Čim se završi sezona, tu su vanrukometne aktivnosti. Volim nautičke sportove, volim da trčim i sada sam otkrila tu novu disciplinu nazvanu „trail“, odnosno trčanje ili hodanje van staza po rastresitim terenima u prirodi. To znači planina, močvara, pesak, odnosno sve što nije beton i staza predviđena za trčanje. Kada se završila sezona išla sam na dva trejla od po 15-tak kilometara gde se savladava visinska razlika od 700-800 metara. Jako mi se dopalo. Zanimljivo je osetiti kako se telo ponaša i koji se sve mišići aktiviraju na nestabilnom tlu. Spuštanje mi je omiljeno jer je najteže. Naravno da je bilo padanja i grebanja, ali jako je interesantno. Ne osećaš da treniraš, puno se razlikuje od rukometnih napora i dobra je promena za glavu.

nikolina_lutovac_trailKada pišeš sledeći blog, neku novu „trail“ avanturu pretpostavljamo?

-Uskoro, ostanite uz Balkan-Handball.com.

 

BLOGOVI:

MOJA TERASA – MOJA PRAVILA (9)

U SVAKOM SIRU POSTOJI NEKA RUPA (8)

INSTANT UKLAPANJE (7)

KROASANI VS PRŽENICE (6)

KO JE MAZNUO ŠEŠIR?(5)

7 Comments

  1. zuTa

    10/08/2013 at 13:13

    ‘mala’ Nikolina pise super blogove, i igra odlican rukomet u Francuskoj !!!..samo nastavi tako 😉

  2. pazovcanka

    11/08/2013 at 12:39

    Fino!!!
    Niko nam nije rekao gde je ova devojka igrala u Srbiji? I koliko ima godina?
    Zeljno iscekujem sledeci blog 🙂

  3. micala

    13/08/2013 at 21:54

    LJUBIM TE ZUTA MOJA,NAJBOLJA SI,SVI SMO PONOSNI NA TEBE;))

  4. passionlife74

    14/08/2013 at 14:22

    To je ta misteriozna Shopu…!!! Izuzetno lepi blogovi… Šaka cast! Samo napred,nastavi tako i sa pisanjem i sa igrom i pristupu zivotu! Gde bi nam kraj bio da su nase igracice koje su u centru paznje ,recimo reprezentativke imale takav duh i pristup…mala zverka 🙂 poželeh da je upoznam…na dobrom sam putu 🙂
    Drag pozdrav, do sledeceg citanja…

  5. Djetic

    22/08/2013 at 17:05

    Ljepse zvuci mala Nina 😀 Malo vam je bez veze to sto mislite da bi ljude vise zanimalo sto rade neke „poznatije“ igracice. Bitno je da ima da se procita nesto zanimljivo a jel napisala mala Shoup ( 😀 ) ili neka druga mala manje bitno 🙂

  6. Pingback: TRAIL AVANTURA: “Žulj i pejzaži” :: Balkan Handball

  7. Pingback: Od viška ne boli glava :: Balkan Handball

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *