Teško je praviti analizu igara reprezentacije Srbije u Makedoniji, barem dok su emocije još uvek prisutne. Takođe, igranje sa statistikom nekada nije najpravednije, kada želite da "vidite" nešto. Zato ćemo u simbiozi jednog i drugog pokušati da izvučemo pouke iz učestvovanja srpske reprezentacije na osmom Evropskom prvenstvu u Makedoniji, ne želeći da klasifikujemo heroje i luzere. O tome, kako je već mnogo puta rečeno u poslednjih par dana, odlučivaće Stručni savet i Upravni odbor RSS-a.
Da li je 13. mesto uspeh? S obzirom na ono što su i same igračice, i selektor izjavljivali pre polaska u Makedoniju, nije. Olimpijska maksima više nikoga ne zadovoljava. Ni medije, koji su naprasno posle nedelju dana izgubili rukomet u svojim rubrikama, ni igračice, koje su skrhane morale da napuste Skoplje, a ni navijače, koji po pravilu, u velikoj većini traže krivca i odgovore.
Opet, krivca nećemo tražiti, ali svakako, možemo dati teme za razmišljanje, koje će, ubeđeni smo, pomoći javnosti da shvati ovaj rezultat iz različitih pespektiva. Ispadanje u prvom krugu prvenstva svakako ne zadovoljava nikoga. Iz više razloga. Jedan od njih je utisak da je ekipa pokazala da može da igra na ravnopravnom nivou sa selekcijama, koje će zabeležiti visoke plasmane na ovom šampionatu (Nemačka i Rumunija), što sa druge strane, bodri. Drugi, jer bi još tri utakmice u drugoj nedelji, bez obzira na njihov ishod, značile mnogo na iskustvu mladih igračica i debitantkinja. Po reakcijama od nedelje do danas, mesto na rubu "TOP 12" srpsku javnost čini i pozitivnom, i nesrećnom, i isfrustriranom i željnom budućnosti.
Kompoziciju naše reprezentacije smo shvatili i prihvatili kao spoj devojaka, koje su u prošlosti mnogo dale reprezentativnom dresu i onih mladih, neiskusnih, ali poletnih, koje treba da "polete" na leđima tih starijih, bez kojih je Holandiju bilo gotovo nemoguće proći. Da li se kompozicija na kraju pokazala kao uspešna?
O mladosti…
Kada se analiziraju takmičenja i predviđa uspeh jedne reprezentacije u poslednjih nekoliko godina, svi se drže dva parametra – starosti i broja utakmica u reprezentativnom dresu. Na ovom prvenstvu, Srbija je imala treću najstariju selekciju sa prosekom od 26,3 godine (iza Španije 26,5 i Norveške 26,4) i dvanaestu po broju prosečnih nastupa za reprezentaciju (41,6 nastupa po igračici). Kada bi se ovako pravila predviđanja, Srbija bi morala da ima svoje mesto u TOP 12 u Evropi. Rezultat u Makedoniji nam govori da našim rukometašicama ne fali godina, ali fali iskustva. Apropo, ovih teza, koje se uzimaju kao generalno merilo uspeha ili opravdanja za neuspeh, po ko zna koji put se pokazalo da je "Island-Island", a "teren- teren" (Belorusija ima prosek od 17,6 nastupa po igračici, a igra drugi krug), i da razloge za određeni rezultat, moramo tražiti i u drugim parametrima koji čine rukometnu igru.
U medijima se čuje, da je bez dve-tri igračice (Paplacko, Balać, Medved) prosek starosti reprezentacije 22-23 godine, i da ona ima lepu perspektivu. Slažemo se, ali verovatno, da je rezultat bio drugačiji, i Gligorov u makedonskim, i Emrih u nemačkim medijiama bi mogli da pričaju na istu temu, budući da su njihove najbolje igračice (Bujanova 32, Todorovska 33, Radulović 33), te Jurak (31) ujedno i najstarije u ekipi. Makedonke su, pored toga, što su bile mlađe (25,5 godina) imale i manje nastupa (36,5 po igračici). "Pola reprezentacije" Rumunije predstavlja njihova najstarija igračica, Luminita Dinu sa svojih 37 godina. Ko je kod nas kosio, a ko vodu nosio, ostaje za trenersku analizu.
Srbija je i pre dve godine učestvovala na Evropskom prvenstvu. Osim što smo napredovali za jednu poziciju (u Švedskoj 14.), koliko su neke igračice napredovale, odnosno nazadovale u odnosu na to takmičenje? Zašto je to tako?
Strategija podrazumeva i određivanje ambicija na kratkoročnom i dugoročnom nivou. Da li se na takmičenju juri rezultat ili formira novi tim? Ako je u pitanju novi tim, onda ne moramo biti tužni zbog rezultata. Da li nismo tužni? Francuska je na ovom prvenstvu mogla da se bori za polufinale, ali su sa Olimpijskim Igrama u Pekingu, rešile da podmlade ekipu, po cenu rezultata. Prosek ekipe od 22,8 godina sve govori, a Valeri Nikola, još uvek zvanično najbolji golman na svetu je u press loži, gde mirno komentariše tri poraza svojih mlađih koleginica za domaći Canal +…
Šta je bio zadatak? Juriti vizu za Svetsko prvenstvo ili podmlađivati reprezentaciju? Izgleda da smo stali negde na pola. Ženski rukomet je još uvek specifičan po tome, što prvo na lutriji izvlačite protivnika koga morate da savladate da bi se plasirali na veliko takmičenje, a onda u te dve utakmice, od kojih vam zavisi čitava godina, morate da progutate i strah, i neiskustvo, i mladost, i starost, jer je bitno samo da pobedite. Olimpijski ciklus kreće od dana završetka Olimpijskih Igara, a neke igračice će u tih traumatičnih 120 minuta tek sledećeg juna, morati da prebrode sve ovo gore navedeno, možda kasnije nego što je trebalo? London je bliži nego što mislimo…
Sindrom ovih prostora, plastično se može objasniti ovako. Navijači ne priznaju ništa osim medalje, čak i kada nema kvaliteta za prvih petnaest. Pod tim "nevidljivim pritiskom", padaju i oni sa najhladnijim glavama, praveći trule kompromise. U našem slučaju, da li smo krenuli na ovo prvenstvo kao Francuska ili Austrija? To, da smo se vratili kad i oni, to već znamo.
I da li imamo pravo, sada, kada smo trinaesti u Evropi, da ne nađemo minimum kompromisa sa onima, koji imaju kvaliteta i žele da igraju za ovu zemlju?
Iz pozicije "generala posle bitaka" možemo ispaliti masu pitanja – o najcitiranijem tajm-autu protiv Nemačke, zašto je on zatražen odmah po osvajanju lopte, a ne dvadesetak sekundi kasnije, kada Nemice gotovo i da ne bi imale šansu da šutiraju na gol? O "desnorukoj" bekovskoj postavi u tom poslednjem napadu, takođe. Iako je penal, lutrija, zašto je došlo do promene izvođača sedmeraca u finišu meča sa Makedonkama, ako se znalo da je Lekić do tada imala 100% (10/10) na prvenstvu, a upravo Jelena Erić nezgodnu povrede šake i ramena, zbog kojih nije bila na nivou igara iz baraža i celokupne prethodne sezone? Da li je Katarina Tomašević trebala da brani završnicu meča sa Nemicama, s obzirom na prvo poluvreme, u kojem je briljirala? Šta se desilo u onih deset minuta prvog poluvrem
ena sa Hrvaticama? Da li je bila ispravna taktika da na tri meča imamo tri različita desna beka u glavnim ulogama, itd. U zemlji sa osam miliona selektora, pitanja odzvanjaju i vraćaju se kao odgovori…
Izgubili smo dva meča sa golom razlike i jedan sa četiri gola. Ono što je simptomatično jeste igra i rezultat reprezentacije na krajevima poluvremena i završnici. U sva tri meča, mi smo u negativnom skoru, a protiv Hrvatske (8:1 20-30m i 4:3 50-60m – 12:4!) i Makedonije (8:4 20-30m i 6:3 50-60m – 14:7) može se reći da su to prave "crne rupe" u igri reprezentacije. Protiv Nemica je bilo nešto bolje (6:4 20-30m i 3:3 – 9:7 ), ali je nažalost, poslednjih pet minuta završeno sa 1:3 u korist "Pancerki". Zašto je to tako ne znamo, ali znamo da je nemoguće pobediti uz ovakve brojke.
Isto tako, nismo se proslavili ni u demonstriranju najubitačnijeg sredstva modernog rukometa – kontranapadu. Hrvatice su imale pet realizovanih kontranapada, a mi samo dva (2/4), dok su Nemice imale šest, a mi tri (3/7). U tom segmentu, pobedili smo Makedoniju, osam (8/11) prema sedam.
Ono u čemu su se Srpkinje dobro snašle, bila je igra u napadu sa igračem više i igračem manje. Realizacija igrača više je bila 100% protiv Nemica (3/3), 7/9 sa Hrvatskom i 7/11 sa Makedonijom. Takođe, sa igračem manje u napadu, realizacija se kretala oko 30% (6/19). Srpska odbrana je bila gotovo neprobojna, kada je bila brojčano jača (2/15), dok je sa igračem manje bila porozna (15/21).
Iskustvo menjanja selektora nakon svakog velikog takmičenja nas uči da moramo da branimo princip rada na duge staze. U protivnom, uvek ćemo kukati kako niko nije dobio šansu i pozivaćemo se na primere iz uspešnih zemalja. Od 2002. godine, svako takmičenje, novi selektor. Rekord smo postigli, dosta je. Bio to Časlav Dinčić ili neko drugi. Ono što svakako spada u njegove kvalitete, jeste shvatanje i odnos prema medijima, koji neposredno utiče na atmosferu u i oko reprezentacije, i stvara pozitivnu priču o devojkama koje brane boje svoje zemlje. One su u Makedoniju otišle sa osmehom, a vratile se sa suzama, ali i saosećajem svih (i "ozbiljnih" i "žutih"), što je jako bitno, ako želimo da gradimo budućnost rukometa u ovoj zemlji, zajedno, i od njih pravimo uzore za generacije koje dolaze.
Ta budućnost je oslikana u liku i već, delu Andree Lekić. Uz karakterni prst Katarine Tomašević na njenim ustima nakon odbranjenog sedmerca, lucidnost "probuđene" Sanje Damnjanović, najprijatnijeg iznenađenja prvenstva, hrabrost Katarine Krpež i apsolutno pozitivnu, i sa tim u skladu, neopisivu pojavu Dragane Cvijić, imaćemo o čemu da pišemo i čemu da se radujemo u godinama do Londona. Samo da nam je pameti….i hrabrosti…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
