Olimpija. Kod tog imena ljudi u Sloveniji, pa neki i na Balkanu i osattku Europi pomisle na nogomet, košarku, hokej, manjina možda čak i na judo i floorball. A trebali bi i na rukomet. Naime ženski rukometni klub Olimpija ima 75-godišnju tradiciju. Dao je sjajne igračice.
Bio je dva put treći u bivšoj državi, triput prvi u novoj državi i ko bi zaboravio 1997. godinu, kada su zmajčice zauzele vrh tadašnjeg kupa EHF. Irma Kapidžić, Marjeta Marton, Ina Dolgun, Anja Frešer, Nataša Mežek, Ira Korotkevič & Co. sa trenerom Pavlom Čumakovom osigurale su utakmice za pamćenje u legendarnom Tivoliju. Budućnost nije bila tako slatka. Slično kao što se često dešava. Vizija i realnost nisu išli u tandemu. Ambicija je bilo puno više nego para. Klub se zamalo izgubio u dugovima.
Nije kao mnogi drugi
A nije nestao. Nije kao mnogi drugi najprvo „umro“ i onda „ponovo rođen“ dodao godinu tog rođenja u ime. Ne, uz veliki trud uskog kruga prijatelja Olimpije, prije svega od uvek zmajčice Marjete Veber Marton i njenog muža Aleša, i roditelja cura je nastavio sa životom, radom, sportskim stvariteljstvom u finansijskim uslovima, koje su minimum higijenskog minimuma za funkcioniranje. Ali, Olimpija je tu, igra. U 1. B-ligi i ima 11 igračica na pozajmici u klubovima prve i “druge“ lige, jer ne može im dati ni par eura stipendije. Ali ipak daje reprezentativke mlađih uzrasta Slovenije i čak seniorskog pogona.
Vanserijska priča
I piše neke neverovatne priče. Jedna od njih je baš retko viđena saradnja majke i ćerke u seniorskoj ekipi. Nije moguće? Je. Janja Sirnik je bivša golmanka Olimpije i nekih drugih slovenačkih klubova, koja se je maknula iz našeg sporta posle povrede oba kolena pre 12 godina. Tada je već bila mama – naime rodila je ćerku, kad je imala samo 16 godina.
I ćerka Lana krenula sa njom na treninge i utakmice od malena, kasnije je valjda i ona počela rukometom, dogurala do prvog tima i omladinske reprezentacije, trenira sa puno elana i posvećenosti. A jednog dana prošle jeseni njena majka dobiva poziv Marjete, koja vodi seniorski tim Olimpije, da pomogne na golu. Nije rekla izričito „ne“ i sa 35 godina brzo se našla na treningu sa tinejdžerkama.
»Ljute smo, obe«
Kako je biti saigračica sa ćerkom? „Meni nije čudno. Lana je još od dve ili tri godine starosti stalno išla sa mnom na treninge i utakmice. Nisam mislila, da ćemo ikada biti saigračice, ali – možda je smešno čuti – na terenu nismo majka i ćerka. Mi smo saigračice, čak se i svađamo. Ljute smo, obe. Ponekad smo na ivici. Ali nema problema,“ kazala je za portal Aleteia.
Koja je tanjih živaca? Sada 18-godišnja Lana odgovori osmjehom: „Sve želim da uradim savršeno. Ako išta odstupa od toga, ne čini mi se u redu. Biti perfekcionista je opterećujuće. Zbog toga ponekad dolazi do neke napetosti. Ali biti s mamom u istom timu je super. Oduvek sam išla na njene utakmice.“
Ključ je u poverenju
„Cenim to kod Lane, što mi veruje određene stvari, koje devojčice u pubertetu obično ne poveravaju roditeljima. Imamo veoma otvoren odnos. Znam, da bi mi rekla o bilo kojoj teškoj temi i pokušali bismo da rešimo problem. U školi je vredna. Ne krijem, međutim, da ima težak karakter. Ali, veoma sam srećna što u porodici imamo poverenje,“ kaže ponosna majka. I saigračica!
Reaktiviranu zmajčicu čak i druge cure iz ekipe ponekad nazovu „Mami“. Evo, tako je sada s Olimpijom. Nema mnogo para, a sigurno ima puno žara. Bolje tako, nego naopako.
Lojze Grčman
